Ištvan Mesaroš
Marksova teorija otuđenja
Jesen 1843. donela je izvesne promene u Marksovoj orijentaciji. Do tada je već prešao u Pariz, gde je imao stimulativnije intelektualno okruženje koje mu je pomoglo da izvuče najradikalnije zaključke iz svoje analize savremenog društva. Mogao je da proceni socijalni i politički anahronizam Nemačke na bazi realnog kriticizma (tj. mogao je da primeti protivurečnosti svoje zemlje iz perspektive trenutne situacije istorijski naprednije evropske države) a ne samo sa stanovišta apstraktnog idealizma koji je karakterisao nemački filozofski kriticizam, uključujući u određenoj meri i dotadašnjeg Marksa.
Filozofske generalizacije uvek zahtevaju neku vrstu distance (ili "spoljne pozicije") filozofa od konkretne situacije na kojoj bazira svoje generalizacije. Ovo je očigledno bio slučaj u istoriji filozofije od Sokrata do Đordana Bruna, koji je morao da umre jer je bio radikalni stranac. Ali čak i kasnije, "stranci" su igrali izuzetnu ulogu u razvoju filozofije: Škoti u odnosu na ekonomski razvijeniju Englesku, filozofi zaostalog Napulja (od Vika do Benedikta K.) u odnosu na kapitalistički razvijeniju severnu Italiju, i slični primeri u drugim zemljama. Veliki broj filozofa je pripadao ovoj kategoriji stranaca, od Rusoa i Kjerkegora do Vitgenštajna i Lukača u našem veku.
Jevrejskim filozofima pripada posebno mesto u ovom smislu. Usled toga što su bili izgnanici društva, mogli su da poprime intelektualno stanovište per excellence koje im je omogućilo, od Spinoze do Marksa, da ostvare neke od najfundamentalnijih filozofskih sinteza u istoriji. (Ova karakteristika postaje još uočljivija kada je uporedi značaj ovih teorijskih dostignuća sa umetničkim delima jevrejskih slikara i muzičara, skulptora i pisaca. Stanovište stranca koje je bilo prednost u teorijskim naporima, postalo je kočnica u umetnosti, zbog inherentno nacionalnog karaktera potonje. Kočnica koja je - osim vrlo malo izuzetaka, kao što su vrlo posebne, intelektualno-ironične poeme Hajnea - rezultovala u delima bez korena, kojima nedostaje sugestivnost reprezentativnih kvaliteta i koja su stoga uglavnom bila ograničena na drugorazredni umetnički kvalitet. U dvadesetom veku, naravno, situacija se drastično menja. Delom zbog mnogo veće - iako nikada kompletne - nacionalne integracije partikularnih jevrejskih zajednica ostvarene zahvaljujući opštoj realizaciji onoga što je Marks opisao kao "reapsorpcija hrišćanstva u judaizam". ("O Jevrejskom pitanju") Mnogo važnija je, kako bilo, činjenica da je uporedo sa napretkom procesa "reapsorpcije" - tj. paralelno sa trijumfom kapitalističkog otuđenja svih sfera života - umetnost poprimala apstraktniji i "kosmopolitanski" karakter i da je iskustvo "ne-ukorenjenosti" postaje opšta tema savremene umetnosti. Stoga, paradoksalno, ranija kočnica postaje prednost i svedoci smo pojave nekih velikih jevrejskih pisaca - od Prusta do Kafke - na čelu svetske literature.
Spoljašnje stanovište je kod velikih jevrejskih filozofa bilo dvostruko naglašeno. Na prvom mestu, oni su bili u nužnoj suprotnosti u odnosu na njihove diskriminatorne i partikularistične nacionalne zajednice koje su odbacile ideju jevrejske emancipacije (na primer, "nemački Jevrej, posebno, pati od opšteg nedostatka političke slobode i naglašene kristijanizacije države"). Ali, na drugom mestu, morali su da se emancipuju i od judaizma da se ne bi paralisali u istoj protivurečnosti na drugom nivou, tj. da bi pobegli od partikularističke i parohijalne pozicije Jevreja koja se razlikuje samo po nekim pitanjima, ali ne i suštinski od objekta njihovog prvog suprotstavljanja. Samo oni jevrejski filozofi koji su mogli da shvate pitanje jevrejske emancipacije u njegovoj paradoksalnom dualitetu kao neraskidivo isprepletanim sa istorijskim razvojem čovečanstva, mogli su da postignu sveobuhvatnost i nivo univerzalnosti koji karakteriše sisteme Spinoze i Marksa. Mnogi drugi, od Mozesa Hesa do Martina Bubera, zbog partikularističkog karaktera njihovih perspektiva, ili drugim rečima, zbog nesposobnosti da se emancipuju od "jevrejske ograničenosti" - formulisali su svoje poglede kao drugorazredne, provincijske Utopije.
Vrlo je značajno što je u Marksovom intelektualnom razvoju najvažnija prekretnica, u jesen 1843., koincidirala sa filozofskim prise de conscience u odnosu na judaizam. Njegovi članci o jevrejskom pitanju pisani tokom poslednjih meseci 1843. i u januaru 1844., oštro su kritikovali ne samo nemačku zaostalost i politički anahronizam koji je odbacivao jevrejsku emancipaciju, nego u isto vreme i strukturu kapitalističkog društva uopšte kao i ulogu judaizma u razvoju kapitalizma.
Struktura modernog buržoaskog društva u odnosu na judaizam bila je analizirana od strane Marksa i u političkoj i u socijalnoj ravni u takvim uslovima koji bi bili nezamislivi na osnovi upoznavanja samo sa Nemačkom - ni po čemu tipičnom - situacijom. Tokom poslednjih meseci 1842. Marks je već proučavao spise francuskih socijalista utopista - Furijea, Etijena Kabeta, i drugih. U Parizu je imao prilike da izbliza posmatra društvene i političke uslove u Francuskoj i da u izvesnoj meri i sam bude upleten u njih. Predstavljen je liderima demokratske i socijalističke opozicije i često je posećivao sastanke tajnih društava radnika. Štaviše, intenzivno je proučavao istoriju Francuske revolucije 1789. jer je želeo da napiše istoriju Konvencije. Sve ovo mu je pomoglo da postane veoma upoznat sa najvažnijim aspektima francuske situacije koju je pokušavao da integriše, zajedno sa svojim znanjem i iskustvom o Nemačkoj, u opštu istorijsku koncepciju. Kontrast koji je napravio, sa stanovišta "stranca", između nemačke situacije i francuskog društva - u odnosu na pozadinu modernog istorijskog razvoja u celosti - pokazao se plodnim ne samo za realistično savladavanje jevrejskog pitanja već i uopšte za elaboraciju njegovog poznatog istorijskog metoda.
Samo u ovom okviru mogao je koncept otuđenja - eminentno istorijski pojam, kao što smo videli - da zauzme centralno mesto u Marksovoj misli, kao tačka konvergencije višestrukih društveno-ekonomskih, kao i političkih problema, i samo je pojam otuđenja mogao da dobije takvu ulogu u njegovom konceptualnom okviru. (Vratićemo se detaljnijoj analizi konceptualne strukture Marksove teorije otuđenja u narednom poglavlju)
U svojim člancima o jevrejskom pitanju Marksova polazna pozicija bila je, ponovo realizacija principa bellum omnium contra omnes u buržoaskom društvu ("bürgerliche Gesellschaft") koja deli čoveka u javnog građanina i privatnu individuu, i razdvaja čoveka od njegovog "komunalnog bića" ("Gemeinwesen"), od njega samog, i od drugih ljudi. Ali onda Marks proširuje ova razmatranja na virtuelno svaki aspekt ovog ekstremno kompleksnog "bürgerliche Gesellschaft", od međupovezanosti religije i države - nalazeći zajednički imenitelj u zajedničkoj referenci ka otuđenju - do ekonomskih, političkih i porodičnih odnosa koji se manifestuju, bez izuzetka, u nekom obliku otuđenja.
On koristi čitav niz termina da oslika različite aspekte otuđenog buržoaskog društva, kao što su "Trennung" (razvod ili razdvajanje), "Spaltung" (podela ili razdor), "Absonderung" (odvajanje ili povlačenje), "verderben" (kvarenje, korupcija), "sich selbst verlieren, verdussern" (izgubiti se i otuđiti se), "sich isolieren und auf sich zurilckziehen" (izolovati se i povući se u sebe), "dusserlich machen" (eksternalizovati, otuđiti), "alle Gattungshdnde des Menschen zerreissen" (uništiti sve veze čoveka sa svojom vrstom), "die Menschenwelt in eine Welt atomistischer Individuen auflösen" (rastvoriti svet čoveka u svet atomiziranih individua), i tako dalje. I svi ovi pojmovi se koriste u specifičnim kontekstima koji uspostavljaju njihove bliske veze sa "Entäusserung", "Entfremdung", i "Veräusserung".
Druga značajna studija iz tog perioda Marksovog intelektualnog razvoja, simultano pisana sa člancima o jevrejskom pitanju, zove se: "Uvod u kritiku hegelijanske filozofije prava". U ovom delu primarni zadatak filozofije definisan je kao radikalna kritika "ne-svetih" formi i manifestacija samo-otuđenja, u suprotnosti prema pogledima Marksovih savremenika - uključujući i Fojerbaha - koji su usmerili svoju pažnju na kritiku religijskog otuđenja. Marks insistira, sa velikom strašću, na tome da filozofija treba da se transformiše u ovom duhu. "Zadatak je istorije, kada je jednom drugi-svet istine nestao, da uspostavi istinu ovoga sveta."
Neposredan zadatak filozofije, koja je u službi istorije, je da demaskira ljudsko samo-otuđenje u njegovoj sekularnoj formi koje je demaskirano u njegovoj svetoj formi. Stoga kritika raja postaje kritika zemlje, kritika religije kritika zakona, a kritika teologije kritika politike."
U ovoj studiji ne može se ne primetiti stanovište "stranca" u odnosu na nemačku situaciju. Marks ističe da bi samo protivljenje i negiranje nemačkih političkih okolnosti bilo ništa više do anahronizam, zbog enormnog jaza koji razdvaja nemačku od današnjih nacija Evrope. "Kad bi se pošlo od statusa quo u nemačkoj, čak i na odgovarajući način, tj. negativno, rezultat bi i dalje bio anahronizam. Čak i negacija naše političke sadašnjice već je prašnjava činjenica u istorijskoj arhivi modernih nacija. Ako negiram nemačku situaciju 1843, u skladu sa francuskom hronologijom, jedva da sam dosegao godinu 1789, a kamoli vitalni centar današnjeg dana." Kontrast između nemačkog anahronizma i istorijski "ažurnih" nacija Evrope, pokazuje, po Marksu, ka rešenju koje je u pogledu Nemačke pre "kategorički imperativ" nego stvarnost: proletarijat tek mora da se razvije preko Rajne.
U potpunom saglasju sa linijom mišljenja karakterističnom za članke o nemačkom pitanju - u kojima je Marks naglasio, kao što smo videli, da je kompletna emancipacija judaizma nezamisliva bez univerzalne emancipacije čovečanstva od uslova samo-otuđenja - on stalno naglašava da "emancipacija nemačke koincidira sa emancipacijom čoveka". Štaviše, ističe: "to nije radikalna revolucija, univerzalna ljudska emancipacija koja je utopijski san za Nemačku, već pre parcijalna, jedva politička revolucija koja ostavlja stubove građevine da stoje" i da "u Nemačkoj kompletna [univerzalna] emancipacija je conditio sine qua non za svaku parcijalnu emancipaciju". Isto važi i za jevrejsko pitanje; jer ni jedan stepen političke emancipacije ne može se smatrati za odgovarajući kada je u pitanju "jevrejska uskost društva".
Značaj ovog uvida je ogroman, ne samo metodološki - utoliko što daje rešenje za razumevanje prirode utopizma kao inflacije parcijalnosti u pseudo-univerzalnost - već i praktično. Jer Marks jasno shvata da je praktično prevazilaženje otuđenja nezamislivo samo u smislu politike, imajući u vidu da je politika samo parcijalni aspekt totaliteta društvenih procesa, bez obzira koliko značajna bila u određenim istorijskim situacijama (na primer, krajem osamnaestog veka u Francuskoj).
Ali, jasno se vide i granice u ovim člancima. Suprotnost između "parcijalnosti" i "univerzalnosti" je shvaćena u svojoj prilično apstraktnoj opštosti i samo je jedan njen aspekt konkretizovan, negativan, u Marksovom odbacivanju "političke parcijalnosti" kao mogućeg kandidata za prevazilaženje otuđenja. Njegov pozitivni komplement ostaje nespecificiran kao opšti postulat "univerzalnosti" i stoga poprima karakter "Sollen" (trebalo bi). Identifikovanje "univerzalnosti" sa ontološki fundamentalnom sferom ekonomije je kasnije dostignuće Marksove misli. U ovoj fazi, reference na političku ekonomiju su prilično opšte i generičke. Iako on intinuitivno vidi da "odnos industrije, i svetskog bogatstva uopšte, prema političkom svetu predstavlja osnovni problem modernog doba", njegova ocena specifičnih kontradikcija kapitalizma je i dalje prilično nerealna: "Dok je u Francuskoj i Engleskoj", piše, "problem izražen u ovako: politička ekonomija ili vladavina društva nad bogatstvom; u Nemačkoj je izražen ovako: nacionalna ekonomija ili vladavina privatnog vlasništva nad nacionalnošću. Stoga, u Engleskoj i Francuskoj to je pitanje ukidanja monopola, koji se razvio do svojih krajnjih konsekvenci; dok je u Nemačkoj pitanje nastavljanja do razvijanja krajnjih konsekvenci monopola." Stoga ne iznenađuje da elemenat "trebalo bi" - u želji za konkretnom demonstracijom fundamentalnih ekonomskih trendova i kontradikcija koje objektivno ukazuju na nužno prevazilaženje otuđenja - igra tako značajnu ulogu u Marksovoj misli u ovoj fazi razvoja. 1843. Marks je još bio prisiljen da zaključi da njegova kritika religije završava "kategoričkim imperativom da se zbace svi oni uslovi u kojima je čovek porobljen, napušten, prezreno biće" i njegovo prvo uspostavljanje uloge proletarijata je u potpunom skladu sa ovom vizijom. U Ekonomsko-filozofskim spisima iz 1844., Marks pravi presudni korak unapred, radikalno prevazilazeći "političku parcijalnost" svoje sopstvene orijentacije i ograničenja konceptualnog okvira koji je karakterisao njegov razvoj u fazi "revolucionarnog demokratizma".