Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije
Dat je prigovor Lenjinovoj teoriji organizacije da bi kroz njenu preteranu centralizaciju sprečila razvoj interne, partijske demokratije. Ali ovaj prigovor je zbunjujući, jer koliko lenjinistički principi organizacije ograničavaju organizaciju na aktivne članove koji rade pod kolektivnom kontrolom, utoliko oni zapravo šire, a ne sužavaju, domet partijske demokratije.
U određenom momentu kada radnička organizacija pređe određeni broj članstva, u osnovi postoje dva moguća modela organizacije: taj u kojem izborni tim ispunjava obaveze (ili teritorijalna organizacija), što odgovara današnjem organizacionom obliku Socijaldemokratske partije Nemačke i Francuske komunističke partije; ili onaj sa borbenom jedinicom zasnovanom na selekciji samo aktivnih i svesnih članova. Da bude jasno, prvi model u teoriji ostavlja određeni prostor za gunđavce i neprijatelje da se glupiraju u njemu, ali samo u slučajevima sekundarnog značaja. Inače će velika masa apolitičnog i pasivnog članstva pružati aparatu biračku bazu koja se uvek može mobilisati i koja nema veze sa klasnom svešću. (Značajan broj ovih članova su čak materijalno zavisni od aparata – gomila opštinskih i administrativnih radnika i službenika, službenici same radničke organizacije itd.). U borbenoj organizaciji, međutim, koja se sastoji od članstva koje mora da pokaže minimum svesti da bi se učlanilo, mogućnost nalaženja nezavisnog razmišljanja je zapravo mnogo veća. Ni „čisti aparatčici“, ni čisti karijeristi ne mogu lako da preuzmu kao što je to moguće sa običnim izbornim timom. Zbog toga će se različita mišljenja razrešavati manje u pogledu materijalne zavisnosti ili apstraktne „lojalnosti“, a više u samoj sadržini. Bitno je naglasiti da sama činjenica da je organizacija sastavljena u ovom stilu nije automatska garancija protiv birokratizacije organizacije. Ali barem joj pruža osnovni preduslov za njeno sprečavanje.[48] Odnos između revolucionarne organizacije (partijskog jezgra ili partije) i mase radnika naglo se menja čim se stvarno revolucionarna eksplozija desi. U tom momentu semena, godinama sejana od strane revolucionarnih i svesnih socijalističkih elemenata, počnu klijati. Široke mase su u mogućnosti da odmah dostignu revolucionarnu klasnu svest. Revolucionarne inicijative širokih masa mogu daleko da prestignu one mnogih revolucionarnih grupacija.
U „Istoriji Ruske revolucije“ Trocki je naglašavao, u nekoliko instanci, da su u određenim konjukturama u revoluciji ruske radničke mase bile čak ispred Boljševičke partije.[49] Ipak, ne bi trebalo praviti generalizacije iz ove činjenice, i iznad svega, ne može se odvojiti od činjenice da je, uoči Lenjinove „Aprilske teze“, strateški koncept Boljševičke partije o prirodi i cilju ruske revolucije bio nedovoljno razrađen.[50] Nosila je rizik sa sobom da će platiti zbog toga, sve dok Lenjin nije napravio presudan korak sa njegovom „Aprilskom tezom“. Međutim, on je to mogao da uradi sa lakoćom, pošto su ga mase edukovanih radnika-boljševika gurale baš u tom smeru i same su bile refleksija snažne radikalizacije ruske radničke klase.
Objektivan, tj. razuman pogled na ulogu organizacije Boljševičke partije u ruskoj revoluciji bi, bez sumnje, morao biti formulisan nešto drugačije. Dok se vodeći kadar partije nekoliko puta dokazao da je on konzervativna blokada koja sprečava partiju od prelaska na poziciju Trockog u borbi za diktaturu proletarijata (vlast sovjeta), u isto vreme, postalo je očigledno da je kristalizacija revolucionarnog radničkog kadra, školovanog kroz dve decenije revolucionarne organizacije i revolucionarne aktivnosti, igrala ključnu ulogu u uspešnom ostvarenju ovog odlučujućeg preokreta. Ako bi neko želeo da napravi korelaciju između staljinističke birokratije i „lenjinističkog koncepta partije“, morao bi barem da ostavi prostor za ovaj presudan element intervencije. Staljinova pobeda nije bila rezultat lenjinističke teorije organizacije – nego rezultat nestanka presudne komponente tog koncepta: prisustva širokih slojeva radničkih kadrova, školovanih u revoluciji i odražnih na visokom stepenu aktivnosti, bliskog odnosa sa masama. Šta više, sam Lenjin ne bi ni na koji način demantovao da bi se u slučaju nedostatka ovog faktora lenjinistički koncept partije pretvorio u svoju suprotnost.[51]
Sovjetski sistem je jedini univerzalni odgovor do sada, otkriven od strane radničke klase, na pitanje kako organizovati njenu nezavisnu aktivnost za vreme i nakon revolucije.[52] On dozvoljava svim snagama klase – i svim radnim i progresivnim slojevima društva uopšteno – da budu zajedno dovedeni u simultan, otvoren sukob između raznih tendencija koje postoje u samoj klasi. Svaki istinski sovjetski sistem – tj. onaj zapravo izabran od strane mase radnika i koji nije nametnut nad njima od strane nekog aparata selektivne moći – će iz tog razloga jedino moći da odbaci socijalni i ideološki diverzitet gore navedenih proleterskih slojeva. U realnosti, radnički savet je ujedinjeni front najrazličitijih političkih tendencija koje se slažu sa jednim centralnim pitanjem: zajedničkom odbranom revolucije od klasnog neprijatelja. (Na isti način, štrajkački odbor reflektuje najrazličitije tendencije među radnicima, sa jednim izuzetkom: Uključuje samo one tendencije koje učestvuju u štrajku. Štrajkbrejkeri nemaju mesta u štrajkačkom odboru).
Ne postoje protivrečnosti između postojanja revolucionarne organizacije lenjinističkog tipa i istinske sovjetske demokratije ili sovjetske vlasti. Naprotiv, bez sistematskog organizacionog rada revolucionarne avangarde, sovjetski sistem će ili ubrzo biti ugušen od strane reformističkih ili polu-reformističkih birokratija (npr. nemačkog sovjetskog sistema od 1918. do 1919.), ili će izgubiti svoju političku efikasnost usled njegove nesposobnosti da obavi centralne političke zadatke (npr. španski revolucionarni komiteti između jula 1936. i proleća 1937.).
Hipoteza da sovjetski sistem čini partije suvišnim polazi sa jednog od dva stanovišta. Ili polazi od naivne pretpostavke da uvođenje sovjetske homogeneze radničkoj klasi, preko noći, razvodnjava sve razlike ideologije i interesa, i da automatski i spontano predlaže celokupnoj radničkoj klasi „revolucionarnu soluciju“ za sve strateške i taktičke probleme revolucije. Ili se radi samo o izgovoru pružanja prilike maloj grupi samozvanih „vođa“ da manipulišu poprilično širokim, neartikulisanim masama, gde ta masa biva lišena bilo kakve mogućnosti sistematskog hvatanja u koštac sa tim strateškim i taktičkim pitanjima revolucije, tj. pitanjima slobode diskusije i političkog razlikovanja. (Što je očigledno slučaj npr. sa jugoslovenskim sistemom takozvanog samoupravljanja).
Prema tome, revolucionarna organizacija može garantovati radničkim masama u sovjetskom sistemu viši stepen nezavisne aktivnosti i samosvesti, i zbog toga i viši stepen revolucionarne klasne svesti, nego što bi mogao neizdifirencirani sistem predstavništva. Ali naravno da, zbog toga, mora da podstiče i ne sprečava nezavisnu akciju radničkih masa. Baš ta nezavisna inicijativa masa je ono što doseže svoj potpuni razvoj u sovjetskom sistemu. Opet, dolazimo do sličnog zaključka: Lenjinistički koncept organizacije, izgrađen na ispravnoj revolucionarnoj strategiji (tj. ispravnoj proceni objektivnog istorijskog procesa) jednostavno je kolektivni koordinator aktivnosti masa, kolektivna memorija i obrađeno iskustvo masa, umesto konstantno ponavljajućeg i širećeg diskontinuiteta kroz vreme, prostor i svest.
Istorija je takođe pokazala da u ovoj konekciji postoji značajna razlika između partije koja sebe naziva revolucionarnom i one koja zapravo jeste revolucionarna partija. Kada se grupa funkcionera ne protivi samo inicijativi i aktivnosti masa, nego čak teži da ih obeshrabri bilo kakvim sredstvima, uključujući vojnu silu (ono što pada na pamet je Mađarska u oktobru-novembru 1956. ili Čehoslovačka od avgusta 1968.), kada ova grupa ne samo što ne nalazi zajednički jezik sa sovjetskim sistemom koji spontano nastaje iz masovnih borbi, nego guši i uništava taj sistem, pod izgovorom odbrane „vodeće uloge partije“[53] – onda očigledno nemamo posla sa revolucionarnom partijom proletarijata, nego sa aparatom koji zastupa specijalne interese privilegovanog sloja duboko neprijateljski nastrojenog prema nezavisnoj aktivnosti masa: birokratijom. Međutim, činjenica da revolucionarna partija može da degeneriše u partiju birokratije nije ništa više argument protiv lenjinističkog koncepta organizacije nego što činjenica da su doktori ubijali, umesto izlečili, mnogo pacijanata predstavlja argument protiv medicinske nauke. Bilo koji korak dalje od ovog koncepta, u smeru „čiste“ spontanosti, bio bi uporediv sa vraćanjem sa medicinske nauke na nadrilekarstvo.
[48]Formalna pravila demokratskog centralizma su, naravno, deo ovog preduslova. Ova pravila uključuju pravo svih članova da u potpunosti budu informisana o različitim mišljenjima među vođstvom; pravo stvaranja tendencija i predstavljanja suprotstavljajućih pogleda članstvu pre izbora i konvencija vođstva; redovno sazivanje konvencija; pravo da periodično revidiraju većinske odluke u svetlu naknadnih iskustava, tj. pravo manjine da periodično pokušava da preokrene odluke napravljenih od strane većine; pravo na političku inicijativu manjina i članova na konvencijama itd.
Ove lenjinističke norme demokratskog centralizma su prilično upadljivo formulisane u novim partijskim statutima, pisanim pre avgusta 1968, radi spremanja za četrnaestu konvenciju Čehoslovačke Komunističke partije. Moskovski branitelji birokratskog centralizma reagovali su invazijom. Zapravo, ovaj predloženi povratak na lenjinističke norme demokratskog centralizma je bio jedno od najbitnijih „trnja” u očima sovjetske birokratije, što se tiče dešavanja u Čehoslovačkoj.
[49]Leon Trocki, „The History of the Russian Revolution”, op. cit.
[50]Između 1905. i 1917. Boljševička partija bila je obrazovana u duhu dostizanja „demokratske diktature radnika i seljaka”, tj. u duhu formule sa poglednom na mogućnost koalicije između radničke partije i seljačke partije, u okvirima kapitalizma – drugim rečima, predviđajući kapitalističi razvoj ruske zemljoradnje i industrije. Lenjin se držao ove mogućnosti do kasne 1916. Tek 1917. je shvatio da je Trocki bio u pravu još 1905. kada je predvideo da se agrarno pitanje jedino može rešiti diktaturom proletarijata i podruštvljavanjem ruske ekonomije.
Hartmut Meringer (Introduction historique Trockievog „Nos taches politiques”, op. cit., str.17-18, 34ff.) je u potpunosti u krivu kada povezuje Lenjinovu teoriju organizacije sa njegovom specifičnom strategijom u ruskoj revoluciji, da je objasni kroz „subordiniranu” ulogu (?) radničke klase u toj borbi i da prati Trockijevu teoriju postepenog proširenja klasne svesti na celokupnu radničku klasu do teorije permanentne revolucije. Pored činjenice da Meringer daje neadekvatan i netačan pregled Lenjinove revolucionarne strategije (Lenjin je bio za apsolutnu nezavisnost ruske radničke klase naspram ruske buržoazije, i u potpunosti za to da ona igra vodeću ulogu u revoluciji); i pored činjenice da je Luksemburg, kao Lenjin, odbijala kao preuranjen bilo kakav pokušaj uspostavljanja proleterske diktature u Rusiji i pripisala revolucionarnoj borbi ruskog proletarijata sami cilj izvršavanja istorijskih zadataka buržoaske revolucije (dok se u isto vreme borila protiv Lenjinove teorije organizacije). Čini nam se očigledno da sama teorija permanentne revolucije (tj. zadatak uspostavljanja proleterske diktature u nerazvijenim zemljama) može biti shvaćena sa minimumom realizma jedino kroz izuzetnu koncentraciju revolucionarnih zadataka uopšteno. Time, ona ne vodi dalje od Lenjinove teorije organizacije, nego pravo ka njoj. Pogledati na ovu temu i sjajni pamflet Demiz Avenas „Economie et politique dans la pensee de Trotsky” (Pariz: Maspero, “Cahiers Rouges,” 1970).
[51]Lenjin, „Oeuvres Completes”, tom 12 (Pariz: Editions Sociales, 1969), str.74.
„Pamflet „What is to Be Done” iznova naglašava da organizacija profesionalnih revolucionara, koju predlaže, ima smisla samo dok je vezana sa „istinski revolucionarnom klasom koja se nezaustavljivo uzdiže u borbi”. Lenjin podvlači činjenicu da bolest male grupe pojedinaca jedino može biti prezaviđena kroz „sposobnost partije, kroz njen sopstveni masovni rad, da dosegne do proleterskih elemenata”. (npr., str. 75.)
[52] Maspero će u Parizu uskoro objaviti našu antologiju pod imenom „Workers Control, Workers Councils and Workers Self-Management” koja pokušava da dokaže ovu tezu. Europäischer Verlaganstalt izneo je nameru da objavi nemačku verziju 1971.
[53] Za Lenjina „vodeća uloga partije” u sovjetskom sistemu je politička, a ne kao vrsta zamene. Nije pitanje zamenjivanja nje u ime većine sovjeta, nego ubeđivanja njih u ispravnost komunističke politike. „Vodeća uloga partije” se čak ni ne navodi u njegovom osnovnom radu na temu sovjeta, „State and Revolution”. I iako za vreme najveće zbunjenosti i građanskog rata je ponekad činio nagle poteze po taktičkom pitanju, mogu se naći argumenti u njegovim spisima protiv „sovjeta bez komunista”, ali ne argumenti za „komuniste bez sovjeta”.
Na prethodno poglavlje | Na sledeće poglavlje