Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije
Kada smo istakli da Lenjinov koncept organizacije u stvarnosti predstavlja koncept trenutnog potencijala za proletersku revoluciju, mi smo se već dotakli centralnog faktora u lenjinističkoj teoriji proleterske, klasne svesti: problem definisanja revolucionarnog subjekta pod kapitalizmom. Za Marksa i Lenjina (kao i za Luksemburgovu i Trockog, iako nisu izvukli sve neophodne zaključke iz te činjenice sve do nešto pre 1914.), revolucionarni subjekat je samo potencijalno, samo povremeno revolucionarna radnička klasa, kako radi, misli i živi u kapitalizmu, tj. u ukupnosti njenog društvenog postojanja.[54] Lenjinistička teorija organizacije polazi direktno od ove procene položaja revolucionarnog subjekta, jer je očigledno da predmet, tako definisan, može biti samo protivrečan. S jedne strane, izložen je nadničarskom ropstvu, otuđenom radu, postvarenju svih ljudskih odnosa i uticaju buržoaske i sitnoburžoaske ideologije. S druge strane, u periodičnim intervalima prelazi u radikalizaciju klasne borbe, pa čak i u otvorenu revolucionarnu borbu protiv kapitalističkog načina proizvodnje i buržoaskog državnog aparata. Upravo u ovim periodičnim fluktuacijama izražena je istorija realne klasne borbe u poslednjih stotinu i pedeset godina. Apsolutno je nemoguće sumirati istoriju, recimo, francuskog ili nemačkog radničkog pokreta u proteklih stotinu godina bilo sa formulom „povećanje pasivnosti” ili “neprekidne revolucionarne aktivnosti”. Očigledno je u pitanju jedinstvo oba elementa sa naizmeničnim naglaskom na jedan ili drugi.
Kao ideološke tendencije oportunizam i sektaštvo imaju svoje najdublje teorijske korene u nedijalektičkoj definiciji revolucionarnog subjekta. Za oportunistu, revolucionarni subjekat je „svakidašnji radnik”. Oni imaju tendenciju da u svemu imitiraju stavove ovih radnika i „da idealizuju njegovu nazadnu stranu” kako je to tako dobro sročio Plehanov. Ako su radnici zainteresovani jedino za pitanja ograničena na prodavnice onda su oni „čisti sindikalci”. Ukoliko su radnici uhvaćeni u talasu patriotskog šovinizma onda oni postaju socijal-patriote i socijal-imperijalisti. Ukoliko se radnici potčine hladnoratovskoj propagandi onda oni postaju hladni-ratnici: “Mase su uvek u pravu”. Najnoviji i najočajniji izraz takvog oportunizma se sastoji od utvrđivanja programa – neka to bude izborni program – ne više putem objektivne naučne analize društva već uz pomoć... javnog mnjenja.
Ali ovaj oportunizam vodi do nerazrešivih protivrečnosti. Srećom, raspoloženja masa ne stoje mirno već se mogu dramatično izmeniti za prilično kratak vremenski period. Danas su radnici zainteresovani samo za unutrašnja pitanja prodaje, ali sutra će gomilati ulice u političkim demonstracijama. Danas su za odbranu imperijalističke otadžbine protiv spoljnih neprijatelja, ali sutra će biti siti rata i ponovo prepoznati svoju vladajuću klasu kao glavnog neprijatelja. Danas pasivno prihvataju saradnju sa šefovima, ali sutra će krenuti protiv njih putem divljih štrajkova. Logika oportunizma vodi – jednom kada je adaptacija na buržoasko društvo opravdana kroz pozivanje na stav „masa“ – do otpora ovim samim masama čim započnu iznenadni preokret da se pokrenu u akciju protiv buržoaskog društva.
Sektaši pojednostavljuju revolucionarni subjekat isto kao i oportunisti, ali u obrnutom smislu. Ako oportunista računa samo svakidašnjeg radnika – radnik koji se asimilovao i adaptirao buržoaskim (društvenim) odnosima – za sektaše samo „idealan“ proleter, onaj koji se ponaša kao revolucionar, je onaj koji se broji. Ako se radnik ne ponaša revolucionarno on prestaje da bude revolucionarni subjekat: on je degradiran da je „buržuj“. Ekstremni sektaši – kao što su određeni „spontanisti“, staljinisti i maoisti će ići čak toliko daleko da će izjednačiti radničku klasu sa kapitalističkom klasom ako okleva da u potpunosti prihvati određenu sektašku ideologiju.[55]
Ekstremni objektivizam sa jedne strane (sve što radnici rade je revolucionarno) i ekstremni subjektivizam sa druge strane (samo oni koji prihvate naše doktrine su revolucionarni i proleteri) idu ruku pod ruku u krajnjoj analizi kada poriču objektivno revolucionarni karakter ogromnih masovnih borbi koje predvode mase sa protivrečnom svešću. Za objektivističke oportuniste ove borbe nisu revolucionarne jer „će sledećeg meseca većina i dalje glasati za SPD (Socijaldemokratska partija Nemačke) ili de Gola“. Za sektaške subjektiviste oni nemaju nikakve veze sa revolucijom „jer je revolucionarna grupa (tj. naša) i dalje previše slaba“.
Društvena priroda ove dve tendencije može se utvrditi bez teškoća. Ona korespondira sitnoburžoaskoj inteligenciji: oportunisti najvećim delom predstavljaju inteligenciju vezanu za radničku birokratiju u masovnim organizacijama ili u buržoaskom državnom aparatu, dok sektaši predstavljaju inteligenciju koja je ili deklasirana ili samo posmatra stvari sa klupe, ostajući izvan stvarnog pokreta. U oba slučaja, prisilno razdvajanje između objektivnih i subjektivnih faktora u radu u protivrečnom ali nedeljivom revolucionarnom subjektu odgovara na razvod prakse i teorije koji može dovesti samo do oportunističke prakse i idealizovanja „teorije“ otelotvorujući „lažnu svest“.
Karakteristično je, međutim, za mnoge oportuniste (između ostalog, sindikalne birokrate), kao i mnoge sektaške pisce, da upravo optužuju revolucionarne marksiste da su sitnoburžoaski intelektualci koji žele da „potčine“ radničku klasu.[56] Ovo pitanje takođe igra određenu ulogu u diskusijama u okviru revolucionarnog studentskog pokreta. Stoga, neophodno je da se bliže analizira problem sociologije birokratije, ekonomizma i spontanosti (ili, „zanatlijski pristup“ problemu organizacije).
Posredovanje između manualnog i umnog rada, proizvodnje i akumulacije, javlja se na nekoliko tačaka u bržoaskom društvu, iako na različitim nivoima, na primer, u fabrici. Ono što se podrazumeva pod opštim pojmom „inteligencije“ ili „intelektualne sitne buržoazije“ ili „tehničke inteligencije“ odgovara u stvarnosti mnogim različitim aktivnostima posredovanja čiji je odnos prema stvarnoj klasnoj borbi sasvim različit. U suštini možemo razlikovati sledeće kategorije (za koje ni na koji način ne tvrdimo da predstavljaju kompletnu analizu):
Mogli bi dodati i sedmu grupu, koja je delimično uključena u petu, a delimično u šestu. U klasičnom, stabilnom buržoaskom društvu, podučavanje kao profesija spada u kategoriju 5, kako zbog neograničene prevlasti buržoaske ideologije tako i zbog generalno apstraktnog i ideološkog karaktera sve profesionalne nastave. Sa rastućom strukturalnom krizom u neokapitalističkim srednjim školama i univerzitetima, međutim, dešava se promena u objektivnim standardima. S jedne strane, opšta kriza kapitalizma taloži opštu krizu u neokapitalističkoj ideologiji, koja se sve više dovodi u pitanje. S druge strane, učenje služi manje kao apstraktna ideološka indoktrinacija, a više kao direktna tehnokratska priprema za buduće intelektualne radnike (iz kategorije 2 i 3) kako bi se uključili u proces proizvodnje. Ovo omogućava da sadržaj tog učenja bude sve više vezan za povratak svesti o individualnom otuđenju, kao i za društvenu kritiku u srodnim oblastima (čak i do društvene kritike u celini).
Sada postaje jasno koji deo iteligencije će ispoljiti negativan uticaj na razvijanje klasne svesti proletarijata: To su pre svega grupe 3, 4 i 5. (Nije potrebno ništa reći o grupi 1, jer se ona generalno drži na distanci od radničkih organizacija.) Ono što je najopasnije za inicijativu i samopouzdanje radničke klase je simbioza ili fuzija grupa 4 i 5, koja se dogodila na širokoj osnovi nakon Prvog svetskog rata u socijaldemokratskim, a danas već i u Moskvi okrenutim komunističkim masovnim organizacijama na Zapadu.
Grupe 2 i 6, s druge strane, mogu samo da povećaju uticaj radničke klase i revolucionarnih organizacija, jer ih opremaju sa znanjem koje je neophodno za nemilosrdnu kritiku i uspešno rušenje buržoaskog društva, a još više za uspešno preuzimanje sredstava za proizvodnju od strane udruženih proizvođača.
Oni koji se protive rastućem jedinstvu sa grupama 2 i 6 objektivno pomažu grupama 3, 4 i 5 u ispoljavanju njihovih negativnih uticaja na radničku klasu. Nikada u istoriji nije bilo klasne borbe koja nije praćena ideološkom borbom.[57] To se svodi na pitanje utvrđivanja koja ideologija može da pusti korene u radničkoj klasi; ili, da sročimo bolje, da li će se buržoaska i sitnoburžoaska ideologija ili marksistička naučna teorija razvijati među radnicima. Ko god se usprotivi „svakom spoljašnjem intelektualnom uticaju“ u okviru radničke klase u borbi ili zaboravlja ili gura po strani činjenicu da je uticaj koji grupe 1, 3, 4 i 5 imaju na radničku klasu trajan i neprestan rad na proletarijatu kroz čitav mehanizam buržaskog društva i kapitalističke privrede, kao i da ultralevi „spontanisti“ nemaju na raspolaganju lek za okončanje tog procesa. Grmeti protiv uticaja marksističkih intelektualaca u okviru radničke klase jednostavno znači dozvoliti da buržoaska inteligencija širi svoj uticaj bez opozicije.[58] Još gore: Opiranje formiranju revolucionarne organizacije i obrazovanju stručnih proleterskih revolucionara, menjševici i „spontanisti“ su objektivno primorani da pomognu podelu manualnog i intelektualnog rada, odnosno duhovno potčinjavanje radnika intelektualcima i prilično brzu birokratizaciju radničkih organizacija. Jer, radnik koji se stalno nalazi u kapitalističkom procesu proizvodnje nejčešće neće biti u poziciji da globalno asimilira teoriju, pa će tako i dalje zavisiti od „sitnoburžoaskih specijalista“. Iz tog razloga, odlučujući korak može biti preduzet u okviru revolucionarne organizacije prema intelektualnoj emancipaciji barem najnaprednijih radnika i prema inicijalnim pobedama nad podelom rada u okviru samog radničkog pokreta kroz povremeno uklanjanje radnika iz fabrike.
To još uvek nije konačna reč o sociologiji spontanosti. Moramo se zapitati: U kojim će slojevima radničke klase „antipatija“ i „nepoverenje“ prema intelektualcima imati najviše uticaja? Očigledno u onim slojevima čija ih društvena i ekonomska egzistencija najoštrije izlaže stvarnom konfliktu sa intelektualnim radom. Sve u svemu, u pitanju su radnici malih i srednjih fabrika kojima preti tehnološki progres; samouki radnici koji su se kroz lični napor razdvojili od masa; radnici koji su se dokopali na vrh birokratskih organizacija; radnici koji su zbog svog niskog obrazovnog i kulturnog nivoa najudaljeniji od intelektualnog rada – a samim tim ga i gledaju sa najvećim nepoverenjem i neprijateljstvom. Drugim rečima, društvena osnova ekonomizma, spontanosti, „zanatlijskog pristupa“ na pitanje organizacije i neprijateljstva prema nauci u okviru radničke klase je zanatski sloj ove klase.
S druge strane, među radnicima velikih gradova i fabrika obimnih grana industrije na čelu tehnološkog napretka, žeđ za znanjem, veće poznavanje tehničkih i naučnih procesa i veća odvažnost u projektovanju preuzimanja vlasti i u fabrici i u državi čine mnogo lakšim za razumevanje objektivno neophodnu ulogu revolucionarnih teoretičara i revolucionarnih organizacija.
Spontane tendencije u radničkom pokretu često, ako ne i uvek, u potpunosti odgovaraju ovoj društvenoj osnovi. Ovo je bilo naročito tačno za anarho-sindikalizam u latinskim zamljama pre Prvog svetskog rata. Ovo takođe važi za menjševizam, koji je potpuno poražen od boljševizma u velikim fabrikama metropola, ali koji je našao svoju najvažniju proletersku bazu u tipično malom rudarskom gradu i u distriktu polja ulja u južnom delu Rusije.[59] Pokušaji danas, u eri treće industrijske revolucije, da se oživi ovaj majstorsko-kastni pristup pod izgovorom garantovanja “autonomije” može imati samo isti rezultat kao i u prošlosti – naime, rasipati snagu napredne i potencijalno revolucionarne radničke klase i dati podsticaj polu-zanatskim, birokratizovanim delovima pokreta koji su pod stalnim uticajem buržoaske ideologije.
[54] Đerđ Lukač („Geschichte und Klassenbewusstsein”, op. cit., str.306 ff.) greši kada misli da je otkrio jedan od korena Luksemburgine „teorije spontanosti” u „iluziji čisto proleterske revolucije”. Čak i u zemljama gde je brojčano i društveno značaj proletarijata toliko velik da pitanje „saveznika” postaje beznačajno, odvojena organizacija avangarde ostaje apsolutno neophodna u „čisto proleterskoj revoluciji”, zbog unutrašnjeg raslojavanja proletarijata.
[55] Konkretan primer za to su kineski maoisti, koji tvrde da je jedno krilo njihove sopstvene partije (uključujući većinu centralnog komiteta koji je vodio kinesku revoluciju do pobede) sačinjeno od „branilaca kapitalističke linije” – i čak, čisto i jednostavno, od „kapitalista”.
Za italijanske bordigiste generalni štrajk 14. jula 1948. godine nije imao nikakve veze sa proleterskom klasnom borbom, jer su radnici štrajkovali u odbranu „revizionističkog” lidera CP, Togliatija.
Npr. takođe divna formulacija francuskog spontaniste Denisa Anthira: „Kada proletarijat nije revolucionaran ne postoji, a revolucionari ne mogu ništa sa njim da učine. Nisu oni koji, preuzimanjem uloge edukatora naroda, će biti u stanju da stvore istorijsku situaciju u kojoj će proletarijat postati ono što jeste; to se jedino može ostvariti razvojem modernog društva. (prevod Leona Trockog, „Rapport de la delegation siberienne” [Pariz: Spartacus 1970], p.12.) Ovaj citat takođe pokazuje koliko su povezani ekstremni subjektivizam i ekstremni objektivizam. I kako je objašnjeno da uprkos velikim borbama proletarijat nije ostvario pobedu. “Okolnosti su krive, objektivni uslovi nisu sazreli.” Iza ultraleve maske možemo videti one dobro poznate “spontaniste” Karla Kauckog i Ota Bauera kako željno klimaju svojim mudrim glavama. Do kakvih besmislenih zaključaka ovaj ekstremni fatalizam i mehanički determinizam vode postalo je jasno čim se od “razvoja samog modernog društva” očekuje da nam konkretno objasni zašto baš u datom trenutku većina fabrika A i gradova B (ali ne fabrika C ili gradova D) izlazi u korist diktature proletarijata i protiv reformizma. Ipak, bilo kako bilo, ishod revolucije zavisi od odgovora na ovo pitanje. Sve dok “sam razvoj modernih gradova” ne ispusti sve fabrike i gradove kao zrelo voće u krilo revolucije, “edukatori naroda”, prema Anthieru, bi trebalo da se uzdrže od nasilja prema “objektivnim uslovima”, nastojeći da pridobiju radnike C i D.
[56] Ovaj prigovor protiv Lenjina i lenjinista je napravljen od strane ruskih „ekonomista”, a sada su ga otkrili današnji spontanisti.
[57] Npr. o ovom pitanju Nikos Pulancas, „Pouvoir politique, et classes sociales”, op. cit.
[58] Zanimljivo je napomenuti da je nakon raskola u ruskoj socijaldemokratiji bilo mnogo više intelektualaca, uključujući i profesionalne revolucionarne intelektualce, sa menjševicima nego sa boljševicima. U vezi ovoga pogledajte Dejvid Lejn, „The Roots of Russian Communism”, op. cit., str.47-50.
[59] Dejvid Lejn naglašava prevagu boljševika u gradovima sa velikim fabrikama i starom, stabilizovanom radničkom klasom, Ibid., str.212-213.
Na prethodno poglavlje | Na sledeće poglavlje