Ištvan Mesaroš
Marksova teorija otuđenja
U izlaganju rešenja kompleksne problematike otuđenja mnogo zavisi od "Arhimedejske tačke" tj. zajedničkog imenioca određenog filozofskog sistema. Za Marksa, u njegovim Ekonomskim i filozofskim spisima iz 1844. ovaj zajednički imenilac je, kao što je već spomenuto, koncept kapitalističkog "otuđenja rada". On je naglasio njegov značaj na sledeći način: "Ispitivanje podele rada i razmene je od izuzetnog značaja, jer su to perceptibilno otuđeni izrazi ljudske aktivnosti i esencijalne ljudske moći kao aktivnosti i moći vrste."
Ako je, pak, centar referencije "religiozno otuđenje, kao u slučaju Fojerbaha, ništa ne proizilazi odatle u vezi sa stvarnim, praktičnim otuđenjem. "Religiozno otuđenje kao takvo javlja se samo u svesti, čovekovom unutrašnjem životu, ali ekonomsko otuđenje je otuđenje u stvarnom životu, njegova transcendencija stoga obuhvata oba aspekta." Fojerbah je želeo da se uhvati u koštac sa problemima otuđenja u stvarnom životu (njegova programski afinitet objašnjava Marksovu vezanost za Fojerbaha u određenoj fazi njegovog razvoja), nasuprot hegelijanskom rešenju, ali zbog apstraktnosti njegovog stanovišta: idealizovanog "čoveka" ("ljudske suštine" uzete generički, a ne kao "skup društvenih odnosa [Teze o Fojerbahu]), njegov položaj ostaje u suštini dualistički, ne nudeći realno rešenje za analizirane probleme.
Najveći značaj klasika političke ekonomije za Marksov intelektualni razvoj je bio u tome što su bacili svetlo na opipljivu sferu ekonomije (koju su analizirali, što se tiče kapitalističke faze proizvodnje, u najkonkretnijim terminima) i time mu pomogli da se skoncentriše na "perceptibilno otuđene izraze ljudske aktivnosti". Njegova svest o značaju proizvodne aktivnosti omogućila je Marksu da identifikuje, sa potpunom jasnoćom, kontradikcije ne-posredovanog, nedijalektičkog, "dualističkog materijalizma".
Značajno je da je Marksova intenzivna studija političke ekonomije izoštrila njegovu kritiku Fojerbaha, i u isto vreme, u prvi plan postavila afinitete marksističke misli sa određenim karakteristikama hegelijanske politike. Može izgledati paradoksalno isprva da, uprkos materijalističkoj koncepciji koju su delili Marks i Fojerbah, i uprkos mnogo bližem političkom afinitetu između njih nego između Marksa i Hegela, odnos istorijskog materijaliste Marksa i idealiste Hegela neuporedivo je dublje ukorenjen nego odnos između Marksa i Fojerbaha. Prvi obuhvata totalitet Marksovog razvoja, dok je drugi ograničen na ranu, prolaznu fazu.
Razlog treba tražiti u, u osnovi u monističkom karakteru hegelijanske filozofije nasuprot Fojerbahovom dualizmu. U poznatom odeljku u kome Marks odvaja svoje stanovište od hegelijanske dijalektike, on takođe naglašava duboki afinitet, insistirajući na nužnosti okretanja "nazad u normalu" onoga što u Hegelovoj filozofiji stoji "naglavačke" [Teze o Fojerbahu]. Ali, bilo bi nemoguće okrenuti nazad "u normalu" hegelijanski koncept kako bi se njegovo "racionalno jezgro" inkorporiralo u Marksov sistem, da u osnovi njihovih "suprotnih" filozofskih pristupa nije ležao zajednički - iako ideološki različit - monistički koncept. Jer, dualizam ostaje dualizam čak i ako se "okrene naglavačke".
Nasuprot tome, možemo videti u Marksovim Tezama o Fojerbahu njegovo kompletno odbacivanje Fojerbahovog ontološkog i epistemiološkog dualizma: "Glavni nedostatak svog dosadašnjeg materijalizma - uključujući i Fojerbahov - jeste da stvar (Gegenstand), realnost, čulnost se zamišlja samo u formi objekta (Objekt) ili kontemplacije (Anschaung), ali ne kao ljudska čulna aktivnost, praksa, ne i subjektivno. Stoga se dogodilo da je aktivnu stranu, za razliku od materijalizma, razvio idealizam - ali samo apstraktno, jer naravno, idealizam ne zna za realnu, čulnu aktivnost kao takvu. Fojerbah želi čulne objekte, zaista diferncirane od objekata misli, ali ne zamišlja ljudsku aktivnost samu kao objektivnu (gegenstandliche) aktivnost. Stoga, u Suštini hrišćanstva, tretira teorijski stav kao jedino istinski ljudski stav, dok se praksa zamišlja i fiksira samo kao prljavo-judaistični pojavni oblik ." [Teze o Fojerbahu]
Ovo spominjanje "prakse" je vrlo slično Geteovom principu u vezi Eksperimenta kao medijatora između objekta i subjekta (Der Versuch als Vermittler von Objekt und Subjekt) i druga teza o Fojerbahu naglašava ovu sličnost još jače. Sada nedostatak takvog medijatora u Fojerbahovoj filozofiji znači da se njen dualizam ne može prevazići. Naprotiv, on poprima na nivou socijalne teorije najoštriji oblik "materijalističke doktrine da su ljudi proizvodi okolnosti i odgoja, zaboravljajući da su ljudi ti koji menjaju okolnosti i da je i samom edukatoru potrebna edukacija. Stoga ova doktrina nužno dolazi do podele društva na dva dela, od kojih je jedan superioran u odnosu na društvo" [Teze o Fojerbahu]. Zbog toga Fojerbahov sistem, uprkos filozofovom materijalističkom pristupu, i uprkos njegovom polaženju od "činjenice religioznog samootuđenja" [Teze o Fojerbahu], ne može biti u trajnom slaganju sa marksističkom filozofijom. Jer se vrsta "materijalističkog dualizma" manifestuje u Fojerbahovoj filozofiji na svakm nivou, sa svim svojim kontradikcijama ("apstraktno mišljenje", "intuicija", "kontemplacija", "Anschaaung", "izolovana individua", "ljudska suština", "apstraktna individua", "ljudska vrsta" i tako dalje).
Tajna Marksovog uspeha u radikalnom prevazilaženju ograničenja dualističkog, kontemplativnog materijalizma je njegovo dijalektičko poimanje kategorije medijacije [posredovanja], jer ni jedan filozofski sistem ne može biti monistički bez konceptualnog savladavanja, u jednom ili drugom obliku, kompleksnog dijalektičkog međuodnosa između posredovanja i totaliteta. Ne treba naglašavati da ovo važi - mutatis mutandis - i za hegelijansku filozofiju. Hegelov idealistički monizam je za svoj centar referencije imao koncept "aktivnosti" kao "medijatora između Subjekta i Objekta". Ali, naravno, hegelijanski koncept "aktivnosti" je "apstraktna mentalna aktivnost" koja može da posreduje jedino kroz "misli-entitete". ("Objekat" u Hegelovoj filozofiji jeste "otuđeni Subjekt", "eksternalizovani Duh Sveta", itd. i u krajnjoj instanci pesudo-objekat." U ovoj karakteristici hegelijanske filozofije unutrašnje kontradikcije njegovog koncepta medijacije dolaze na površinu. Jer Hegel nije "mistifikator" zato što "je idealist": reći ovo bi teško bilo nešto više nego tautologija. Pre, on je idealista mistifikator zbog inherentno kontradiktornog karaktera njegovog koncepta medijacije, tj. zbog tabua koje je sebi nametnuo u pogledu medijacija drugog reda dok je apsolutizovao one - istorijski specifične - oblike kapitalističke "medijacije medijacije". Filozofske reperkusije takvog koraka su dalekosežne, utiču na sve njegove kategorije, od pretpostavljenog identiteta "otuđenja" i "objektifikacije" do konačnog identiteta "subjekta" i "objekta", kao i koncepta "Aufhebung" kao tek konceptualnog "mirenja" subjekta sa samim sobom. (Čak i "nostalgija" za originalnim direktnim ujedinjenjem javlja se - iako u "apstraktnoj, spekulativnoj i logičkoj formi" - u konceptualnoj suprotnosti između "Ent-ausserung", otuđenja i "Er-innerung", tj. okretanja "unutra", pamteći da je prošlost nužno zauvek nestala.)
Samo u Marksovom monisitičkom materijalizmu možemo naći koherentno shvatanje "objektivnog totaliteta kao "čulne realnosti", i u skladu sa tim validnu diferencijaciju između subjekta i objekta, zahvaljujući njegovom konceptu medijacije kao ontološki fundamentalne proizvodne aktivnosti, i zahvaljujući njegovom shvatanju istorijski specifičnih, medijacija drugog reda kroz koje ontološka osnova ljudske egzistencije biva otuđena od čoveka u kapitalističkom društvenom poretku.