Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije
Međutim, postoje poteškoće u ovoj konekciji koju Lenjin, tokom godina najžešćih rasprava sa menjševicima, ili nije prepoznao uopšte (1903-1905) ili ih nije dovoljno razumeo (1908-1914). I postaje potpuno jasan značajistorijskog rada Trockog i Roze Luksemburg u formulisanju razumevanja dijalektičke formule „radnička klasa – napredni radnici – radnička partija.“
Avangardna partija i određena separacija između partije i mase je potrebna, baš zbog neminovnosti nedovoljnog nivoa klasne svesti od strane širokih, radničkih masa. Kao što je Lenjin često naglašavao, ovo je kompleksni dijalektički odnos – jedinstvo separacije i integracije – koji se totalno uklapa u istorijske specifičnosti revolucionarne borbe za socijalističku revoluciju.
Međutim, ova odvojena partija potiče iz buržoaskog društva, koje sa njenim nasleđenim karakteristikama univerzalne podele rada i proizvodnje robe, ima tendenciju da to prenese u sve ljudske odnose.[38] To znači da građenje partijskog aparata odvojenog od radničkih masa uključuje opasnost da taj aparat postane autonoman. Kada se ova opasnost razvije dalje od svog začetnog stupnja, razvija se i tendencija za samoočuvanje tog aparata tako da on postane cilj sam za sebe, umesto sredstvo za cilj (uspešnu, proletersku, klasnu borbu).
Ovo je koren degereneracije Druge i Treće internacionale, tj. podređivanje masovnih socijaldemokratskih, kao i komunističkih partija Zapadne Evrope prema konzervativnim, reformističkim birokratijama koje su u svojoj svakodnevnoj praksi postale deo status quo.[39]
Birokratija u radničkim organizacijama produkt je društvene podele rada, tj. nemogućnosti radničkih masa, koje su u većem delu isključene iz kulturnog i teoretskog procesa proizvodnje pod kapitalizmom, da same pravilno odrađuju sve zadatke sa kojima se mora nositi u okviru njihove organizacije. Pokušaj da se to svejedno učini, kao što se to često radilo u nastancima radničkih pokreta, nije donosilo solucije, jer ta podela rada kompletno korespondira materijalnim uslovima i nije ni na koji način smišljena od strane zlih karijerista. Ako se ovi uslovi previde, primitivizam, neznanje i nevolje koje oni proizvode, postaviće ista ograničenja na pokret koje bi u suprotnom postavila birokratija. Uzimajući drugačiju polaznu tačku ovde – tačku organizacione tehnike umesto nivoa svesti – nailazimo na isti problem koji smo obrazložili ranije: naime, da bi to značilo davanje previše zasluga kapitalističkom načinu proizvodnje u tome da je on savršena škola za spremanje proletarijata za nezavisnu aktivnost, ili da on automatski stvara mogućnost radnim masama da spontano prepoznaju i ostvare sve zadatke i organizacione obrasce za sopstveno oslobođenje.
Lenjin je, u svojoj prvoj debati sa menjševicima, poprilično potcenjivao opasnosti da aparat postane autonoman i da se radničke partije birokratizuju. Polazio je od pretpostavke da je opasnost od oportunizma u modernom radničkom pokretu pretnja koja uglavnom dolazi od strane sitnoburžoaskih akademika i sitnoburžoaskih „čistih sindikalaca“. Ismevao je borbu mnogih, njegovih drugova protiv opasnosti „birokrazizma“. Zapravo, istorija je pokazala da najveći izvor oportunizma u socijaldemokratiji pre Prvog svetskog rata nije dolazio od strane akademika, niti „čistih sindikalaca“, nego iz same socijaldemokratske birokratije, tj. iz prakse „legalizma“ ograničenog sa jedne strane na izbornu i parlamentarnu aktivnost i sa druge strane na borbu za neposredne reforme ekonomske i sindikalne prirode. (Ova praksa se može prosto opisati pomoću toga koliko podseća na današnju praksu komunističkih partija Zapadne Evrope!)
Trocki i Luksemburg prepoznali su ovu opasnost preciznije i ranije nego Lenjin. Već 1904. Luksemburg je iznela mišljenje da „je suprotnost između željnog napada masa i [previše] obrazrive pozicije socijaldemokratije“ moguća.[40] Mišljenje pošteno nije ni izneto pre nego što je odbačeno; jedino gde bi se mogla pronaći njegova validnost je u imaginarnom slučaju „precentralizacije“ partije po lenjinističkim linijama. Već dve godine kasnije, Trocki iznosi ovo sa više preciznosti:
Evropske socijalističke partije, pogotovo najveća među njima, nemačka Socijaldemokratska partija, razvile su njihov konzervativizam u proporciji sa time koliko su mase prihvatile socijalizam, i sa time koliko su mase postale organizovanije i disciplinovanije. Kao posledica toga, socijaldemokratija kao organizacija koja oličava političko iskustvo proletarijata, mogla bi u određenom momentu postati direktna prepreka otvaranju sukoba između radnika i buržoaske reakcije. Drugim rečima, propagandistički-socijalistički konzervativizam proletarskih partija mogao bi u određenom trenutku da sputava direktnu borbu proleterijata za vlast.[41]
Ova prognoza tragično je potvrđena istorijom. Lenjin to nije uvideo do početka Prvog svetskog rata, dok je nemačka levica davno pre toga razbila iluzije o socijaldemokratskoj, partijskoj administraciji.[42]
[38] Pogledati, pored ostalih, Đerđ Lukač, „Geschichte und Klassenbewusstsein” (Berlin: Malik-Verla, 1923), str. 180-189 ff.
[39] Odbrana specijalnih političkih i materijalnih interesa ovih birokratija je, ipak, društvena podgradnja na kojoj nadgradnja ove autonomije i njen ideološki talog mogu da se uzdignu.
[40]„Rosa Luxemburg Speaks”, op. cit., p.12l.
[41] LeonTrocki, „Results and Prospects” u „The Permanent Revolution”, op. cit., str. 114
[42] Npr. grizući prezir Klare Cetkin prema izvršnom odboru SPN (kao i nedostatku čvrstine Kauckog) koji je iznela u njenoj prepisci 1909. u vezi cenzure, od strane partijskog vođstva,Kauckieve publikacije„The Road to Power”: K. Kaucki „Le Chemin de Pouvoir” (Pariz: Editions Anthropos, 1969) str. 177-212. Uporediti ovo sa poštovanjem koje je Lenjin pokazao Kauckom iste godine.
Na prethodno poglavlje | Na sledeće poglavlje