Ištvan Mesaroš
Marksova teorija otuđenja
Ekonomski i filozofski spisi iz 1844. su evidentno delo genija; s obzirom na monumentalnost ove sinteze i dubine njenih uvida prosto je neverovatno da ih ne napisao mlad čovek. Može izgledati da postoji kontradikcija ovde, između priznavanja "dela genija" i marksističkog principa po kome veliki ljudi, baš kao i velike ideje, nastaju u istoriji "kada dođe vreme za njih". U stvari, "genij dr Marksa" su uočili Mozes Hes i drugi daleko pre nego što je objavljeno bilo koje od njegovih velikih dela.
A ipak, tu nema nikakve kontradikcije. Naprotiv, Marksov sopstveni razvoj potvrđuje opšti princip marksizma. Jer "genij" nije ništa do apstraktna mogućnost pre nego što se artikuliše u odnosu na neki specifičan sadržaj u odgovoru na objektivne zahteve istorijski date situacije. U apstraktnom smislu - kao "fenomenalna moć uma" itd. - "genij" je uvek "tu", ali je neiskorišćen, nerealizovan, ili protraćen u aktivnostima i proizvodima koji iza sebe ne ostavljaju traga. Nerealizovani genij dr Marksa koji je oduševio Mozesa Hesa je samo istorijski kuriozitet u poređenju sa potpunim realizovanjem Marksovih velikih radova koji ne samo da nisu ni najmanje impresionirali tog istog Mozesa Hesa nego su uspeli samo da potaknu njegovo neprijateljstvo zbog njegove intelektualne ograničenosti.
U konkretnoj realizaciji mogućnosti Marksovog genija njegovo shvatanje koncepta "samootuđenja rada" jeste krucijalni elemenat: "Arhimedejska tačka" njegove velike sinteze. Elaboracija ovog koncepta u njegovoj kompleksnoj, marksističkoj sveobuhvatnosti - kao filozofska sintetizirajuća tačka dinamizma ljudskog razvoja - bila je prosto nezamisliva pre određenog vremena, tj. pre relativnog sazrevanja socijalnih kontradikcija izraženih u njoj. Njegovo koncipiranje takođe je zahtevalo usavršavanje intelektualnih alata i instrumenata - prvenstveno kroz elaboraciju kategorija dijalektike - što je bilo neophodno za adekvatno filozofsko shvatanje mistifikujućeg fenomena otuđenja, kao i, naravno, intelektualnu snagu individue koja bi mogla da pravi način da upotrebi ove instrumente. I na kraju, ali ne i manje važno, javljanje "Arhimedejskog koncepta" takođe je pretpostavljalo intenzivnu moralnu strast i nepokolebljiv karakter nekoga ko je spreman da objavi "rat svim sredstvima" protiv "uslova u kojima je čovek porobljeno, napušteno, prezreno biće", nekoga ko bi mogao da ostvari svoje personalno ispunjenje, realizaciju svojih intelektualnih ciljeva, "realizacijom putem abolicije" filozofije u borbi u tom ratu. Simultano ispunjenje svih ovih neophodnih uslova bilo je zaista neophodno za marksističko obrazlaganje koncepta "samootuđenja rada" u vreme kada "su se stvorili uslovi za to".
Dobro je poznato da je Marks počeo izučavanje klasične političke ekonomije krajem 1843, ali da su one služile samo da bi dale, i Jevrejskom pitanju i Uvodu u kritiku Hegelove filozofije prava, pozadinu koja je nedostajala u definisanju primarno političkog izlaganja, u duhu njegove programatičke sveobuhvatnosti po kojoj kritika religije i teologije mora biti pretvorena u kritiku zakona i politike.
U ostvarivanju gore spomenute transformacije Marksove misli, uticaj dela pod imenom Nacrt kritike političke ekonomije (Umrisse zu einer Kritik der Nationalökonomie, koje je napisao mladi Engels u decembru 1843. i januaru 1844. i poslao Marksu u januaru za objavljivanje u Deutsch-Französischen Jahrbüchern) bio je vrlo značajan. Čak u 1859. Marks je vrlo pohvalno pisao o ovom delu.
Outđenje, po ovom ranom Engelsovom delu, javlja se usred posebnog načina proizvodnje koji "okreće sve prirodne i racionalne odnose naglavačke". Stoga se može nazvati "nesvesnim stanjem čovečanstva". Engelsova alternativa ovom načinu proizvodnje je formulisana u konkretnom programu podruštvljavanja privatnog vlasništva: "Ako ukinemo privatno vlasništvo, onda sve ove neprirodne podele nestaju". Razlika između kamate i profita nestaje, kapital nije ništa bez rada, bez kretanja. Značaj profita je reduciran na težinu koju kapital nosi u determinisanju cene proizvodnje; i profit stoga ostaje inherentan kapitalu, na isti način na koji kapital sebe vraća nazad u originalno jedinstvo sa radom.
Rešenje zamišljeno na ovaj način takođe bi pokazalo izlaz iz kontradikcija "nesvesnog stanja čovečanstva", definisanog u ovoj vezi sa ekonomskim krizama: "proizvodite sa svešću ljudskih bića - ne kao raspršeni atomi bez svesti o svojoj vrsti - i vi ste iznad svih ovih veštačkih i neodrživih antiteza. Ali dokle god nastavite na sadašnji, nesvesni, bezumni način, u milosti slučaja - sve dotle će trgovinske krize postojati."
Podstaknut ovim delom mladog Engelsa, Marks je intenzivirao svoje izučavanje klasika političke ekonomije. (Nekoliko meseci kasnije se takođe susreo sa Engelsom koji se vraćao iz Engleske i koji je mogao da mu pruži svoja zapažanja o industrijski najrazvijenijoj zemlji sveta.) Ishod Marksovog intenzivnog izučavanja političke ekonomije bilo je njegovo veliko delo poznato pod imenom Ekonomski i filozofski spisi iz 1844.. Ono pokazuje fundamentalni afinitet pristupu mladog Engelsa, ali je obuhvat neuporedivo veći. Ono obuhvata i povezuje sve osnovne filozofske probleme u vezi sa samootuđenjem rada, od pitanja slobode do smisla života (videti poglavlje VI), od nastanka modernog društva do odnosa između individualnosti i ljudskog "komunalnog bića", od proizvodnje "veštačkih apetita" do "otuđenja čula", i od uspostavljanja prirode i funkcije filozofije, umetnosti, religije i zakona do problema moguće "reintegracije ljudskog života" u realni svet, sredstvima "pozitivnog prevazilaženja" umesto prostim pojmovnim "Aufebung"-om otuđenja.
Konvergirajuća tačka heterogenih aspekata otuđenja je pojam "rada" (Arbeit). U Spisima iz 1844 rad se razmatra i u opštem - kao "proizvodna aktivnost" tj. fundamentalna ontološka determinacija "ljudskosti" ("menschliches Dasein", tj. stvarno ljudski način egzistencije) - i u partikularnom smislu, u obliku kapitalističke "podele rada". U ovoj drugoj formi - kapitalistički strukturiranoj aktivnosti - taj "rad" je osnova svog otuđenja.
"Aktvnost" (Tatigkeit), "podela rada" (Teilung der Arbeit), "razmena" (Austausch) i "privatno vlasništvo" (Privateigentum) su ključni pojmovi ovog pristupa problematici otuđenja. Ideal "pozitivne transcendencije" otuđenja formulisan je kao nužno društveno-istorijsko prevazilaženje "medijacija": privatno vlasništvo - razmena - podela rada koje se postavljaju između čoveka i njegove aktivnosti i sprečavaju ga da nađe ispunjenje u svom radu, u korišćenju svojih proizvodnih (stvaralačkih) sposobnosti, a u ljudskoj aproprijaciji proizvoda njegove aktivnosti.
Marksova kritika otuđenja stoga je formulisana kao odbacivanje ovih medijacija. Od vitalnog je značaja istaći u vezi sa ovim da ovo odbacivanje ne implicira ni na koji način negaciju svih medijacija. Naprotiv: ovo je prvo zaista dijalektičko poimanje kompleksnih odnosa između medijacije i neposrednosti u istoriji filozofije, uključujući i ni u kom smislu zanemariva dostignuća Hegela.
Odbacivanje svih medijacija bilo bi opasno blizu čistom misticizmu u njegovom idealizovanju "identiteta subjekta i objekta". Ono čemu se Marks protivi kao otuđenju nije medijacija uopšte, već skup medijacija drugog reda (privatno vlasništvo - razmena - podela rada), "medijacije medijacija", tj. istorijski specifično posredovanje ontološki fundamentalne samo-medijacije čoveka sa prirodom. Ova "medijacija drugog reda" može nastati samo na bazi ontološki neophodne "medijacije prvog reda" - kao specifična, otuđena forma iste. Ali "medijacija prvog reda" - proizvodna aktivnost kao takva - jeste apsolutni ontološki činilac ljudskog delovanja. (Vratićemo se ovoj problematici u oba njena aspekta - tj. i kao "medijacije prvog reda" i kao otuđenoj "medijaciji medijacije" malo kasnije.)
Rad (proizvodna aktivnost) jeste jedan jedini apsolutni faktor u celom kompleksu: rad - podela rada - privatno vlasništvo - razmena. (Apsolutan zbog toga što je ljudski modus egzitencije nezamisliv bez transformacije prirode proizvodnom aktivnošću.) Konsekventno, svaki pokušaj prevazilaženja otuđenja mora se definisati u odnosu na ovaj apsolut a u suprotnosti sa njegovom manifestacijom u otuđenom obliku. Ali da bi se formulisalo pitanje pozitivne transcendencije otuđenja u stvarnom svetu mora se shvatiti, sa ranije spomenutog stanovišta "stranca", da dati oblik rada (nadnički rad) jeste u odnosu prema ljudskoj aktivnosti uopšte kao partikularno prema univerzalnom. Ako se to ne uvidi, ako "proizvodna aktivnost" nije diferencirana u njene radikalno različite aspekte, ako ontološki apsolutni faktor nije razdvojen od njegove istorijski specifične forme, ako se, to jest, aktivnost zamišlja - zbog apsolutizacije partikularne forme aktivnosti - kao homogeni entitet, pitanje stvarnog (praktičnog) prevazilaženja otuđenja ne može se postaviti. Ako se privatno vlasništvo i razmena smatraju apsolutnim - kao na neki način "inherentni ljudskoj prirodi" - onda podela rada, kapitalistički oblik proizvodne aktivnosti kao najamni rad - mora takođe izgledati apsolutnom, jer jedno drugo recipročno impliciraju. Stoga se medijacija drugog reda javlja kao medijacija prvog reda, tj. kao apsolutni ontološki faktor. U skladu sa tim negacija otuđenih manifestacija ovih medijacija mora poprimiti oblik nostalgičnih moralizirajućih postulata (npr. Ruso).
Izučavanje političke ekonomije omogućilo je Marksu vrlo detaljnu analizu prirode i funkcionisanja kapitalističkog oblika privatnog vlasništva. Njegova negacija otuđenja u ranijim spisima bila je usmerena, kao što smo videli, na kritiku postojećih institucija i legalno-političkih odnosa dok se "rad" javljao samo u negativnom aspektu, kao nedostajuća determinacija položaja individue u "bürgerliche Gesellschaft". Drugim rečima: javljao se kao aspekt društva u kome su političke i društvene sfere podeljene na takav način da položaj individue u društvu nije inherentan njegovom radu. Pre Spisa iz 1844. ekonomski faktor se javljao samo kao neodređeni aspekt društveno-političkih odnosa. Čak ni autor spisa o jevrejskom pitanju i Kritike Hegelove filozofije prava nije shvatao fundamentalni ontološki značaj sfere proizvodnje koja se u njegovim spisima u obliku opštih referenci na "potrebe" (Bedurfnisse) uopšte. Konsekventno, Marks nije mogao da na sveobuhvatan način shvati kompleksnu hijerarhiju različitih vrsta i oblika ljudske aktivnosti: njihove recipročne međuodnose unutar strukturirarnog totaliteta.
Sve ovo je vrlo drugačije u Spisima iz 1844. U ovom delu Marksova ontološka polazna tačka je samo-evidentna činjenica da čovek, specifičan deo prirode (tj. biće sa fizičkim potrebama istorijski prethodnu svim ostalim) mora da proizvodi da bi opstao, da bi zadovoljio svoje potrebe. Kako bilo, on može ove primitivne potrebe zadovoljiti nužnim stvaranjem, u vidu njihovog zadovoljavanja kroz njegovu proizvodnu aktivnost, kompleksne hijerarhije ne-fizičkih potreba koje time postaju nužni uslovi za zadovoljenje njegovih fizičkih potreba takođe. Ljudske aktivnosti i potrebe "duhovne" prirode stoga imaju njihov konačni ontološki temelj u sferi materijalne proizvodnje kao specifičan izraz ljudskih odnosa sa prirodom, posredovan u kompleksnim formama i načinima. Kao što je Marks rekao: "cela takozvana istorija sveta je ništa drugo do postajanje čoveka kroz rad, ništa do podređivanja prirode čoveku". Proizvodna aktivnost je, stoga, medijator u "subjekt-objekt odnosu" između čoveka i prirode. Medijator koji omogućava čoveku da vodi ljudski način egzistencije, osiguravajući da ne padne nazad u prirodu, da se ne rastvori u "objektu". "Čovek živi od prirode", piše Marks, "- što znači da je "priroda" njegovo telo, koji mora ostati u stalnom odnosu ako ne želi da umre. To da je fizički i duhovni život tog čoveka vezan za prirodu znači prosto da je priroda u vezi sa samom sobom, jer je čovek deo prirode".
"Proizvodna aktivnost je stoga izvor svesti i otuđene svesti", stav je koji odražava otuđenu aktivnost ili otuđenje aktivnosti, tj. samootuđenje rada.
Marks koristi izraz: "čovekovo neorgansko telo", što nije samo ono što je dato od prirode, već konkretni izraz i otelotvorenje istorijski date faze i strukture proizvodne aktivnosti u obliku njenih proizvoda, od materijalnih dobara do umetničkih dela. Kao rezultat otuđenja rada, "čovekovo neorgansko telo" javlja mu se samo kao spoljašnje i stoga može biti pretvoreno u robu. Sve je "postvareno", i i fundamentalni ontološki odnosi su okrenuti naglavačke. Individua je konfrontirana sa objektima (stvarima, robama), jednom kada je njegovo "neorgansko telo" - "izrađena priroda" i eksternalizovana proizvodna snaga - otuđeno je od njega. On nema svest o tome da je "biće vrste". ("Gattungswessen" - tj. biće koje ima svest o vrsti kojoj pripada, ili, drugačije rečeno, biće čija suština ne koincidira direktno sa njegovom individualnošću. Čovek je jedino biće koje može imati takvu "svest o vrsti" - i subjektivno, u njegovoj svesti o vrsti kojoj pripada, i u objektifikovanoj formi "svesti vrste", od industrije do institucija i umetničkih dela - i stoga je jedino "biće vrste.")
Proizvodna aktivnost u obliku kojim dominira kapitalistička izolacija - kada "ljudi proizvode kao raspršeni atomi bez svesti o svojoj vrsti" - ne može adekvatno ispuniti funkciju posredovanja čoveka i prirode jer "postvaruje" čoveka i njegove odnose i svodi ga na nivo životinjske prirode. Na mestu čovekove "svesti o vrsti" nalazimo kult privatnosti i idealizacije apstraktne individue. Stoga identifikovanjem čovekove suštine sa prostom individualnošću, čovekova biološka priroda je konfrontirana sa njegovom odgovarajućom, specifično ljudskom prirodom. Jer prosta individualnost zahteva samo sredstva za njeno održavanje, ali ne specifično ljudska - ljudsko-prirodna ili prirodno-ljudska, tj. društvene forme samoispunjenja koje su u isto vreme takođe adekvatne manifestacije životne-aktivnosti "Gettungswesen"-a, "bića vrste". Čovek je biće vrste ne samo zato što u praksi i teoriji usvaja vrstu kao svoj objekat (njegov sopstveni kao i objekat drugih stvari) već - a to je samo drugi način izražavanja toga - već i zato što tretira sebe kao stvarnu, živeću vrstu, "jer tretira sebe kao univerzalno i stoga slobodno biće". Mistifikujući kult apstraktne individue, nasuprot tome, indicira čovekovu prirodu kao atribut - prostu individualnost - koja je univerzalna kategorija prirode uopšte, a ne nešto na bilo koji način specifično ljudsko. (Videti Marksovu pohvalu Hobsa što je ukazao na dominaciju individualnosti u njegovom principu bellum omnium contra omnes).
Proizvodna aktivnost je, onda, otuđena aktivnost kada napusti svoju odgovarajuću funkciju ljudskog posredovanja u subjekt-objekt odnosu između čoveka i prirode, i teži umesto toga, da individuu učini izolovanom i postvarenom da bi je reapsorbovala "priroda". Ovo se može dogoditi čak i na vrlo visokom stepenu razvija civilizacije ako je čovek izložen, kako mladi Engels kaže, "prirodnom zakonu baziranom na ne-svesti učesnika". (Marks je integrisao ovu ideju mladog Engelsa u svoj sistem i više nego jednom se pozvao na ovaj "prirodni zakon" kapitalizma ne samo u Spisima iz 1844. već i u Kapitalu.
Marksov protest protiv otuđenja, privatizacije i postvarenja ne uključuje ga u kontradikcije idealizacije neke vrste "prirodne države". Nema traga sentimentalnoj ili romantičnoj nostalgiji za prirodom u njegovoj koncepciji. Njegov program, u kritičkim referencama "veštačkih apetita" itd., ne zagovara povratak "prirodi", ili "prirodnom" skupu primitivnih, ili "prostih" potreba već "potpunu realizaciju ljudske prirode" kroz adekvatno samo-posredovanje ljudske aktivnosti. "Čovekova priroda" (njegovo "specifično biće") znači upravo različitost od prirode uopšte. Odnos čoveka sa prirodom je "samo-posredujući" u dvostrukom smislu. Prvo, zato što je priroda ta koja posreduje sebe sa sobom u čoveku. I drugo, zato što posredujuća aktivnost sebe nije ništa do atribut čoveka, locirana u specifičnom delu prirode. Stoga u proizvodnoj aktivnosti, u prvom od dva ontološka aspekta, priroda posreduje sebe sa prirodom, i u drugom ontološkom aspektu - kroz činjenicu da je proizvodna aktivnost inherentno društvena aktivnost - čovek posreduje sebe sa čovekom.
Gore spomenuta medijacija drugog reda (institucionalizovana u obliku kapitalističke podele rada - privatnog vlasništva - razmene) narušava ovaj odnos i podređuje sebi proizvodnu aktivnost, pod vladavinom slepog "prirodnog zakona", zahtevima robne proizvodnje kako bi obezbedila reprodukciju izolovane i postvarene individue koja nije ništa do dodatak ovom sistemu "ekonomskih determinacija".
Čovekova proizvodna aktivnost ne može mu doneti ispunjenje jer se institucionalizovane medijacije drugog reda postavljaju između čoveka i njegove aktivnosti, između čoveka i prirode, i između čoveka i čoveka. (Druge dve su već implicitno sadržane u prvoj, tj. nametanje kapitalističkih medijacija drugog reda između čoveka i njegove aktivnosti, u potčinjavanju proizvodne aktivnosti ovim medijacijama. Jer, čovekova samo-medijacija je dalje posredovana kapitalistički institucionalizovanom formom proizvodne aktivnosti, onda priroda ne može da posreduje sebe sa prirodom i čovek ne može da posreduje sebe sa čovekom. Naprotiv, čovek je na neprijateljski način konfrontiran sa prirodom, pod vladavinom "prirodnog zakona" koji slepo preovladava kroz mehanizme tržišta (razmene), i sa druge strane, čovek je konfrontiran sa drugim čovekom u neprijateljski odnos kroz antagonizam između kapitala i rada. Originalni međuodnos čoveka sa prirodom transformisan je u odnos između nadničkog rada i kapitala, i što se tiče individualnog radnika, cilj njegove aktivnosti je nužno ograničen na sopstvenu reprodukciju kao proste individue, fizičkog bića. Stoga sredstvo postaje konačni cilj, dok su ljudski ciljevi pretvoreni u sredstva podređena postvarenim ciljevima ovog institucionalizovanog sistema medijacija drugog reda.)
Adekvatna negacija otuđenja je, stoga, neodvojiva od radikalne negacije kapitalističkih medijacija drugog reda. Ako, ipak, budu uzeta zdravo za gotovo - na primer u spisima političkih ekonomista kao i Hegela (čak i u Rusoovoj koncepciji u celosti - kritika različitih manifestacija otuđenja osuđena je na to da ostane parcijalna ili iluzorna, ili oboje. "Nekritički pozitivizam" političkih ekonomista ne treba dalje komentarisati, samo napomenuti da su te kontradikcije uveliko pomogle Marksu da pokuša da razjasni sopstveni stav. Ruso uprkos svom radikalnom suprotstavljanju određenim fenomenima otuđenja, nije mogao izaći iz začaranog kruga jer je obrnuo stvarne ontološke odnose, dajući prioritet medijacijama drugog reda nad medijacijama prvog reda. Stoga se našao zarobljenim u nerazrešivoj kontradikciji: sentimentalno idealizuje fiktivnu "poštenu razmenu" nasuprot ontološki fundamentalnoj medijaciji prvog reda, ili Rusoovim rečima, "civilizaciji". Što se tiče Hegela, on je identifikovao "objektifikaciju" i "otuđenje" delimično zato što je bio isuviše veliki realista da se upusti u romantičnu negaciju ontološki fundamentalne samo-medijacije (i samo-stvaranja) čoveka kroz njegovu aktivnost (naprotiv, prvi je koji je shvatio ovaj ontološki odnos, iako na "apstraktan, spekulativan" način), a delimično zato što, sa njegovog društvenog stanovišta, nije mogao da se protivi kapitalističkom obliku medijacija drugog reda. Shodno tome, spojio je dva skupa medijacija u koncept "objektifikujućeg otuđenja" i "otuđujuće objektifikacije": koncept koji je a priori isključio iz svog sistema mogućnost predviđanja stvarnog (praktičnog) prevazilaženja otuđenja.
Marksovo je veliko istorijsko dostignuće što je presekao "Gordijin čvor" ovog mistifikujući kompleksnog skupa medijacija, uspostavljajući apsolutnu validnost ontološki prvorazrednih medijacija (za razliku od romantičkih i utopijskih zagovornika direktnog jedinstva) nad njihovim otuđenjem u obliku kapitalističke podele rada - privatne svojine i razmene. Ovo veliko teorijsko otkriće je otvorilo put "naučnoj demistifikaciji" kao i stvarne, praktične negacije kapitalističkog načina proizvodnje.