Ištvan Mesaroš
Marksova teorija otuđenja
Već u svojoj doktorskoj tezi, Marks je dotakao neka od pitanja otuđenja, doduše na prilično poseban način, analizirajući epikurejsku filozofiju kao izraz istorijske epohe u kojoj je dominirala "privatizacija života". "Izolovana individualnost" je predstavnik takve istorijske faze, a filozofija je nalik moljcu koji traži "svetiljku privatnog sveta" posle univerzalnog zalaska sunca. Ovo doba, takođe karakteristično po posebnom inteniztetu "neprijateljske šizme filozofije prema svetu", bilo je "titansko" zbog velikog rascepa unutar strukture date istorijske faze. Sa ovog stanovišta, Lukrecije - epikurejski pesnik - mora se posmatrati, po Marksu, kao istinski herojski pesnik Rima. Pesnik koji "slavi u pesmi supstanciju rimskog duha; umesto Homerovih radosnih, robusnih, potpunih karaktera ovde imamo čvrste, neprobojno oklopljene heroje kojima nedostaju svi drugi kvaliteti; rat svih protiv svih (bellum omnium contra omnes), rigidan oblik bića-za-sebe; prirodu koja je izgubila svog boga, i boga koji je izgubio svoj svet."
Kao što se može videti, Marksova analiza služi da bi osvetlila princip - bellum omnium contra omnes - koji ima fundamentalan uticaj na otuđenost. Kasnije, u vezi sa Hobsovom filozofijom, on pominje isti princip, nasuprot romantičarskom i mistifikujućem pristupu njegovih savremenika, "pravih socijalista":
"Pravi socijalista polazi od misli da dihotomija života i sreće (der Zwiespalt von Leben und Glück) mora prestati. Da bi dokazao ovu tezu, on poziva u pomoć prirodu i pretpostavlja da u njoj ova dihotomija ne postoji, odakle dedukuje da pošto je čovek, takođe, prirodno telo i poseduje sva opšta svojstva takvog tela, ne bi trebalo da bude dihotomije ni za njega. Hobs je imao mnogo bolji razlog za uključivanje prirode kao dokaza za njegov bellum omnium contra omnes. Hegel, od čije konstrukcije naši pravi socijalisti zavise, u stvari u prirodi vidi rascep, razuzdani period apsolutne ideje i čak životinju naziva konkretnim Boga." ("Nemačka Ideologija")
Protivrečni (kontradiktorni) karakter sveta već je u centru Marksove pažnje kada analizira epikurejsku filozofiju. On naglašava da je Epikur prevashodno zainteresovan za protivurečnost, da on određuje prirodu atoma kao inherentno protivurečnu. I tako se koncept otuđenja javlja u Marksovoj filozofiji naglašavajući protivurečnost "egzistencije otuđene od njene suštine": "Durch die Qualitäten erhült das Atom eine Existenz, die seinem Begriff widerspricht, wird es als enttiussertes, von seinem Wesen unterschiedenes Dasein gesetzt." I opet: "Erstens macht Epikur den Widerspruch zwischen Materie und Form zum Charakter der erscheinenden Natur, die so das Gegenbild der wesentlichen, des Atoms, wird. Dies geschieht, indem dem Raum die Zeit, der passiven Form der Erscheinung die aktive entgegengesetzt wird. Zweitens wird erst bei Epikur die Erscheinung als Erscheinung aufgefasst, d. h. als eine Entfremdung des Wesens, die sich selbst in ihrer Wirklichkeit als solche Entfremdung betätigt." Marks takođe naglašava da ova "eksternalizacija" i "otuđenje" jesu "Verselbstständigung", to jest, nezavisni, autonomni modusi egzistencije, i da "apsolutni princip" epikurejskog atomizma - ova "prirodna nauka samosvesti" - jeste apstraktna individualnost.
Marksov sledeći korak ka konkretnijoj formulaciji problematike otuđenja je u bliskoj vezi sa njegovim istraživanjima prirode moderne države. Istorijska tendencija koju je Marks ranije opisao u njenoj generičkoj formi pojmovima "izolovana individualnost" i "apstraktna individualnost" javljase sada ne u njenoj negativnosti nego kao pozitivna sila (pozitivna kao sinonim za "realno" i "nužno", a ne kao predikat moralnog odobravanja). Ova istorijska tendencija je bila uzrok nastanka "sebi okrenute" moderne države, u protivurečnosti prema polis-državi u kojoj je "izolovana individualnost" nepoznat fenomen. Takva moderna država čiji su "centar gravitacije" moderni filozofi otkrili "unutar same države", stoga je prirodno stanje ove "izolovane individualnosti."
Posmatrano sa stanovišta "sebi okrenute" moderne države, princip bellum omnium contra omnes može se formulisati kao da poseduje elementarnu silu, eksternu validnost, i univerzalnost zakona prirode. Značajno je što u Marksovoj diskusiji "Kopernikanskih zakona" moderne države ime Hobsa javlja se ponovo u društvu onih filozofa koji su umnogome doprineli elaboraciji problematike otuđenja. "Neposredno pre i posle doba Kopernikovih velikih otkrića o Sunčevom sistemu, zakon gravitacije države je otkriven - centar gravitacije države je pronađen u samoj državi. Kao što su razne evropske vlade pokušale da primene ovaj rezultat početnom površnošću prakse na sistem ekvilibrijuma država, slično su Makijaveli i Kampanela počeli pre njih i Hobsa, Spinoze i Huga Grotijusa, posle do Rusoa, Fihtea i Hegela, da razmatraju državu očima čoveka i da razvijaju njene prirodne zakone iz razuma i iskustva, a ne iz teologije, ništa više nego što je Kopernik sebi dozvolio da na njega utiče Džošuina navodna zapovest suncu da mirno stoji iznad Gideona i mesecu nad Ajalonom.
U ovom periodu njegovog razvoja, Marksova pažnja je bila prvenstveno fokusirana na probleme države. Njegove rane ocene prirode i funkcije religije javljaju se u vezi sa ovim. Kritikujući one koji su zastupali stanovište da je pad starih religija za sobom povukao dekadenciju grčkih država i Rima, Marks je naglasio da je naprotiv pad ovih država uzrokovao raspadanje njihovih religija. Ova vrsta ocene religije ima, naravno, svoje prethodnike, ali dostiže svoj vrhunac u Marksovoj teoriji otuđenja. U vreme pisanja predmetnog članka, Marksova sfera referencije je još uvek bila ograničena na politiku. Ipak, njegov radikalni obrt prisutpa njegovih protivnika - koji on naziva "istorijom okrenutom naglavačke" - veliki je korak u pravcu sveobuhvatne materijalističke koncepcije složenog totaliteta kapitalističkog otuđenja.
Najvažnije delo za razumevanje Marksove teorije otuđenja do jeseni 1843. jeste njegova "Kritika Hegelove filozofije prava". Kasnije ćemo detaljnije diskutovati o Marksovoj kritici hegelijanskog viđenja otuđenja. U ovom momentu, ipak, nužno je citirati vrlo važan deo ovog dela, kako bi se prikazale neke karakteristične odlike ove faze Marksovog intelektualnog razvoja:
"Sadašnje stanje društva pokazuje svoju razliku u odnosu na ranije stanje građanskog društva u tome što - nasuprot prošlosti - ne integriše individuu u svoju zajednicu. Delimično zavisi od slučaja, delimično od truda individue, itd. da li se on drži ili ne svog imanja; imanja koje, opet, determiniše individuu samo eksterno. Jer njegovo stanje nije inherentno individualnom radu, niti se odnosi prema njemu kao objektivna zajednica, organizovana u skladu sa konstantnim zakonima i u stalnom odnosu sa njim... Princip buržoaskog imanja - ili buržoaskog društva - jeste uživanje i sposobnost uživanja. U političkom smislu član buržoaskog društva detašira se od njegovog imanja, njegovog stvarnog privatnog položaja; samo ovde njegova karakteristika da je ljudsko biće poprima svoj značaj, ili da njegova determinacija kao člana imanja, kao komunalnog bića, javlja se kao njegova ljudska determinacija. Jer sve njegove druge determinacije javljaju se u buržoaskom društvu kao neesencijalne prema čoveku, prema individui, samo kao eksterne determinacije koje mogu biti nužne za njegovu egzitenciju u celosti - na primer kao veza sa celosti - ali one čine vezu koju on može takođe odbaciti. (Sadašnje buržoasko društvo je konzistentna realizacija principa individualizma; individualna egzistencija je konačan cilj - aktivnost, rad, zadovoljstvo, itd. su samo sredstva.) Stvaran čovek je privatna individua današnjeg političkog poretka... Ne samo da je imanje zasnovano na podeli društva kao njegov vladajući zakon, ono takođe odvaja čoveka od univerzalnog bića; ono ga pretvara u životinju koja direktno koincidira sa svojom determinacijom. Srednji vek je predstavljao životinjsku istoriju čovečanstva, njegovu zoologiju. Moderno doba, naša civilizacija čini suprotnu grešku. Ono odvaja čoveka od njegovog objektivnog bića kao nečeg samo eksternog i materijalnog." ("Kritika Hegelove filozofije prava")
Kao što možemo videti, mnogi elementi Marksove teorije otuđenja, razvijeni u sistematičnom obliku u Manuskriptima iz 1844, već su prisutni u "Kritici Hegelove filozofije prava". Čak i ako Marks ne koristi u ovom odlomku pojmove kao što su "Entfremdung", "Entäusserung", and "Veräusserung", njegovo insisitiranje na "podeli društva" ("Trennung der Sozietät") i na "eksternoj determinaciji individue" ("äusserliche Bestimmung des Individuums"), sa direktnom referencom na "odvajanje čoveka od njegovog objektivnog bića" ("Sie trennt das gegenständliche Wesen des Menschen von ihm") u doba "civilizacije" - to jest modernog kapitalističkog društva - vodi ga bliže osnovnom konceptu njegove kasnije analize.
Štaviše, možemo u našem citatu primetiti referencu na "eksternalitet rada" u pogledu individue ("Tätigkeit, Arbeit, Inhalt etc. sind nur Mittel" etc.): ideju koja će nekih deset meseci kasnije okupirati centralno mesto u Marksovoj teoriji otuđenja. Ovde, kako bilo, ovaj fenomen se razmatra sa legalno-institucionalnog stanovišta. U skladu sa tim, kapitalizam se karakteriše kao "konzistentna realizacija principa individualizma" ("das durchgeführte Prinzip des Individualismus"), dok u kasnijem Marksovom pojmu "principa individualizma" biva smešten u odgovarajuću perspektivu: analizira se kao manifestacija determinisana otuđenjem rada, kao jednog od glavnih aspekata samootuđenja rada.