Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije

Proleterska klasna borba i proleterska klasna svest

Proces kojim se proleterska masa, proleterska avangarda i revolucionarna partija ujedinjavaju zavisi od toga da li će osnovna klasna borba proletera prerasti u revolucionarnu klasnu borbu – u proletersku revoluciju – i na efekte koje ovo ima na nadničarske mase. Klasna borba se odvijala hiljadama godina bez da su učesnici te borbe uopšte svesni da se ona odvija. Proleterska klasna borba je trajala mnogo pre nego što je nastao socijalistički pokret, a kamoli naučni socijalizam. Osnovna klasna borba – štrajkovi, zaustavljanje rada zbog zahteva za veće plate ili za kraće radno vreme i druga poboljšanja u radnim uslovima – vodi do osnovnih formi klasne organizacije (zajednički fondovi za pomoć, začeća sindikata), čak i ako su one kratkotrajne (takođe približava mnoge radnike socijalističkim idealima). Elementarna klasna borba, organizacija i svest se dakle rađaju neposredno iz akcije, a iskustvo iz akcije razvija i ubrzava svest. Samo kroz akciju široke mase mogu da podignu svoju svest; ovo je opšti istorijski zakon.

Čak i u svojoj najosnovnijoj formi, spontana klasna borba nadničara pod kapitalizmom ostavlja trag u vidu svesti kristalizovane u procesu trajne organizacije. Većina mase je aktivna samo tokom borbe; nakon nje, ona se povlači nazad u privatni život, tj. borbu za opstanak. Ono što razlikuje radničku avangardu od ove mase je to što čak i tokom mirnog perioda borbe, ona ne napušta prve redove klasne borbe, već nastavlja rat drugim sredstvima, da tako kažemo. Ona pokušava da učvrsti otpor nastao u borbi i organizuje ga.^[17] Objavljujući radničke novine i organizujući edukacijske grupe za radnike, pokušava da kristališe i poveća osnovnu klasnu svest stvorenu u borbi. Tako se stvara kontinuitet, za razliku od isprekidane akcije mase^[18], i stvara se svest, za razliku od spontanosti masovnog pokreta.

Ipak, organizovanost i klasna svest radnika se mnogo više pojačavaju kroz praktično znanje stečeno u borbi nego kroz teoriju, nauku, ili intelektualno shvatanje društvene celine. S obzirom na to da borba pokazuje^[19] da osipanje borbene baze posle svakog štrajka loše utiče na efektivnost štrajka i radničke mase na raspolaganju, pokušava se da se ispita štrajkačka baza. S obzirom na to da iskustvo pokazuje da povremeno deljenje letaka ima manje efekta od redovnog časopisa, rađa se radnička štampa. Svest koja se izdiže direktno iz praktičnog iskustva borbe je empirijska i pragmatična svest, koja može da obogati akciju do određene mere, ali je daleko ispod efektivnosti naučne globalne svesti, to jest, teorijskog razumevanja.

Na osnovu svog generalnog teorijskog razumevanja, revolucionarna avangardna organizacija može da učvrsti i obogati ovu višu svest, u slučaju da može da se poveže sa klasnom borbom, tj. da se ne skupi usled težine testa koji predstavlja potvrđivanje teorije u praksi; od ujedinjenja teorije i prakse. Sa stanovišta marksizma – kao i samih Marksa i Lenjina – ispravna teorija otcepljenja od prakse je jednako apsurdna kao i revolucionarna praksa koja nije zasnovana na naučnoj teoriji. Ovo naravno ne umanjuje odlučujući značaj i apsolutnu potrebu za teorijsku proizvodnju. Prosto naglašava činjenicu da nadničarske mase i revolucionarni pojedinci, polazeći sa različitih početnih pozicija i sa različitim kretanjem, mogu ostvariti jedinstvo teorije i prakse.

Ovaj proces može da se opiše u sledećem dijagramu:

Ako ga preuredimo tako da određeni zaključci mogu da se izvuku iz njega, dobijamo sledeći dijagram:

Ovaj dijagram pokazuje skup zahteva o kretanju klasne svesti koje je već predviđeno u analizi, ali tek sada dobija svoju punu vrednost. Kolektivna akcija naprednih radnika (prirodnih vođa radničke klase na radnom mestu), relativno govoreći, teža je za dostići zato što se ne može pokrenuti ni kroz čisto ubeđenje (kao sa nuklearnim jezgrom), niti kroz čisto spontanu eksplozivnost (kao sa širokim masama). Upravo iskustvo iz borbe – važni motivacioni faktor u akcijama naprednih radnika – ih čini mnogo opreznijim i pažljivijim kada preduzimaju akcije šire razmere. Već su sažvakali lekcije prethodnih akcija i znaju da eksplozija nije ni blizu dovoljna za postizanje njihovog cilja. Imaju manje iluzija o snazi svog neprijatelja (da ne pominjemo njegovu „velikodušnost“) i o trajnosti masovnog pokreta. Najveće iskušenje ekonomizma se može pratiti do ove tačke.

Da zaključimo: građenje revolucionarne klasne partije je spajanje svesti revolucionarnog jezgra sa svešću naprednih radnika. Sazrevanje pred-revolucionarne situacije (potencijalne revolucionarne eksplozije) je spajanje akcije širokih masa sa akcijama naprednih radnika. Revolucionarna situacija – to jest mogućnost revolucionarne borbe za vlast – se izdiže kada se spoje akcije avangarde i masa sa svešću avangarde i revolucionarnih slojeva.^[20] Za široke mase, osnovna klasna borba koja se izdiže iz protivrečnosti kapitalističkog načina proizvodnje je uvek stvar trenutnih problema. Isto važi i za sve masovne akcije, čak i one političke. Dakle, problem prerastanja široke masovne borbe u revolucionarnu zavisi ne samo od kvantitativnih faktora, već i od kvalitativnih. Ovo zahteva postojanje dovoljno naprednih radnika među masama, ili u masovnom pokretu, koji su u mogućnosti da na osnovi dostignutog nivoa svesti gurnu široke mase u akciju oko ciljeva koji dovode u pitanje postojanje buržoaskog društva i kapitalističkog načina proizvodnje.

Ovo takođe naglašava centralni značaj tranzicionih zahteva^[21], stratešku poziciju naprednih radnika koji već umeju da propagiraju ove zahteve, i istorijski značaj revolucionarne organizacije, koja sama može da izradi program tranzicionih zahteva koji se odnose na objektivne istorijske uslove, kao i subjektivne potrebe najširih masa. Uspešna proleterska revolucija je moguća samo ako se svi ovi faktori uspešno iskombinuju.

Već smo rekli da je Lenjinova teorija organizacije, teorija revolucije iznad svega. Neshvatanje ovoga je najveća slabost polemike Roze Luksemburg protiv Lenjina 1903-1904. Ono što je karakteristično za koncept centralizacije, koji se napada u eseju „Organizaciono pitanje socijaldemokratije“, je da je čisto organizacioni, što se vidi ako se ovaj esej pažljivo čita. (Ovo je i potvrđeno u praksi. Moderni luksemburgisti bi trebalo da čitaju Rozina dela mnogo pažljivije i detaljnije). Lenjin je optuživan za podržavanje ultra-centralističke linije, po kojoj se diktira sastav lokalnih partijskih komiteta, i sprečava bilo kakva inicijativa nižih partijskih kadrova.^[22]

Kada se osvrćemo na lenjinističku teoriju organizacije, koju je on lično razvio, možemo da vidimo da naglasak nije na formalnoj, organizacionoj strani centralizacije, već na njenoj političkoj i društvenoj funkciji. U srži dela „Šta da se radi?“ je koncept transformacije proleterske klasne svesti u političku klasnu svest razumljivom političkom aktivnošću koja podiže, i sa marksističkog gledišta, odgovara na sva pitanja unutrašnjih i spoljašnjih klasnih odnosa.

„U stvarnosti, povećavanje aktivnosti radnih masa je moguće samo kada se ova aktivnost ne ograničava na političku agitaciju zasnovanu na ekonomiji. Osnovni uslov za potrebno širenje političke agitacije je organizovanje razumljivog političkog izlaganja. Jedino ovako se masama može razvijati politička svest i revolucionarni duh.“

Takođe:

Svest radnih masa ne može biti prava klasna svest, sem ako radnici ne uče iz konkretnih, tematskih političkih činjenica i događaja, da posmatraju svaku drugu društvenu klasu, u svim manifestacijama njenog intelektualnog, etičkog i političkog života; ako ne nauče da primenjuju u praksi materijalističku analizu i materijalističku procenu svih aspekata života i aktivnosti svih klasa, slojeva i grupa u populaciji. Oni koji se fokusiraju samo na posmatranje, pažnju i svest samo i isključivo radničke klase, ili samo na svest o njoj samoj nisu socijaldemokrate. Znanje radničke klase o samoj sebi je neraskidivo povezano sa teoretskim razumevanjem, iako ne samo sa njim – bilo bi tačnije reći ne toliko sa teorijskim, koliko sa praktičnim razumevanjem veza između svih različitih klasa modernog društva, postignutih kroz iskustvo političkog života.^[23]

Iz istog razloga Lenjin toliko jako naglašava apsolutnu obavezu radničke partije da zastupe sve progresivne zahteve i pokrete svih ugnjetenih društvenih slojeva i klasa – čak i one koji su čisto demokratski. Centralni strateški plan koji Lenjin predlaže u „Šta da se radi?“^[24] je dakle partijska agitacija koja sjedinjuje sve elementarne, spontane, raspršene i lokalne ili sekcionalne proteste, pobune i pokrete otpora. Naglasak na centralizaciji očigledno leži u političkoj, a ne u formalnoj, organizacionoj sferi. Cilj formalne organizacione centralizacije je samo ostvarivanje ovog strateškog plana.

Iako ne shvata ovu suštinu Lenjinovog centralizma, Roza Luksemburg u svojoj polemici uporno pokušava da je indirektno suprotstavi drugoj koncepciji formacije političke klasne svesti i pripreme za revolucionarnu situaciju. Ovime još više naglašava koliko je grešila u ovoj debati. Njena ideja da se proleterska armija regrutuje i postane svesna svojih ciljeva u toku same borbe^[25] je opovrgnuta tokom istorije. Čak i u najširirim, najdužim i najžešćim radničkim borbama, radničke mase nisu došle do čistog razumevanja zadataka borbe, ili ih nisu dovoljno razumele. Treba samo da se prisetimo francuskih generalnih štrajkova iz 1936. i 1968, borbi nemačkih radnika od 1918. do 1923, teških borbi italijanskih radnika 1920, 1948. i 1969, kao i impresivnih klasnih borbi u Španiji od 1931. do 1937.

Iskustvo u borbi nikako nije dovoljno za razjašnjavanje zadataka široke predrevolucionarne ili čak revolucionarne masovne borbe. Ne samo da su ovi zadaci povezani sa neposrednim motivima koji su pokrenuli borbu, već se mogu shvatiti samo kroz razumljivu analizu ukupnog društvenog razvoja, istorijske pozicije koju je postigao kapitalistički način proizvodnje sa svojim unutrašnjim protivrečnostima, i nacionalnog i internacionalnog odnosa sila između klasa. Bez trajne pripreme, bez edukacije stotina i hiljada naprednih radnika u duhu revolucionarnog programa, i bez praktičnog iskustva koje su tokom godina oni nakupili kroz pokušaje da ovaj program približe masama, bilo bi potpuno iluzorno pretpostaviti da će se odjednom, preko noći, kroz samu masovnu akciju pojaviti svest jednaka zahtevima istorijske situacije.

Zapravo, mogli bismo preokrenuti predlog Roze Luksemburg i reći da proleterska armija nikada neće dostići svoje istorijske ciljeve bez prethodne edukacije, školovanja i testiranja proleterske avangarde u razrađivanju i primeni revolucionarnog programa u masovnim borbama, koje same po sebi stvaraju samo mogućnost stvaranja revolucionarne svesti kod širokih masa. To je tragična lekcija nemačke revolucije posle Prvog svetskog rata, koja je zgažena upravo zbog nedostatka ovakve avangarde.

Cilj Lenjinovog strateškog plana je da stvori takvu avangardu kroz organski savez pojedinačnih revolucionarnih jezgara sa avangardom proletarijata. Takvo spajanje je nemoguće bez razumljive političke aktivnosti koja napredne radnike vodi iza ograničenja koja predstavljaju sindikat ili fabrika. Empirijski podaci koji su nam danas dostupni potvrđuju da je Lenjinova partija, pre, i tokom revolucije 1905, i nakon što je masovni pokret počeo da se uzdiže opet 1912, bila baš takva partija.^[26]

Kako bismo potpuno shvatili zaista revolucionarnu prirodu Lenjinovog strateškog plana, moramo mu prići sa još jedne tačke gledišta. Svaki koncept zasnovan na verovatnoći, a ne neizbežnosti revolucije koja bi se dogodila u ne mnogo dalekoj budućnosti, se obavezno mora pozabaviti pitanjem direktnog sukoba sa državnim silama, tj. pitanjem osvajanja političke moći. Čim se ova poteškoća uzme u obzir, rezultat je samo još jedan argument za centralizaciju. Lenjin i Roza su se slagali da kapitalizam sa svojim buržoaskim državnim aparatom ima snažan centralizujući uticaj na moderno društvo,^[27] i da je potpuno iluzorno misliti da se ovakvo centralizovano uređenje može postepeno razmontirati, poput nekog zida koji možemo da rastavimo ciglu po ciglu.

U konačnoj analizi, ideološka suština reformizma i revizionizma koju su Roza i Lenjin jednako strastveno odbacivali^[28] je bila ukorenjena u iluziji da se ovo može uraditi. Kada se pitanje osvajanja državne moći smesti u blisku budućnost, revolucionar se odmah suočava sa pitanjem načina na koji će se odvijati revolucionarna borba za moć. Ovde Roza opet pogrešno shvata Lenjinovo čisto polemičko korišćenje ideja da su „jakobinci nerazdvojivo povezani sa organizacijom klasno svesnog proletarijata“. Ovde Lenjin sigurno nije mislio na neku vrstu blankističkih zaverenika, već na naprednu grupu, orijentisanu poput jakobinaca na neprestano zalaganje za ispunjenje revolucionarnih zadataka, koja ne dozvoljava sebi da se udalji od koncentrisanja na ove zadatke usled neizbežnog toka masovnog pokreta.

Ipak, da budemo fer prema Rozi, moramo dodati da je ona u početku pristupila ovom pitanju – zapravo je morala tako da mu pristupi – sa različitog istorijskog stanovišta, pošto je do 1904. već bila mnogo više pod uticajem nemačke stvarnosti, a ne ruske ili poljske, kao i to da je potpuno izvukla potrebne zaključke u lenjinističkom smislu čim je postalo jasno da je u Nemačkoj takođe dolazak revolucije skora mogućnost.^[29]

Mladi Trocki isto je napravio ozbiljnu grešku u njegovoj polemici protiv Lenjina kada mu je prigovorio za „supstitucionalizam“, tj. zamenu inicijative radničke klase sa onom od same partije.^[30] Ako uklonimo srž ovog prigovora iz njegove polemičke ljušture, i ovde ćemo naći idealistički, neadekvatni koncept evolucije klasne svesti proletarijata: „Marksizam uči da su interesi proletarijata predodređeni njihovim objektivnim uslovima života. Ovi interesi su toliko moćni i toliko neizbežni da će kad tad (!) naterati proletarijat da ih dovede u domet samosvesti, tj. da napravi realizaciju svojih objektivnih interesa u svoje subjektivne interese“.^[31] Danas je lako uvideti koliko je naivno fatalističan optimizam skriven u ovoj neadekvatnoj analizi. Trenutni interesi su ovde postavljeni na isti nivo kao istorijski interesi, tj. sa razrešavanjem najkompleksnijih pitanja političke taktike i strategije. Nada da će proletarijat „kad tad“ prepoznati svoje istorijske interese deluje poprilično plitko poredeći sa istorijskim katastrofama koje su se desile, usled nedostatka adekvatnog revolucionarnog vođstva, jer proletarijat nije bio sposoban da ostvari čak ni revolucionarne zadatke tadašnjice.

Isti naivni optimizam se još upečatljivije manifestuje u sledećem pasusu iste polemike:

Revolucionarni socijaldemokrata je ubeđen ne samo u neminovan (!) rast političke partije proletarijata, nego takođe u neminivnu (!) pobedu ideja revolucionarnog socijalizma u okviru te partije. Prvi dokaz tome leži u činjenici da razvoj buržoaskog društva spontano vodi proletarijat da se politički demarkira; drugi u činjenici da objektivne težnje i taktički problemi ove demarkacije nalaze svoj najbolji, najpotpuniji i najdublji izraz u revolucionarnom socijalizmu, tj. marksizmu.^[32]

Ovaj citat razjašnjava da je ono za šta se Trocki zalagao, u njegovoj polemici protiv Lenjina, „stara, proverena taktika“ i naivno „uverenje u neminovnost napretka“ Bebela i Kauckog, koja je preovladavala u internacionalnoj socijaldemokratiji od vremena Marksove smrti, pa do Prvog svetskog rata. Lenjinov koncept klasne svesti bio je neuporedivo bogatiji, protivrečniji i dijalektičniji, baš zato što je bio zasnovan na dobrom razumevanju relevatnosti revolucije na sadašnjicu (ne „konačno jednog dana“, nego sledećih godina). Da bi zaokružili istorijski razvoj, potrebno je dodati da nakon izbijanja ruske revolucije 1917, Trocki u potpunosti usvaja Lenjinovu analizu formiranja proleterske klasne svesti, stoga i Lenjinovu teoriju organizacije, i sve do njegove smrti tvrdoglavo je branio od svih skeptika i vrhovnih pesimista (koji su tvrdili da u njima primećuju „embrion“ staljinizma). Zato je napisao ovo u njegovom poslednjem, nedovršenom rukopisu:

Lenjin je bio ogroman činilac zrelosti ruskog proletarijata u februaru ili martu 1917. On nije pao sa neba. On je oličio revolucionarnu tradiciju radničke klase. Da bi Lenjinovi slogani dopreli do masa, morali su postojati kadrovi, barem mali broj na početku; moralo je da postoji poverenje u kadrove vođstva, poverenje zasnovano na celokupnom iskustvu prošlosti. Isključiti ove elemente iz proračuna značilo bi ignorisati živu revoluciju, zameniti je apstrakcijom, na „odnos moći“, jer dešavanja revolucije sastoje se baš od toga da se odnos moći neprekidno i ubrzano menja pod uticajem promena u svesti proletarijata, privlačenja nazadnih slojeva ka naprednim, rastućeg uverenja klase u svoju snagu. Vitalna pobuda u ovom procesu je partija, kao što je vođstvo vitalna pobuda mehanizma partije.^[33]

Napomene

^[17] Npr. Karl Marks, „The Poverty of Philosophy”. Utapajući opisi raznolikih ranih oblika sindikata i fondova radničkih pobuna mogu se pronaći u E. P. Tomsonovom „The Making of the English Working Class” (Baltimor: Penguin Books, 1968).

^[18] Nužno isprekidana priroda masovne akcije objašnjava se kroz klasne uslove samog proletarijata. Do god masovna akcija ne uspe u svrgavanju kapitalističkog načina proizvodnje, njena dužina biće ograničena finansijskom, fizičkom i mentalnom sposobnošću radnika da izdrže gubitak plata. Očigledno je da ova sposobnost nije neograničena. Negirati ovo značilo bi negirati materijalne uslove proletarijatovog postojanja, koji ga teraju, kao klasu, da prodaje svoju radnu snagu.

^[19] Pogledati par primera iz prvih godina sindikata metalskih radnika Nemačke: „Fünfundsiebzig Jahre Industriegewerkschaft Metall” (Frankfurt: Europaische Verlaganstalt, 1966), str.72-78.

^[20] Ne možemo ovde opisati u detalj razlike između predrevolucionarne i revolucionarne situacije. Da pojednostavimo stvar, razlikovali bi revolucionarnu od predrevolucionarne situacija na ovaj način: Dok se predrevolucionarna situacija karakteriše toliko obimnim masovnim borbama da nastavak postojanja društvenog poretka je objektivno ugrožen, u revolucionarnoj situaciji ova ugroženost karakteriše se, organizacijski, proletarijatom koji uspostavlja organe dualne moći (tj. potencijalnim organima za izvršavanje vlasti radničke klase), i subjektivno od masa koje uspostavljaju direktno revolucionarne zahteve koje vladajuća klasa nije u mogućnosti da odbaci ili kooptira.

^[21] Pogledati ispod lenjinističko poreklo ove strategije.

^[22] Roza Luksemburg, „Organisational Question of Social Democracy” u Meri-Alis Votersinom, ed., „Rosa Luxemburg Speaks” (Nju Jork: Pathfinder Press, 1970), str.112-130.

^[23] Lenjin, „What is to Be Done?”, op. cit., str.66.

^[24] Da bi povezali ovaj plan direktno sa revolucijom, pogledati „What is to Be Done?”, op. cit., str.165-166. Tačno je da postoje takođe i organizaciona pravila centralizacije u „What is to Be Done?”, ali su određena ekskluzivno uslovima nametnutih ilegalnošću. Lenjin predlaže najširi „demokratizam” za „legalne” revolucionarne partije: „Opšta kontrola (u bukvalnom smislu termina) vršena nad svakim aktom partijskog čoveka, na političkom polju, ostvaruje automatski operativni mehanizam koji proizvodi ono što se u biologiji zove „opstanak najsposobnijih”. „Prirodna selekcija” od strane cele javnosti, izbor i opšta kontrola pružaju sigurnost da će, u krajnjoj analizi, svaka politička figura biti „na odgovarajućem mestu”, raditi posao koji joj najviše leži zavisno od snage i sposobnosti, osećati efekte svojih grešaka na sebi, i dokazati pred celim svetom njenu sposobnost da prepozna greške i da ih izbegne”. Isti izvor. str. 130.

U njenoj poljskoj partiji, koja je takođe istaknuta po veoma konspirativnim ograničenjima, Luksemburg, sa njene strane, praktikovala je (ili prihvatila) centralizam koji je bio ništa manje strog nego onaj kod boljševika (npr. sukob sa Radekovom frakcijom u Varšavi i ozbiljne optužbe načinjene protiv te frakcije).

^[25] „Rosa Luxemburg Speaks”, op. cit., str.118.

^[26] Za ovo pogledati Dejvid Lejnov, „The Roots of Russian Communism ” (Asen: Van Gorcum and Co., 1969 ). Lejn je pokušao da analizira društveni sastav članstva ruske socijaldemokratije, kao i boljševičkih i menjševičkih frakcija između 1897. i 1907. na osnovu empirijskih podataka. Dolazi do zaključka da su boljševici imali više radnika članova i aktivista nego menjševici (str.50-51).

^[27] „Uopšteno rečeno, neoborivo je da je jaka tendencija ka centralizaciji svojstvena u socijaldemokratskom pokretu. Ova tendencija dolazi iz ekonomske strukture kapitalizma koji je u svojoj osnovi centrališući činilac. Socijaldemokratski pokret vrši svoju aktivnost u okviru velikog buržoaskog grada. Njegova misija je da predstavlja, u granicama nacionalne države, klasne interese proletarijata, i da suprotstavlja te zajedničke interese svim lokalnim i grupnim interesima.”

„Time, socijaldemokratija je, po pravilu, neprijateljski nastrojena bilo kakvim manifestacijama lokalizma ili federalizma. Ona teži da ujedini sve radnike i sve radničke organizacije u jednu partiju, kakve god nacionalne, religijske, ili profesionalne razlike postojale između njih”. „Rosa Luxemburg Speaks”, op. cit., str.116.

^[28] Npr. teza postavljena od strane Andre Gorca, po kojoj nova partija jedino može biti formirana „odozdo” u momentu kada mreža fabričkih grupa iz baze „se raširi preko cele nacionalne teritorije”. (Ni Trade-Unionists, ni Bolcheviks, „Les Temps Moderne”, [Oktobar, 1969]). Gorc nije razumeo da se kriza buržoaske države i kapitalističkog načina proizvodnje ne razvija postepeno „sa periferije ka centru”, nego da je diskontinualni proces koji teži ka odlučnom testu moći kada stigne do definitivne prekretnice. Ako se centralizacija revolucionarnih grupa i boraca ne desi na vreme, pokušaji reformističke birokratije da skrenu pokret nazad u okvire prihvatljivih kanala će biti izvršeni – kao što se ubrzo desilo u Italiji, zapravo dok je Gorc pisao ovaj članak. Ovo je zauzvrat vodilo brzom nazađenju grupa iz baze. Nije nikako vodilo njihovom širenju kroz celu zemlju.

^[29] Npr. članak Roze Luksemburg o osnivanju Komunističke partije Nemačke nazvan The First Convention: „Revolucionarne šok trupe nemačkog proletarijata pridružile su se nezavisnoj političkoj partiji” („The Founding Convention of the Communist Party of Germany” [Frankfurt: Europaische Verlangastalt, 1969], str.301.). „Od sada pitanje je zamenjivanja revolucionarnog raspoloženja nepokolebljivim revolucionarnim uverenjima svugde, spontanog sa sistematskim”. (str.303.) Pogledati takođe (na str.301) pasus iz pamfleta pisanog od strane Luksemburg, „What Does the Spartacus League Want?”: „Spartakistička liga nije partija koja teži da dođe na vlast preko ili pomoću radničkih masa. Spartakistička liga samo je onaj deo tog proletarijata koji je svestan svog cilja. Taj deo je onaj koji, na svakom koraku, usmerava mase radničke klase ka njihovom istorijskom zadatku, koji, na svakom posebnom stepenu revolucije, predstavlja konačni socijalistički cilj i interese proleterske svetske revolucije, na svim nacionalnim pitanjima,” (Dodato isticanje.). Luksemburg 1904. još nije razumela suštinu boljševizma – da „onaj deo tog proletarijata koji je svestan svog cilja” mora biti organizovan odvojeno od „širokih masa”. Potpuna potvrda naše teze je da čim je Luksemburg usvojila koncept avangardne partije, ona je takođe optužena od strane socijaldemokrata (šta više „levih” socijaldemokrata) da želi „diktaturu nad proletarijatom”. (Maks Adler, Karl Libkneht i Roza Luksemburg, „Der Kampf”, Vol.XII. No.2 [Februar, 1919], str.75.)

^[30] Leon Trocki „Nos taches politiques” (Pariz: Editions Pierre Belfond, 1970), str. 123-129.

^[31]Isti izvor, str. 125.

^[32]Isti izvor, str. 186.

^[33]Leon Trocki, „The Class, the Party and the Leadership”, Fourth International [prethodnik International Socialist Review] tom 1, broj 7 (decembar, 1940), str. 193.

Na prethodno poglavlje | Na sledeće poglavlje

Ernest Mandel internet arhiva