Srbija na istoku -
Svetozar Marković, 1872.
Protivnost između srpskog društva i turske države. Uticaj uprave na tu protivnost. Hajduci, njiov - građanski i politični značaj. Srpska revolucija i politično-društveni prevrat, što ga je ona učinila.
Srpski narod u svoj turskoj državi živeo je svojim odelitim životom. Bilo bi veoma pogrešno pripisivati jedino različitosti u veri, ovu protivnost. Nema sumnje, da je vera imala jakog uticaja na svu borbu između Srba i Turaka od kako propade srpska država, ali sve činjenice pokazuju nam, da vera nije bila nikako jedini i odsudni činilac u toj borbi. U srpskim pesmama peva se često, da se junaci bore "za krst časni" i "ime rišćansko"; ali u stvari ne nalazimo nigde u srpskom narodu nikakav religijozni pokret protiv Turaka. Na protiv: sve odelite bune, kao god i srpska revolucija, imaju uvek politični i društveni karakter a ni malo religijozan. U domaćem životu srpskog naroda - u zadruzi i opštini, takođe, veoma se malo, ili upravo ne vidi se ni malo uticaj hrišćanske vere. Svi odnošaji u srpskom društvu imaju čisto narodni tip i sigurno su daleko stariji no hrišćanska vera. Turski elemenat prosto nije učestvovao u tom narodnom životu. Turci nisu znali za srpsku zadrugu, za mobu i pozaj micu, kao ni za slavu i zavetine.
Vera hrišćanska kod Srba sastojala se gotovo iz samih običaja, koji su većinom imali narodno poreklo, pa su samo u nekoliko dobili crkveno-religiozni oblik. Narod je držao sve svoje običaje kao i veru, za svetinju koju su Turci skrnavili, i koju je on dužan da brani. Ali niti je moral Hristove vere usvojen u srpskom narodu, niti su dogmati fanatisali sveštenstvo i narod, niti je opet srpska crkvena jerarhija bila čvrsto organizovana u borbi protiv svetske vlasti, kao što je bila jerarhija katoličke crkve na zapadu. Na protiv, viša jerarhija bila je uvek na strani Turaka, a niže sveštenstvo bilo je tako isto neobrazovano i duševno nemoćno, kao što je bio i narod sam. Ranke priča u svojoj "istoriji srpske revolucije" jednu crtu iz narodnog života, koja veoma karakteriše položaj sveštenstva u ono doba: dete vidi popa da čuva goveda, pa ga pita: "popo, zar i ti čuvaš goveda?" a popa odgovara: "još da su moja sine!" Takav jadan položaj ne može imati jedna klasa ljudi, koja ima odsudnog upliva na sud6u naroda. Kaluđeri i manastiri imali su više poštovanja kod naroda, ali sabori, zavetine i slave kod manastira, ustanove su narodne a ne crkvene. Manastiri kod srpskog naroda u tom pogledu imali su istu ulogu kao i na zapadu tj oni su bili ognjište na kome se čuvala i razgorepala svest narodna, ali gorivo za oganj bio je sam narod sa svojim osećajima i mislima, sa svojim običajima i ustanovama.
Mi ne ćemo ovde da dokazujemo ulogu hrišćanske vere u borbi između Srba i Turaka. Naša je namera samo da pokažemo, da je između Srba i Turaka ležala duboka socijalna provala u svakidanjem životu, kao i u celoj državnoj sistemi. Religijozna razlika bila je samo jedan od uzroka socijalne provale.
Turski narod upravo je sastavljao državu i vlast u turskoj carevini. Pokorena raja bila je jedan ogroman radenički stalež, koji je izdržavao onu vlast, upravo ceo turski narod koji je nad njim vladao. Srpski narodl sa svoje strane, smatrao je tu vlast vazda kao nešto tuđinsko - nametnuto. Dugotrajnim robovanjem veći deo naroda bio je do duše bio je tako utučen, da nije često smeo ni misliti da se može osloboditi ove vlasti ali pri svem tom smatrao je tursku vladu kao tuđinsku i neprijateljsku. Svaki put kada je kakva strana sila ratovala protiv Turske, srpski narod bio je gotov da pomaže stranu državu. Tursku državu nikad nije smatrao kao svoju državu. Pa i u mirno vreme Srbi nisu nikad poštovali "javno pravo" i "društveni poredak" u Turskoj državi, na što je obvezan svaki "državljanin". Najočigledniji je dokaz tome: srpski hajduci.
Držimo da je svakome Srbinu poznato, ko su bili srpski ajduci pod Turcima, pa zato ćemo O njima reći veoma kratko. Ajduci su bili buntovnici protiv države, po civilizovanim pojmovima evropskim. Ali srpski narod smatrao ih je kao borce protiv nasilnika, kao osvetnike svoje pogažene slobode i prava čovečanskih - jer srpski narod smatrao je tursku državu i njen "poredak" kao nasilje nad sobom. Pa ne samo to. Kućevni ljudi(16) iz raznih krajeva Srbije sklapali su među sobom pobratimstvo, zarad zaštite od nasilnika. Kad su Turci dolazili u kakvo selo da čine zulum pobratim je javljao pobratimima iz daljih krajeva, svi su dolazili u pomoć, dočekivali zulumćare i ubijali, a seljani su oglasili da su bili "ajduci" i vlast turska tražila ih je po šumama, a oni su sedeli kod kuće. Ajduci se često svete privatnim ličnostima, i to ne zbog kakve lične uvrede već prosto za to: što su "Turci". Ajduci napadaju na kuće begovske, dočekuju sa mora trgovce, kao god i haračlije careve. Sve nji ajduci podjednako smatraju kao nasilnike i globadžije srpskog naroda. Očevidno srpski narod nije priznavao nikakvo pravo svojim "sugrađanima" Turcima - članovima iste države - da žive na srpskoj zemlji. Srpski narod išao je prosto da istrebi Turke. To se pokazivalo docnije u srpskim ustancima, gde su Srbi ubijali Turke koji su im se na veru predali. Spram Turaka Srbi su imali osobite pojmove o pravu i moralu. "Savest" kao da ih nije ni malo grizla da učine ma kakvo zlo delo po suvremenim našim pojmovima, samo da se osvete za nasilja, koja su Turci vekovima počinili. Krađu, otimanje i ubistvo samo kad su učinjeni spram Turčina, u mirno vreme kao i u ratu, smatrali su kao sa svim moralna dela.(17)
Turske vlasti starale su se da iskorene hajdukovanje silom. Globom - krvninom - oni su prinuđavali samu raju da goni hajduke, ali im to nije ništa pomoglo. Celom svojom državnom sistemom oni su stvarali hajduke. A kad su naumili da "radikalnim" merama iskorene u samoj klici svaku nepokornost svom gospodstvu, oni su izazvali revoluciju. Duboka nepomirljiva protivnost između srpsko-narodnog društvenog ustrojstva i turske državne sisteme, činila je, te je ova revolucija bila neizbežna .. Dahije su samo uskorile ustanak narodni, ali i bez njih dani turske carevine bili su izbrojani. Već pre njih srpski "frajkori" koji su se pod austrijskim zastavama borili protiv turske države, brojali su do 18.000 ljudi. Spram cifre naselenja u tadašnjem beogradskom pašaluku, to je bio ogroman broj. U srpskom narodu već je bilo iljadama ljudi, koji su se borili da unište tursku državu. S druge opet strane, same turske paše sa svojim čestim bunama, olakšavali su raji put da dođe do slobode.
Pred srpskim ustankom, turska država bila je slabija no i kad. To je bio trenutak, kad su turske orde bile suzbijene uređenom vojničkom silom Rusije i Austrije preko Save i Dunava. Čim je Turcima presečen put da pljačkaju okolne narode, već su bili ograničeni na samu raju na Balkanskom poluostrvu, oni su se otimali između sebe oko izvora svojih prihoda - oko vlasti nad rajom. Paše i Sultani, janičari i spahije, svi su živeli na račun rajin, o njenoj muci i zaradi. Protiv raje njiovi su interesi bili saglasni; oni su bili jedna privilegisana kasta nad narodom, kao što postoje u svima azijatskim državama. Ali između sebe, oni su se grabili, ko će imati veći prihod od raje. Otuda su nicale sve one bune paša protiv Sultana i bune janičara protiv Sultana i protiv paša i spahija. One bi bune za kratko vreme uništile Tursku carevinu, da Turska sa pomoću Evropljana nije "civilizirala' svoju vojničku silu i silu državnu administraciju. Svakoj ako, u onom trenutku turska državna celina i turska centralna vlast, bili su slabiji no i kada i to je veoma olakšalo uspeh srpske revolucije.
Prevrat što ga je učinila revolucija u srpskom narodu, tako je ogroman, da mi danas upravo ne možemo ni da pretstavimo njegov pravi značaj. Nije tu bilo samo podelenje tursko-državnog zemljišta, nije ni promena vlade, već je tu zbrisana cela jedna neradna klasa ljudi koja je živila sa svim drugim životom, govorila drugim jezikom, verovala drugu veru, a smatrala srpski narod kao svoje imanje.(I8) Spahije, koji su kupile desetak; janičari, koji su primali platu, držali đumruke i zanimali se zvaničnim otimanjem od naroda, subaše i dahije - kao paše i kadije, sve je to iščezlo. Nezna se koliki je bio broj ovih izelica u ondašnjem beogradskom pašaluku, ali sudeći po tome, što su oni imali subaše čak i po selima i sudeći po borbi, kojy su Srbi morali s njima da izdrže cele 2 godine, to mora biti da je njiov broj bio dosta veliki. Ova izelička klasa sastavljala je u isto vreme i organizovanu snagu turske države. Jednim mahom dakle srpski narod postao je slobodan i socijalno i politično. Od tog trenutka upravo moglo je biti reči o vlastima, zakonu i poredku u srpskom narodu, Jer srpski narod ne priznavaše tursku državu za svoju - ni sebe za građanina u njoj. Dalje: uništenjem turskog elementa u Srbiji započela se promena kulture u srpskom narodu. Od tog doba upravo Srbi počinju da žive u varošima i istočnjačke navike, običaji, proizvodi, ukus i t.d. koji su vladali u varošima, zamenjuju se evropskim. Od tog doba započinje ekonomski značaj varoši, i započinje se proces raspadanja patrijarhalnog ekonomskog ustrojstva srpskog naroda u selima.
Svetozar Marković internet arhiva