Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije

Revolucionarna avangarda i spontana masovna akcija

Bila bi velika nepravda okarakterisati Lenjinovo životno delo kao sistematsko „potcenjivanje“ značaja spontanihmasovnih akcija, nasuprot njihovom „precenjivanju“ od strane Luksemburg i Trockog. Osim u nekim polemičkim odlomcima, koji se jedino mogu razumeti kada se gledaju kroz određeni kontekst, Lenjin je pozdravljao izbijanja ogromnih, spontanih, masovnih štrajkova i demonstracija jednako entuzijastično i otvoreno kao Roza Luksemburg i Trocki.[34] Samo je staljinistička birokratija falsifikovala lenjinizam sa njenim nepoverenjem u spontane masovne pokrete – što je karakteristično za bilo koju birokratiju.

Luksemburg je kompletno u pravu kada kaže da izbijanje proleterske revolucije ne može biti „predodređeno“ po kalendaru i nikakva kontra tome se neće naći u Lenjinovom delu. Lenjin, kao i Luksemburg, bio je ubeđen da te elementarne masovne eksplozije, bez kojih je revolucija nezamisliva, ne mogu biti „organizovane“ po pravilima, niti „komandovane“ od strane nekolicine nezvaničnih oficira. Lenjin, kao i Luksemburg, bio je ubeđenu moć arsenala kreativne energije, preduzimljivosti i inicijative koju široke masovne akcijesprovode i uvek će sprovoditi.

Razlika u lenjinističkoj teoriji organizacije i tzv. teorije spontanosti – koja bi se sa velikom rezervom mogla pripisati Luksemburg – nalazi se, ne u potcenjivanju masovne inicijative, već u razumevanju njenih ograničenja. Masovna inicijativa sposobna je za veličanstvene uspehe. Ali sama po sebi ona nije sposobna da kroz kurs borbe stvori kompletan, razuman program za socijalističku revoluciju koji se dotiče svih društvenih pitanja (da ne pričamo o socijalističkom preuređenju); niti je sama po sebi sposobna da dovoljno centralizuje sile sa kojim bi omogućila pad centralizovane moći države i njenog represivnog aparata koji se oslanja na potpuno iskorišćavanje prednosti njenih „unutrašnjih linija“ komunikacije. Drugim rečima, ograničenja masovne spontanosti počinju sa razumevanjem da pobedonosna socijalistička revolucija ne može biti improvizovana. I „čista“ masovna spontanost uvek završi na improvizaciji.

Šta više, „čista“ spontanost postoji jedino u bajkama radničkog pokreta – ali ne u pravoj istoriji. Ono šta se podrazumeva pod „spontanošću masa“ su kretanja koja nisu isplanirana do detalja pre vremena od strane nekog centralnog autoriteta. Ono šta se ne podrazumeva pod „spontanošću masa“ su kretanja koja se dešavaju bez „političkog uticaja spolja“. Izgrebi plavu farbu prividno „spontanog kretanja“ i sigurno ćeš videti delove jarko crvenog furnira.Tu je negde član „avangardne“ grupe koja je pokrenula „spontani“ štrajk. Negde tamo, nalazi se bivši član druge grupe „leve devijacije“, koju je davno napustio, ali od nje dobio dovoljno mentalne opreme da bi mogao, u eksplozivnoj situaciji, da munjevito reaguje dok su anonimne mase bivale neodlučne.

U nekim slučajevima, primetićemo u „spontanoj“ akciji plodove godina „podzemnih aktivnosti“ sindikalne opozicije, ili dela njene baze; u nekim drugim, one će biti rezultat kontakta koji su kroz relativno dug period vremena– bez značajnog uspeha – strpljivo bili održavani od strane kolega iz obližnjeg grada (ili obližnje fabrike) u kojem su „levičari“ jači. U klasnoj borbi, ne dešava se da guska „spontano“ padne sa neba skuvana.

Time, šta diferencira „spontane“ akcije od „intervencija avangarde“, nije uopšte to da su u prvoj svi koji učestvuju u borbi dostigli jednak nivo svesti, nego što se u drugoj „avangarda“ ističe iz „mase“. Ono što takođe diferencira te dve forme akcije nije to što u „spontanim“ akcijama solucije nisu uvedene među proletarijat „spolja“, dok se organizovana avangarda postavlja prema elementarnim zahtevima masa „na elitistički način“, „uspostavljajući“ program na njega. Nikad nije postojala „spontana“ akcija bez neke vrste uticaja od strane avangardnih elemenata. Razlika između „spontanih“ akcija i onih u kojima „revolucionarna avangarda interveniše“ svodi se na to da je u „spontanim“ akcijama priroda intervencije avangardnih elemenata dezorganizovana, improvizovana, isprekidana i neplanirana (dešava se slučajno u tom pogonu, kvartu ili gradu), dok se postojanjem revolucionarne organizacije omogućava koordinisanje, planiranje, svesno sinhronizovanje i kontinualno oblikovanje te intervencije od strane avangardnih elemenata u „spontanoj“ masovnoj borbi. Skoro svi preduslovi lenjinističkog „supercentralizma“ baziraju se na tome, i samo na tome.

Samo bi nepopravljivi fatalista (tj. mehanički determinista) mogao biti ubeđen da su se sve masovne eksplozije morale desiti na određeni datum, samo zato što su izbile na taj datum, i obrnuto, da u svim slučajevima gde se nisu desile masovne eksplozije, da se nisu desile zbog toga što nisu bile moguće. Takav fatalistički stav (uobičajen u Kaucki-Bauer školi razmišljanja) je u realnosti karikatura lenjinističke teorije organizacije. U svakom slučaju, karakteristično je da mnogi protivnici lenjinizma imaju toliko stvari da prebace Lenjinu o „masovnoj spontanosti“, a da u isto vreme padaju u taj vulgarni, mehanički determinizam, nerazumevajući koliko zapravo protivreči njihovom „visokom mišljenju“ o „masovnoj spontanosti.“

Ako, sa druge strane, neko počne od neminovnosti periodičnih, spontanih, masovnih eksplozija (koje se dešavaju kada su socio-ekonomske protivrečnosti su toliko sazrele da kapitalistički način proizvodnje zapravo mora da periodično produkuje takve predrevolucionarne krize), onda taj mora da razume da je nemoguće odrediti tačan momenat kada će se one desiti, jer hiljade malih incidenata, parcijalnih konflikata i slučajnih dešavanja mogu da igraju bitnu ulogu u njegovom određivanju. Iz tog razloga, revolucionarna avangarda koja je u mogućnosti da u ključnim momentima koncentriše svoje snage na „najslabiju kariku“ je neuporedivo efikasnija nego difuzovani nastup velikog broja naprednih radnika kojima nedostaje sposobnost koncentrisanja snaga.[35]

Dve najveće radničke borbe koje su se desile na zapadu – Francuska, maj 1968. i Italija, jesen 1969. – su u potpunosti potvrdile ovaj stav. Obe su počele sa „spontanim“ borbama koje nisu bile pripremljene ni od strane sindikata, niti od strane velikih socijaldemokratskih ili „komunističkih“ partija. U oba slučaja pojedini, radikalni radnici i studenti, ili revolucionarna jezgra, igrali su ključnu ulogu, malo tu i malo tamo, izazivajući prvu eksploziju i pružajući radničkim masama priliku da uče iz „uzornog primera borbe“. U oba primera milioni su se pridružili borbi – čak do deset miliona najamnih radnika u Francuskoj, do petnaest miliona u Italiji. To je više nego ikad pre – čak i naspram najvećih, klasnih borbi nakon Prvog svetskog rata.

U oba slučaja spontana tendencija koju su demonstrirali radnici išla je mnogo dalje od „ekonomizma“ čisto ekonomskog štrajka. U Francuskoj ovo je potvrđeno okupacijom fabrika i brojnih, parcijalnih inicijativa, a u Italiji, ne samo ogromnim uličnim demonstracijama i povećanjem političkih zahteva, nego takođe sa začecima tendencije ka samoorganizovanju na nivou proizvodnje, tj. sa pokušajem da se načini prvi korak ka ostvarivanju dualne moći: za izbor delegati di reparto. (U tom smislu, avangarda italijanske radničke klase je bila naprednija od francuske i naučila je bitne, istorijske lekcije iz Francuskog maja[36]). Ali ni u jednom slučaju ove moćne, spontane masovne akcije nisu uspele zbaciti buržoaski, državni aparat i kaptalistički način proizvodnje, pa čak ni ojačati masovno razumevanje zadataka koje bi takvo zbacivanje omogućilo za kratak period vremena.

Da se podsetimo Trockijeve metafore iz „Istorije ruske revolucije“: snažna para je samo isparila zbog nedostatka klipa koji bi je kompresovao u pravom trenutku.[37] Zasigurno, u završnoj analizi, vodeća sila jeste para, tj. energija masovne mobilizacije i borbe, a ne klip. Bez te pare, klip je samo šupljina. Ipak, bez ovog klipa, najintenzivnije isparenje bi propalo i ne bi ostvarilo ništa. To je suština lenjinističke teorije organizacije.


Napomene

[34]Brojni primeri ovoga se mogu navesti. Pogledati, pored ostalih, Collected Works, 18. tom, od Lenjina (Moskva: Foreign Languages Publishing House, 1963), str. 471-477; 23. tom, str. 236-253; 10. tom, str. 277-278.

[35] Nemogućnost „spontanog” koncentrisanja revolucionarnih avangardnih elemenata na nacionalnom nivou demonstrirana je, sa posebnom jasnoćom, u francuskom generalnom štrajku maja 1968.

[36] Pa čak i ovde, inicijalni oblici nezavisnog organizovanja, u nedostatku organizovane revolucionarne avangarde koja bi vršila potrebni pripremni rad, nisu bili u mogućnosti da na duže staze neutralizuju, a kamoli unište, konzervatinu centralizaciju sindikalnih i državnih aparata, kao ni onih od preduzetnika.

[37] Leon Trocki, The History of the Russian Revolution (Ana Arbor: University of Michigan Press, 1957), p.xix.


Na prethodno poglavlje | Na sledeće poglavlje