Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije

Naučna inteligencija, društvena nauka i proleterska klasna svest

Masovno ponovno uvođenje intelektualnog rada u proces proizvodnje koji donosi treća industrijska revolucija, koju je Marks predvideo i čiji su temelji već postavljeni u drugoj industrijskoj revoluciji[60], je stvorilo preduslov da mnogo širi sloj naučne inteligencije povrati svest o otuđenju koju je izgubio kroz uklanjanje iz procesa direktne proizvodnje viška vrednosti i njegovu transformaciju u direktnog ili indirektnog potrošača viška vrednosti. Jer je, takođe, savladan otuđenjem u buržoaskom društvu. Ovo je materijalna osnova ne samo za studentske pobune u imperijalističkim zemljama, već i mogućnost za uključivanje većeg broja naučnika i tehničara u revolucionarni pokret.

Učešće inteligencije u klasičnom socijalističkom pokretu pre Prvog svetskog rata imalo je generalno tendenciju da opada. Iako je bilo znatno u početku pokreta postajalo je sve manje i manje kako je organizovan masovni pokret radničke klase postajao sve jači. U malo poznatoj polemici protiv Maksa Adlera 1910. Trocki je otkrio da je uzrok ovog procesa potpuno materijalistički: društvena zavisnost inteligencije od krupne buržaozije i buržoaske države; ideološka identifikacija sa klasnim interesima kojima na taj način služi; i nesposobnost radničkog pokreta, organizovanog kao “kontra-društvo”, da se takmiči sa svojim duplikatom. Trocki je predvideo da će se ovo verovatno jako brzo promeniti, u revolucionarnoj epohi, uoči proleterske revolucije.[61]

Iz ovih ispravnih premise, međutim, on je izvukao ono što su već bili neispravni taktički zaključci, kada, na primer, nije uspeo da vidi veliki značaj koji je 1908-1909 Lenjin dodelio studentskom pokretu (koji se ponovo javlja u sred pobedničke kontrarevolucije), smatrajući ga albatrosom za naredni, novi porast u revolucionarnom masovnom pokretu (koji je trebalo da započne 1912.).

On je čak otšao toliko daleko da je tvrdio da je “greška” vodeće revolucionarne inteligencije u ruskoj socijaldemokratiji ako je u stanju da širi “svoje ukupne društvene karakteristike: duh sektaštva, individualizam tipičan za ineligenciju i ideološki fetišizam.”[62] Kako je Trocki kasnije priznao, on je u to vreme potcenjivao politički i društveni značaj frakcijske borbe između boljševika i likvidatora, koja je bila samo produžetak ranije borbe između boljševika i menjševika. Istorija je pokazala da ova borba nije imala nikakve veze sa proizvodom “intelektualnog sektaštva” već sa odvajanjem socijalističke, revolucionarne svesti od sitnoburžoaske reformističke svesti.[63]

Tačno je, međutim, da je učešće ruske revolucionarne inteligencije u izgradnji revolucionarne klasne partije ruskog proletarijata još uvek bio samo čisti proizvod individualne selekcije bez ikakvih društvenih korena. I od Oktobarske revolucije ovo se neminovno okrenulo protiv proleterske revolucije, jer mase tehničke inteligencije nisu bile u mogućnosti da pređu u kamp revolucije. U početku su sabotirali ekonomsku proizvodnju i metode društvene organizacije na najvišem nivou; onda se njihova saradnja morala “kupiti” preko visokih plata; i na kraju su transformisani u pokretačku snagu iza birokratizacije i degeneracije revolucije. Utoliko se položaj tehničke inetligencije (posebno kategorije 2, iznad) u materijalnom procesu proizvodnje danas odlučno promenio, a pošto se ova tehnička inteligencija postepeno pretvara u deo nadničarske klase mogućnost njenog masovnog učešća u revolucionarnom procesu i u reorganizaciji društva stoji na mnogo čvršćem tlu nego u prošlosti. Fridrih Engels je već ukazao na istorijski odlučujuću ulogu koju bi ova inteligencija mogla igrati u izgradnji socijalističkog društva.

“U cilju preuzimanja i puštanja u rad sredstava za proizvodnju trebaju nam ljudi, u velikom broju, koji su tehnički obučeni. Mi ih nemamo... Vidim nas kako u narednih osam do deset godina regrutujemo dovoljno mladih tehničara, doktora, advokata i učitelja da bi bili u poziciji da dozvolimo partijskim drugovima da upravljaju fabrikama i osnovnim namirnicama za naciju. Tada će naš ulazak u vlast biti sasvim prirodan i odradiće se relativno glatko. Ako, sa druge strane, mi prerano dođemo na vlast kroz rat, tehničari će biti naši glavni protivnici koji će nas prevariti i izdati kad god je to moguće. Moraćemo se protiv njih koristiti terorom, a oni će da i dalje seru po nama.”[64]

Naravno, mora se dodati da u toku ove treće industrijske revolucije radnička klasa sama, koja je mnogo bolje kvalifikovana od one iz 1890. godine, pokazuje mnogo veću sposobnost da direktno upravlja fabrikama nego u Engelsovo vreme. Ali, na kraju krajeva, tehničke sposobnosti su one koje su potrebne širokim masama da bi mogle da izvrše političku i društvenu kontrolu nad “specijalistima” (stvar o kojoj je Lenjin imao tolike iluzije 1918.). Rastuća unija između tehničke inteligencije i industrijskog proletarijata i sve veće učešće revolucionarnih intelektualaca u revolucionarnoj partiji, može samo da olakša tu kontrolu.

Kako se protivrečnost između objektivnog podruštvljavanja proizvodnje i rada, s jedne strane, i privatnog prisvajanja, s druge strane, pojačava (tj., kako se kriza kapitalističkih odnosa proizvodnje zaoštrava) – i danas doživljavamo novu i oštriju formu ove protivrečnosti, koja se provlači kroz događaje iz maja 1968. u Francuskoj i masovne borbe u Italiji 1969. – i kako neo-kapitalizam nastoji da dobije novi život putem podizanja nivoa potrošnje radničke klase, nauka će sve više postajati revolucionarna proizvodna snaga u dva slučaja: Sa automatizacijom i rastućom planinom robe proizvodi ne samo rastuću krizu u procesu proizvodnje i distribucije kapitala koji je zasnovan na generalizovanoj proizvodnji robe; ono takođe proizvodi revolucionarnu svest u rastućim masama ljudi omogućavajući uklanjanje mitova i maski kapitalističke rutine i omogućavajući radniku ponovno osvajanje svesti o otuđenju kako bi stao na kraj otuđenju. Kao što je pronađeno da odlučujuća barijera koja danas koči radničku klasu od sticanja političke klasne svesti boravi manje u bedi masa ili u ekstremnoj ograničenosti njihovog okruženja nego u stalnom uticaju sitnoburžoaske i buržoaske ideološke potrošnje i mistifikacije, upravo tada otkrivajuća funkcija kritičke društvene nauke može da igra zaista revolucionarnu ulogu u novom buđenju klasne svesti među masama. Naravno, ovo čini neophodnim postojanje konkretnih veza sa radnim masama – uslov koji jedino mogu ispuniti napredni radnici s jedne strane i revolucionarne organizacije sa druge. A to takođe zahteva da revolucionarna, naučna inteligencija, ne ide ka ljudima sa skromnim populističkim mazohizmom koji se ograničava na poniznu podršku borbi za veće plate, već da pridobije probuđene i kritičke slojeve radničke klase, što nisu u stanju sami da postignu, zbog njihovog fragmentiranog stanja svesti: naučno znanje i svest koja će im omogućiti da prepoznaju skandal skrivene eksploatacije i prikrivenog ugnjetavanja za ono što jeste.


Napomene

[60] U svom poslednjem radu (Zum allgemeinen Verhaltnis von wissenschaftlicher Intelligenz und proletarischen Klassenbewusstsein, SDS-Info, No.2127 [Dec. 22, 1969]) Hans-Jurgen Krahl izneo je Marksov citat za ovo pitanje koje ponovo štampamo ovde. (Ono dolazi iz neinkorporiranog poglavlja Sechstes Kapitel, Resultate des unmittelbaren Produktionsprozesses u nacrtu šeste glave prve knjige prvog toma Kapitala koji je po prvi put objavljen u Marks-Engelsovom arhivu 1933.) Mi bi voleli da posvetimo ovaj članak, koji je namenjen promovisanju diskusije i razumevanja, svom mladom prijatelju koji je trgično preminuo.

“Sa razvojem stvarne supsumcije rada pod kapital (ili posebno u kapitalističkom načinu proizvodnje) pravi funkcioner u ukupnom procesu rada nije pojedini radnik, već sav kombinovani društveni kapacitet za rad i različiti kapaciteti za rad koji su u konkurenciji jedni sa drugima i čine celokupnu proizvodnu mašinu, učestvujući na veoma različite načine u direktnom procesu stvaranja robe – ili, tačnije u tom smislu, proizvoda – (neko radi više sa rukama, neko drugi više sa svojom glavom, jedan kao menadžer, inženjer, tehničar itd., drugi kao supervizor, a treći kao obični fizički radnik ili čak pomagač). Kao rezultat toga, funkcije kapaciteta rada će sve više težiti da sed klasifikuju po direktnom konceptu produktivnog rada, dok će oni koji poseduju sposobnost biti klasifikovani pod pojmom produktivnih radnika, direktno eksploatisanih od strane kapitala i podređenih njihovom procesu potrošnje i proizvodnje.” (Karl Marks, „Resultate” [Frankfurt: Neue Kritik, 1969], str.66.)    

[61] Leon Trocki, „The Intelligentsia and Socialism” (London: New Park Publishers, 1966).

[62] Leon Trocki, Die Entwicklungstendenzen der russischen Sozioldemkratie, in „Die Neue Zeit” Vol.XXVIII, No.2 (1910), str.862.

[63] Već u svojoj prvoj polemičkoj knjizi protiv Lenjina („Nos taches politiques”, op. cit., str.68-71, na primer) Trocki je preduzeo napor da predstavi čitavu lenjinističku polemiku protiv “ekonomizma” i “zanatlijskog pristupa organizaciji” u „Šta treba da se učini” kao čistu polemiku između intelektualaca ili u najboljem slučaju kao pokušaj da se pridobiju najbolje snage sitnoburžoaske inteligencije u revolucionarnu socijaldemokratiju. On nije shvatio da je tu bilo u pitanju odbijanje sitnoburžoaskog, revizionističkog uticaja na radničku klasu. Njegovu polemiku protiv Lenjina od 1904. do 1913. karakterisalo je nepoštovanje katastrofalnih posledica oportunizma za radničku klasu i radnički pokret. Tek je 1917. nadvladao jednom za svagda.

[64] August Bebel, „Briefwechsel mit Friedrich Engels” (Hag: Mouton and Co., 1965), p.465.


Na prethodno poglavlje | Na sledeće poglavlje