Ernest Mandel
Lenjinistička teorija organizacije
Marksistička ideja da je dominantna ideologija svakog društva ideologija vladajuće klase na prvi pogled izgleda kao da se suprotstavlja karakteru proleterske revolucije kao svesnog preokretanja društva od strane proletarijata, kao proizvoda svesne, nezavisne aktivnosti nadničarskih masa. Površno shvatanje ove ideje može dovesti do zaključka da je prilično utopijski očekivati od masa, koje su pod kapitalizmom stalno manipulisane i izlagane buržoaskim i sitnoburžoaskim idejama da mogu da sprovedu revolucionarnu klasnu borbu protiv ovakvog društva, a kamoli društvenu revoluciju. Herbert Markuze, koji je došao do ovakvog zaključka, je prosto poslednji u dugom nizi teoretičara koji kao polaznu tačku uzimaju marksističku definiciju vladajuće klase, a završavaju preispitivanjem revolucionarnog potencijala radničke klase.
Problem se može rešiti ako se sagleda sa dijalektičke tačke gledišta, umesto formalističke i statičke. Dominantna ideologija svakog društva je ideologija vladajuće klase u smislu da ona ima kontrolu nad sredstvima ideološke proizvodnje koja su na raspolaganju društvu (crkva, škole, masovni mediji, itd.) i koristi ova sredstva za svoje klasne interese. Dokle god je klasna vladavina u zamahu, stabilna i dakle retko preispitivana, ideologija vladajuće klase će takođe dominirati svešću ugnjetene klase. Takođe, ugnjeteni će, po pravilu, formulisati prve faze klasne borbe po formulama, idealima i ideologijama ugnjetača.[7]
No, što je stabilnost postojećeg društva ugroženija, i što se klasna borba sve više zaoštrava i vladavina ugnjetača počinje da jenjava u praksi, to će sve veći delovi ugnjetene klase početi da se oslobađaju kontrole ideja moćnika. Pre, i tokom borbe za socijalnu revoluciju, dolazi do borbe između ideologije vladara i novih ideala revolucionarne klase. Ova borba tako zaoštrava i ubrzava konkretnu klasnu borbu iz koje se izdigla podizanjem revolucionarne klase do svesti njenih istorijskih zadataka i neposrednih ciljeva njene borbe. Klasna svest revolucionarne klase se dakle razvija iz klasne borbe, uprkos i nasuprot ideologiji vladajuće klase.[8]
Međutim, tek u samoj revoluciji se većina ugnjetenih može osloboditi ideologije vladajuće klase.[9] Ova kontrola se ne vrši samo, čak ni primarno kroz čisto ideološku manipulaciju i masovnu asimilaciju ideološkom proizvodnjom vladajuće klase, već prvenstveno kroz svakodnevno delovanje postojeće ekonomije i društva i njihovog uticaja na svest ugnjetenih. Ovo je posebno tačno u buržoaskim društvima, iako se slične pojave mogu videti u svim klasnim društvima.
U kapitalističkom društvu ova kontrola se vrši kroz internalizaciju robnih odnosa, što je blisko vezano sa postvarenjem ljudskih odnosa i što rezultira iz generalizovanog proširenja proizvodnje robe i transformacije radne snage u robu, i iz generalizovanog proširenja društvene podele rada pod odnosima proizvodnje robe. Ovo se takođe postiže kroz zamor i brutalizovanje proizvođača kroz izrabljivanje i otuđenu prirodu rada, kao i kroz nedostatak slobodnog vremena, ne samo u kvanitativnom, nego i u kvalitativnom smislu, itd. Tek kada ove okove uništi revolucija, tj. iznenadno, intenzivno povećanje masovne aktivnosti izvan okova otuđenog rada – tek tada uticaj ovog zarobljeništva masovne svesti može da nestane.
Lenjinistička teorija organizacije, dakle, pokušava da se uhvati u koštac sa unutrašnjom dijalektikom ovog formiranja političke klasne svesti, koja potpuno može da se razvije, tek tokom same revolucije, i to samo pod uslovom da je već počela da se razvija pre revolucije.[10] Teorija ovo čini putem tri operativne kategorije: kategorije radničke mase po sebi (radnička masa); kategorije onog dela radničke klase koji je već uključen u češće borbe i već je dostigao prvi nivo organizacije (proleterska avangarda u najširem smislu reči);[11] i kategorije revolucionarne organizacije, koja se sastoji od radnika i intelektualaca koji učestvuju u revolucionarnim aktivnostima i barem donekle su marksistički obrazovani.
Kategorija klase po sebi je povezana za objektivni koncept klase u Marksovoj sociologiji, gde je društveni sloj određen svojom objektivnom pozicijom u procesu proizvodnje, nezavisno od njegove svesti. (Poznato je da je mladi Marks – u „Komunističkom manifestu“ i njegovim političkim spisima od 1850-1852, na primer – postavio subjektivan koncept klase po kojem radnička klasa postaje klasa samo kroz svoju borbu, tj. dostizanjem minimalnog nivoa klasne svesti. Buharin, po formuli iz „Bede filozofije“, ovaj koncept naziva konceptom klase za sebe, nasuprot konceptu klase po sebi).[12] Ovaj objektivni koncept klase ostaje ključan za Lenjinove ideje organizacije, kao i za Engelsa i nemačku socijaldemokratiju pod uticajem Engelsa, Bebela i Kauckog.[13]
Samo zbog toga što postoji objektivno revolucionarna klasa, koja može, i s vremena na vreme mora da sprovodi revolucionarnu borbu, i samo u odnosu na takvu stvarnu klasnu borbu, koncept revolucionarne avangardne partije (uključujući i profesionalne revolucionare) ima ikakav naučni značaj, kao što je Lenjin eksplicitno istakao.[14] Sva revolucionarna aktivnost koja nije vezana za ovu klasnu borbu vodi u najboljem slučaju do partijskog jezgra, ali ne do partije. Ovo izaziva rizik od degeneracija u sektaški, subjektivni diletantizam. Avangarda mora da zadobije priznanje kao avangarda (tj. istorijsko pravo da dela kao avangarda) kroz svoje pokušaje da uspostavi revolucionarne veze sa napradnim delom klase i njenom borbom.
Kategorija „naprednih radnika“ dolazi iz objektivno neminovne stratifikacije radničke klase. To je funkcija njihovog istaknutog istorijskog porekla, kao i njihove istaknute pozicije u društvenom procesu proizvodnje i njihove istaknute klasne svesti.
Formiranje radničke klase kao objektivne kategorije je samo po sebi istorijski proces. Neki delovi radničke klase su sinovi, unuci i praunuci gradskih najamnih radnika; neki su sinovi i unuci zemljoradnika i seljaka bez zemljišta; neki su, ipak, prva ili druga generacija naslednika sitnih buržuja koji su imali neka sredstva za proizvodnju (seljaci, zanatlije itd.). Neki delovi radničke klase rade u velikim fabrikama gde i ekonomski i društveni činioci uzdižu klasnu svest barem na osnovni stepen (svest da „društvena pitanja“ mogu biti rešena jedino kroz kolektivnu aktivnost i organizaciju). Drugi deo radi u malim fabrikama industrije, ili onim srednje veličine, ili u takozvanom uslužnom sektoru, gde ekonomsko samopouzdanje, kao i razumevanje potrebe za širokom masovnom akcijom prolaze mnogo teže, zbog objektivne situacije, nego što je to slučaj u velikim industrijskim postrojenjima. Neki delovi radničke klase žive u velikim gradovima već dugo vremena. Pismeni su već duže vreme i imaju nekoliko generacija sindikalnog organizovanja i političkog i kulturnog obrazovanja iza sebe (kroz omladinske organizacije, radničke novine, radno obrazovanje itd.). I dalje, drugi žive u manjim gradovima ili čak na selu (na primer, ovo je važilo za značajan broj evropskih rudara do kasnih 30-ih). Ovi radnici imaju malo ili nimalo kolektivnog društvenog života, jedva nekog sindikalnog iskustva, i nisu dobili nimalo političkog, ni kulturnog obrazovanja kroz organizovani radnički pokret. Neki sektori radničke klase rađaju se u nacijama koje su bile nezavisne hiljadu godina i čija je vladajuća klasa dug period tlačila druge nacije. Drugi radnici se rađaju u nacijama koje su se borile decenijama ili vekovima za nacionalnu slobodu – ili koje su živele u ropstvu ili kmetstvu pre manje od stotinu godina. Ako bi se dodale na sve ove istorijske i strukturne razlike i razne lične sposobnosti svakog najamnog radnika – ne samo razlike u inteligenciji i sposobnosti da uopšti iz neposrednih iskustava, nego i razlike u količini energije, jačini karaktera, borbenosti i samopouzdanju – onda se podrazumeva da je stratifikacija radničke klase na razne slojeve, zavisno od stepena klasne svesti, neizbežan fenomen u istoriji same radničke klase. Baš ovaj istorijski proces formiranja u klasu, u nekom datom momentu, se ogleda kroz različite stepene svesti u okviru klase.
Kategorija revolucionarne partije potiče iz činjenice da marksistički socijalizam jeste nauka koja, u krajnjoj analizi, može kompletno biti asimilovana samo u individui, a ne na kolektivan način. Marksizam sadrži kulminaciju (i delom raspuštanje) barem tri klasične društvene nauke: klasičnu nemačku filozofiju, klasičnu političku ekonomiju i klasičnu francusku političku nauku (francuski socijalizam i istoriografiju). Njena asimilacija pretpostavlja razumevanje barem materijalističke dijalektike, istorijskog materijalizma, markističke ekonomske teorije i kritičke istorije modernih revolucija i modernog radničkog pokreta. Takva asimilacija je potrebna da bi ona mogla da funkcioniše, u svojoj potpunosti, kao instrument za analizu društvene realnosti i kao kompilacija iskustava celog veka proleterske klasne borbe. Ideja da ova ogromna količina znanja i informacija može nekako spontano poteći iz rada na strugu ili mašine za računanje je apsurdno.[15]
Činjenica da je marksizam, kao nauka, izraz najvišeg stepena razvoja proleterske klasne svesti znači jednostavno da su jedino kroz individualni proces selekcije najbolji, najiskusniji, najinteligentniji i najborbeniji pripadnici proletarijata u mogućnosti da direktno i nezavisno stiču ovu klasnu svest u svojoj najpotentnijoj formi. Pošto je njeno usvajanje individualno, time ono takođe postaje dostupno ostalim društvenim klasama i slojevima (iznad svega, revolucionarnoj inteligenciji i studentima).[16] Bilo kakav drugi pristup jedino može da vodi ka idealizaciji radničke klase – i u krajnjoj liniji samog kapitalizma.
Naravno, treba zapamtiti da se marksizam nije mogao pojaviti nezavisno od stvarnog razvoja buržoaskog društva i klasne borbe koja se neizbežno razvijala u njemu. Postoji nerazmrsiva veza između kolektivnog, istorijskog iskustva radničke klase u borbi i njene naučne prerade kroz marksizam kao kolektivne, istorijske klasne svesti najpotentnije forme. Ali držati se toga da je naučni socijalizam istorijski proizvod proleterske borbe nije isto što i reći da svi, pa čak ni većina pripadnika ove klase mogu, sa manje ili više poteškoća, reprodukovati ovo znanje. Marksizam nije automatski proizvod klasne borbe i klasnog iskustva nego rezultat naučne, teoretske proizvodnje. Takva asimilacija se omogućuje jedino kroz učešće u tom procesu proizvodnje; i taj proces je po svojoj definiciji individualan, iako je jedino moguć kroz razvoj društvenih snaga proizvodnje i klasnih protivrečnosti pod kapitalizmom.
[7] Tako su rast buržoaske klasne svesti, pa i čak i plebejske i polu-proleterske klasne svesti u šesnaestom i sedamnaestom veku, bili izraženi u potpuno religioznom okviru, uspevajući da se okrenu materijalizmu tek sa potpunim propadanjem feudalnog apsolutističkog poretka u drugoj polovini osamnaestog veka.
[8] Gramšijev koncept političke i etičke hegemonije, koju ugnjetena klasa mora uspostaviti u društvu pre nego što preuzme političku moć izražava ovu mogućnost veoma dobro. Npr. „Il Materialismo Storico e la Filosofia di Benedetto Croce” (Milan: Einaudi, 1964), str.236; takođe i „Note sul Machiavelli” (Milan: Einaudi, 1964), str.29-37, 41-50ff. Ovaj koncept hegemonije su kritikovali ili prihvatali mnogi marksistički teoretičari. Na primer, Nikos Pulancasov, „Pouvoir politique et classes sociales” (Pariz: Maspero, 1968), str.210-222. Za pitanje značaja ukupnog društvenog konsenzusa sa materijalnim i moralnim temeljima buržoaske klasne vladavine, obratiti pažnju na Hosea Ramona Rekalda, „Integracion y lucha de cases en el neo-capitalismo” (Madrid: Editorial Ciencia Nueva, 1968), str.152-157.
[9] Ovo govore Marks i Engels u „The German Ideology”. „Ova revolucija je dakle potrebna, ne zato što vladajuća klasa ne može da se zbaci ni na jedan drugi način, nego zato što zbacivanje te klase samo u revoluciji može da uspe da se otarasi svog smeća nakupljenog tokom godina i postane sposobna da uspostavi novo društvo“. Karl Marks i Fridrih Engels, „The German Ideology” (Moskva: Progress Publishers, 1968), str.87. Pogledati i sledeću Marksovu opservaciju iz 1850. protiv Šaperove manjine u Komunističkoj ligi: „Manjina pristupa dogmatski umesto kritički, idealistički umesto materijalistički. Za njih je pokretač revolucije čista snaga volje, ne stvarni uslovi. Mi, sa druge strane, kažemo radnicima sledeće: moraćete da prođete kroz 15, 20, ili 50 godina građanskih ratova i narodne borbe ne samo da promite uslove, već da promenite sebe kako biste mogli da budete sposobni za vlast. Vi, sa druge strane kažete: ako ne možemo da dođemo na vlast odmah, možemo odmah i da odemo na spavanje.“ Karl Marks, „Enthullungen über den Kommunistenprozess zu Köln” (Berlin: Buchandlung Vorwärts, 1914), str.52-53.
[10] Lenjin: „Naš pametnjaković ne vidi da će nam upravo tokom revolucije trebati rezultati naših (predrevolucionarnih) teorijskih sukoba sa kritičarima da bismo mogli odlučno da se borimo protiv njihovih praktičnih pozicija!” „What is to Be Done?” (Moskva: Progress Publishers, 1964), str.163. Koliko tragično je ovo ispalo tačno sedamnaest godina kasnije u Nemačkoj revoluciji.
[11] U vezi sa „What is to Be Done?” Lenjin govori o „socijaldemokratskim” i „revolucionarnim” radnicima nasuprot „nazadnim” radnicima.
[12] N. Buharin, „Theorie des Historischen Materialismus” (objavila Komunistička internacionala: 1922), str.343-345.
„Ekonomski uslovi su prvo transformisali masu seljaka u radnike. Kombinacija kapitala je dala iste uslove života i iste interese za ovu masu. Ova masa je dakle već klasa suprotstavljena kapitalu, ali ne i klasa za sebe. U borbi, u kojoj smo primetili tek nekoliko faza, ova masa postaje ujedinjena i pretvara se u klasu za sebe”. Karl Marks, „The Poverty of Philosophy”, (Nju Jork: International Publishers, 1963). str.173.
[13] Vidi sekciju SPD-ovog „Erfurt Program” koju nije kritikovao Engels, u kojoj su proleteri opisani prosto kao klasa nadničara koja je odvojena od sredstava za proizvodnju i osuđena na prodaju svoje radne nage, i u kojoj je klasna borba opisana kao objektivna borba između izrabljivača i izrabljenih u modernom društvu (tj. bez odnosa prema nivou organizacije ili svesti nadničara). Sledeći ovu objektivnu činjenicu, izloženu u prva četiri dela, dolazimo do sledećeg dodatka zaključku glavnog dela programa:
„Zadatak Socijaldemokratske partije je da od ove borbe radničke klase napravi svesnu i homogenu borbu i da istakne da joj je to po prirodi ključan cilj”. Ovo još jednom eksplicitno potvrđuje da u kapitalističkom društvu mogu da postoje klase i klasna borba, a da radnička klasa ne bude svesna svojih klasnih interesa. Dalje, u osmom delu, program govori o „klasno svesnim radnicima svih zemalja”, a Engels predlaže promenu koja još jednom naglašava njegovo razlikovanje „objektivnog” i „subjektivnog” shvatanja klase: „Umesto ‚klasno svesni‘, što je za nas lako shvatljiva skraćenica, ja bih rekao (u interesu generalnog shvatanja i prevoda na strane jezike) radnici, ispunjeni svešću o svojoj klasnoj situaciji‘, ili nešto poput toga”. Engels, Zur Kritik des sozialdemokratischen Programmentwurfs 1891 in Marx-Engels, „Werke”, Band 22 (Berlin: Dietz-Verlag. 1963), str.232.
[14] Lenjin: „Osnovni preduslov za ovaj uspeh (konsolidovanje partije) je naravno to što se radnička klasa, čija je elita izgradila socijaldemokratiju, razlikuje, zbog objektivnih ekonomskih razloga, od ostalih klasa u kapitalističkom društvu po svom kapacitetu za organizaciju. Bez ovog preduslova, organizacija profesionalnih revolucionara bi bila samo igra, samo avantura...” Lenjin, „Oeuvres Completes”, Tome 12 (Pariz: Editions Sociales, 1969), str.74.
[15] Da bi kontrirali ovom gledištu, mnogo kritičara lenjinističkog koncepta organizacije (koji počinju sa Plehanovim člankom, „Centralizam ili bonapartizam” u „Iskra”, br. 70 [leto 1904]), se pozivaju na pasus u „The Holy Family” – pasus kaže: „Kada socijalistički pisci pripisuju ovu istorijsku ulogu proletarijatu, to nije zbog toga što, kako kritički kriticizam se pravi da tvrdi, oni smatraju proletere bogovima. Zapravo naprotiv. Pošto je apstrakcija čitavog čovečanstva, čak i sličnosti čovečanstva, praktično dovršena u potpuno odraslom proletarijatu; pošto uslovi života proletarijata sumiraju sve uslove života današnjeg društva u svim njenim najoštrijim nehumanim slikama; pošto se čovek izgubio u proletarijatu, ali ipak nije samo dobio teoretsku svest tog gubitka, nego kroz hitni, ne više maskirani, apsolutni imperativ potrebe – taj praktični izraz potrebnosti – vučen je da se pobuni protiv te nehumanosti; proizilazi da proletarijat može i mora osloboditi sebe. Ali ne može se osloboditi bez ukidanja uslova svojeg života. On ne može ukinuti uslove svog života bez ukidanja svih nehumanih uslova života današnjeg društva koja su sumirana u sopstvenoj situaciji. Nije džabe što mora da prolazi kroz grubu, ali čeličnu školu rada. Pitanje nije šta će ovaj ili onaj proleter, ili čak ceo proletarijat, u nekom momentu smatrati svojim ciljem. Pitanje je šta je proletarijat i na šta, dosledno tom postojanju, je on primoran da radi. Njegov cilj i istorijska akcija su neopozivo i očigledno predstavljeni kroz sopstvenu životnu situaciju, kao i celokupnu organizaciju buržoaskog društva današnjice. Nema potrebe zadržavati se na činjenici da je velik deo engleskog i francuskog proletarijata već svestan svog istorijskog zadatka i kontstantno radi na razvoju te svesti do kompletnog razumevanja”. Karl Marks i Fridrih Engels: „The Holy Family” (Moskva: Foreign Languages Publishing House, 1956). str.52-53.
Pored činjenice da su Marks i Engels jedva bili u poziciji da 1844-1845 proizvedu zrelu teoriju o proleterskoj klasnoj svesti i proleterskoj organizaciji (da bi bili svesni ovoga, treba samo uporediti poslednju rečenicu gore navedenog citata sa time šta je Engels napisao četrdeset godina posle o engleskoj radničkog klasi), ove reči govore baš suprotno od onog šta im Plehanov učitava. One govore samo da društvena situacija proletarijata ga priprema za radikalnu, revolucionarnu akciju i da određivanje opšteg socijalističkog cilja (ukidanje privatnog vlasništva) je „zapisano” kroz uslove njegovog života. Međutim, one nigde ne ukazuju da će proletarijatovi „nehumani uslovi života” nekako misteriozno mu omogućiti da „spontano” asimilira sve društvene nauke. Baš naprotiv! (U vezi Plehanovog članka, pogledati Semjuel H. Baronov „Plekhanov” [Stendfor: Stanford University Press, 1963], str.248-253.)
[16] Danas se skoro zaboravlja da je ruski socijalistički pokret takođe osnovan u glavnom od studenata i intelektualaca i da su se oko pre tri četvrtine veka suočavali sa sličnim problemom sa kojim se suočava revolucionarna inteligencija danas. Sličnim, ali naravno, ne identičnim: Danas postoji dodatna prepreka (reformističke, revizionističke masovne organizacije radničke klase), kao i dodatna snaga (istorijsko iskustvo, uključujući iskustvo velikih pobeda koje je revolucionarni pokret akumulirao od tad).
U „What is to Be Done?”, Lenjin izričito priča o kapacitetu intelektualaca da asimiliraju „političko znanje”, tj. naučni marksizam.
Na prethodno poglavlje | Na sledeće poglavlje