Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije
Međutim, posle Lenjinovog traumatičnog šoka 4. avgusta 1914, i on je takođe načinio odlučan korak po ovom pitanju. Odatle, pitanje organizacije prestalo je biti samo pitanje funkcije, nego i pitanje sadržine. Više nije bilo pitanje upoređivanja „organizacije“ uopšteno sa uopšteno „spontanošću“, kao što je Lenjin neretko radio u delima „Šta da se radi?“ i „Jedan korak napred, dva koraka nazad“. Sada je postalo pitanje pažljivog razlikovanja objektivno konzervativne i objektivno revolucionarne organizacije. Ova razlika načinjena je u skladu sa objektivnim kriterijumima (revolucionarni program, dovođenje programa pred mase, revolucionarna praksa itd.),te se spontana borbenost masa svesno preferira u odnosu na akcije ili uopšte postojanje konzervativnih, reformističkih, masovnih organizacija. „Naivni“ organizacioni fetišisti mogli bi tvrditi da je Lenjin posle 1914. prešao na luksemburgistički pogled „spontanizma“ iako u sukobima između „neorganizovanih masa“ i socijaldemokratske organizacije, on sistematski brani prvu od druge i optužuje drugu za izdaju prve.[43] Lenjin sada čak smatra uništenje konzervativnih organizacija kao neizbežan preduslov za emancipaciju proletarijata.[44]
Ipak, ispravka, ili bolje rečeno, upotpunjavanje njegove teorije organizacije, koju je Lenjin započeo 1914, nije bilo korak nazad ka obožavanju „čiste“ spontanosti, nego korak napred ka razlikovanju revolucionarne partije i organizacije uopšteno. Sada, umesto da se kaže da uloga partije jeste u tome da razvije političku, klasnu svest radničke klase, formula postaje mnogo preciznija: Uloga revolucionarne avangarde sadrži se u razvijanju revolucionarne svesti u avangardi radničke klase. Građenje revolucionarne, klasne partije je proces u kojem program socijalističke revolucije biva spojen sa iskustvom većine naprednih radnika, stečenim u borbi.[45]
Ovo objašnjenje i proširenje lenjinističke teorije organizacije nakon izbijanja Prvog svetskog rata ide ruku pod ruku sa proširenjem lenjinističkog koncepta relevantnosti revolucije na današnjicu. Iako je za Lenjina pre 1914. godine on bio ograničen uglavnom na Rusiju, posle 1914. biva proširen na celu Evropu. (Već posle Ruske revolucije 1905, Lenjin je prepoznao neposredni potencijal za revolucije u kolonijama i polu-kolonijama). Posledično, validnost lenjinističkog „strateškog plana“ za imperijalističke zemlje Zapadne Evrope, danas je tesno vezan za pitanje prirode istorijske epohe u kojoj živimo. Sa stanovišta istorijskog materijalizma, opravdano je izvesti koncepciju partije iz „trenutnog potencijala za revoluciju“ samo u slučaju da se polazi iz pretpostavke – tačne i verovatne u proceni – da početkom Prvog svetskog rata, a najkasnije početkom ruske Oktobarske revolucije, svetski, kapitalistički sistem ulazi u epohu istorijske, strukturalne krize[46] koja periodično mora da proizvodi revolucionarne situacije. Ako se, sa druge strane, tvrdi da smo i dalje u fazi uspona kapitalizma kao svetskog sistema, onda bi takva koncepcija morala biti odbijena kao u potpunosti „voluntaristička.“ Ono što je presudno u lenjinističkom, strateškom planu sigurno nije revolucionarna propaganda – koju revolucionari, naravno, treba da iznose čak i u nerevolucionarnim periodima – nego njegov fokus na izbijanje revolucionarnih akcija u skorijoj, ili daljoj budućnosti. Čak i u epohi uspona kapitalizma, takve akcije su bile moguće (npr. Pariska komuna), ali samo kao neuspešni izuzeci. Pod takvim uslovima, graditi partiju tako što bi se koncentrisali napori na spremanje efikasnog učešća u takvoj vrsti akcija teško bi imalo smisla.
Razlika između „radničke partije“ uopšteno (odnoseći se na članstvo ili čak na birače) i revolucionarne radničke partije (ili jezgra takve partije) nije samo u programu ili objektivnim, društvenim ulogama (a te su da promoviše, a ne pacifikuje, svaku objektivno revolucionarnu masovnu akcijui sva suprotstavljanja i oblike akcije koja napadaju, i dovode u pitanje, suštinu kapitalističkog načina proizvodnje i buržoasku državu), nego i u sposobnosti da pronađe odgovarajući pedagoški metod koji omogućuje dovođenje tog programa do sve većeg broja radnika.
Međutim, može se ići i dublje, i formulisati pitanje preciznije: Da li je opasnost da aparat postane autonoman ograničena samo na oportunističke i reformističke „radničke“ organizacije, ili ona preti svakoj organizaciji, uključujući i one sa revolucionarnim programom i revolucionarnom praksom? Zar nije razvitak birokratije neizbežna posledica bilo koje podele rada, uključujući i onu između „vođstva“ i „članstva“, pa čak i u revolucionarnoj grupi? I zar to ne znači da je svaka revolucionarna organizacija, nakon što se proširi izvan malog miljea, osuđena da u nekom momentu svog razvoja i razvoja masovne borbe postane kočnica u borbi proleterskih masa za emancipaciju?
Ako bi se ova argumentacija prihvatila, to bi vodilo samo do jednog zaključka: da je socijalistička emancipacija radničke klase i čovečanstva nemoguća – pošto bi navodno neizbežna „autonomizacija“ i degeneracija bilo koje organizacije morala biti gledana kao jedan deo dileme, a da bi drugi deo bio predstavljen tendencijom svih neorganizovanih radnika, svih intelektualaca samo delimično uključenih u akciju, i svih osoba zahvaćenih univerzalnim sistemom proizvodnje da potonu u sitnoburžoasku „lažnu svest“. Samo razumna, revolucionarna praksa, koja ima za cilj potpunu svest i obogaćivanje teorije omogućava izbegavanje penetracije „ideologije vladajuće klase“ čak i u redove individualnih revolucionara. Ovo može biti samo kolektivna i organizovana praksa. Ako bi gore navedeni argument bio ispravan, moralo bi se zaključiti da bi, sa ili bez organizacije, napredni radnici bili osuđeni ili da ne dostignu političku, klasnu svest ili da je ubrzano gube.
U realnosti, ova argumentacija je netačna, jer izjednačava početak procesa sa njegovim krajnjim rezultatom. Time, zbog postojanja opasnosti da čak i revolucionarne organizacije mogu postati autonomne, dedukuje se, u statičnom i fatalističkom maniru, da je autonomija neizbežna. Ovo nije ni emprijski, ni teoretski dokazivo, pošto domet opasnosti od birokratske degeneracije revolucionarne, avangardne organizacije – ili, šta više, revolucionarne partije – ne zavisi samo od težnje ka autonomiji, koja zapravo pogađa sve institucije buržoaskog društva, nego i od postojećih kontra-težnji. Među ovima, nalazi se integracija revolucionarne organizacije u internacionalni pokret koji je nezavisan od „nacionalnih“ organizacija i koji konstatno drži teoretsko oko nad njima (ne kroz aparat, nego kroz političku kritiku); blisko uključenje u stvarnu klasnu borbu i stvarnu revolucionarnu borbu koja omogućava neprekidnu selekciju kadrova kroz praksu; sistematski pokušaj da se napusti podela rada, tako što se osigurava kontinualna rotacija osoblja u fabrikama, na univerzitetima i među partijskim funkcionerima; institucionalne garancije (ograničenje prihoda funkcionera, odbrana organizacionih normi interne demokratije i sloboda formiranja tendencija i frakcija itd.).
Rezultat ovih suprotstavljenih tendencija zavisi od borbe između njih, koja je u krajnjoj liniji određena od strane dva društvena činioca[47]: sa jedne strane od stepena specijalnog socijalnog interesa dozvoljenog od strane „autonomne organizacije“, i sa druge strane opsega političke aktivnosti avangarde radničke klase. Samo kada drugo presudno oslabi, prvo može odlučno da izbije na videlo. Time se cela argumentacija svodi na mučnu tautologiju: Za vreme perioda povećane pasivnosti, radnička klasa nije u mogućnosti da se bori za sopstveno oslobođenje. To uopšte ne dokazuje da, za vreme povećane aktivnosti naprednih radnika, revolucionarne organizacije nisu delotvoran instrument za oslobođenje, no njihova „samovolja“ može i mora biti ograničena od strane nezavisne aktivnosti klase (ili njenih naprednih slojeva). Revolucionarna organizacija je instrument za pravljenje revolucija. Ali bez rastuće političke aktivnosti širokih masa radnika, proleterske revolucije jednostavno nisu moguće.
[43] Lenjin, „Der Zusammenbruch der II. Internationale” u delu Lenjina i Zinovjeva, „Gegen den Strom” (objavljeno od strane Komunističke internacionale 1921), str.164.
[44]Isto delo, str. 165.
[45] Pp.17-118. Lenjin, „Left Wing Communism, an Infantile Disorder” u „Collected Works”, tom 31. (Moscow: Foreign Languages Publishing House, 1966). Str.17-118.
Takođe pogledati gore navedeni pasus iz pamfleta „What Does the Spartacus League Want?”, pisanog od strane Roze Luksemburg.
Ovaj zaključak je bio superiorniji od Trockijevog 1906. ili Luksemburg 1904. U jeku rastućeg konzervativizma od strane socijaldemokratskog aparata, imali su iluzije o sposobnosti masa da razreše problem preuzimanja vlasti samo uz pomoć njihove revolucionarne revnosti. U „The Mass Strike, the Political Party and the Trade Unions”, (u „Rosa Luxemburg Speaks”, op. cit., str. 153-219) Luksemburg privremeno čak prebacuje problem na „neorganizovane”, tj. najsiromašnije, delove proletarijata koji po prvi put dostižu svest za vreme masovnog štrajka. U njegovim spisima posle 1914. Lenjin isuviše eksplicitno poredi te mase sa „aristokratijom rada”, u donekle pojednostavljenom maniru, po mom mišljenju. U to vreme, radnici u velikim čeličnim i metalnim prerađivačkim pogonima, pored ostalih, pripadali su neorganizovanom sektoru nemačkog proletarijata, i dok su oni masovno skrenuli ulevo posle 1918, oni nisu ni malo pripadali „najsiromašnijim” slojevima.
[46]Ova takozvana kriza kapitalizma, tj. početak istorijske epohe propadanja kapitalizma, ne bi se trebao pomešati sa složenijim, tj. periodičnim ekonomskim krizama. One su se dešavale u periodima rasta, kao i propadanja kapitalizma. Za Lenjina, epoha koja počinje Prvim svetskim ratom je „era početka društvene revolucije”. Pogledati, pored ostalih, „Gegen den Strom”, op. cit., str. 393
[47] U ovome nesumnjivo leži najveća slabost ove fatalističke teorije. Od tendencije ka rastućoj autonomiji, ona je automatski dedukuje kao socijalnu opasnost, ne uključujući prenos potencijalne društvene moći i specifične socijalne interese u analizu. Tendencija da portiri i kasiri razviju njihov interes ne daje im moć nad bankama i velikim firmama – osim „moć” pljačke, koja je efikasna samo pod veoma specifičnim uslovima. Da bi analiza ove tendencije ka autonomiji mogla da ima neku socijalnu sadržinu, ona, zbog toga, mora biti propraćena definicijom ovih uslova.
Na prethodno poglavlje | Na sledeće poglavlje