Srbija na istoku -
Svetozar Marković, 1872.
Porodica, zadruga i njen ekonomski značaj. Patrijarhalne ekonomske ustanove: moba, pozajmica, spreg. Opštinska, zadružna i lična svojina. Društveni značaj zadruge i opštine. Razvitak ličnosti u patrijarhalnom društvu.
Turska državna sistema bila je osnovana na protivnosti između Muhamedanaca i Hrišćana. U turskoj državi muamedanski deo državljana bio je nad hrišćanima kao zejtin na vodi. Oni se nisu nikako mešali. Mi ostavljamo istoricima da istražuju šta je tome uzrok: da li razlika religije, rasa, jezika, civilizacije ili sve skupa? Uzgred samo primećavamo, da u ljudskoj istoriji ima dosta sličnih pojava. Tako su N.Pr. Arapi u Španiji i Mongoli u Rusiji ostali jednako razdvojeni i jednako neprijatelji dokle god se podčiljeni narodi nisu oslobodili. Takav je isti slučaj bio i kod srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu. Kad su Turci uništili srpsku državu a s njome i onu gornju koru civilizacije, koja je obuvatala: dvor, plemstvo, više duhovenstvo i varošane, ostao je samo dolji ali najveći sloj naroda _ seljaci, do kojih se nije ni dotakla srpska vizantijsko-mletačka civilizacija 14. veka. Srpski narod u Turskoj državi bio je upravo sav seljak. Najimućniji trgovci i nahijski knezovi živeli su po selima. U varošima su živeli samo turske ulizice i narodne globadžije. Pravi Srbin bežao je što dalje od varopš u šume i gudure. To je uzrok što je život narodni pod tyđinskom vladom ostao čvrst i nepromenjen u tečaju mnogo vekova. Kad je propalo tursko gospodarstvo, srpski narod je upravo produžio svoj unutarlji razvitak onde, gde je bio zaustavljen, kad je podpao pod tursku vlast. Svi patrijarhalni narodi pojavljuju se kao savez plemena. Ovo prvobitno stanje proživeli su svi narodi, koji danas stoje na visokom stupnju civilizacije. U Srbiji se pred revolucijom neprimećava pleme, kao neka zasebna jedinica, kao što se to vidi u Crnoj gori i Ercegovini do današljeg dana. Uzrok je tome sigurno, što su ovi krajevi veoma često opustošavani i što se narod neprestano preseljavao i raseljavao za vremena dugih i strašnih ratova između Turske i Austro-Ugarske. I do današljeg dana po srpskim selima nalazi se po među sebe, no te su pojave dosta retke. Ali porodica srpska i do danas, a još više u vreme prvog ustanka, imala je sasvim patrijarhalni oblik. Ovaj patrijarhalni oblik ogleda se u čvrstoj uzajamnosti u radu i životu sviju članova porodice s jedne strane; a s druge u podčinjenosti mlađih starijemu i ženskih muškima. - Podčinjenost u porodici veoma se razlikuje od birokratske ili u opšte državne podčinjenosti. Ona ima svoj oriđinalni koren i svoj osobiti značaj. Starešinstvo po samom poreklu reči pokazuje značenje te podčinjenosti. Glava porodice, muž i otac, obično je po godinama najstariji u porodici. On se stara za svoju porodicu, rani je i brani; on je njen prirodni zaštitnik. On je prestavnik porodice u opštini i pred turskim vlastima.
Podčinjenost prema takvom starešini osniva se dakle na ljubavi što dolazi od krvnog srodstva, na blagodarnosti za očinske brige i staranje i na poštovanju starosti i iskustva. Po svom poreklu, dakle, vlast u poroющi pripada najstarijem. Razume se ova je vlast blaga, očinska, ali je veoma prostrana. Ona se prostira čak i na najnježnija osećanja čovekova - na ljubav između muža i žene. Ženidba sina i udaja kćeri pripada roditeljima. Momak i devojka često se i ne vide, već njiovi roditelji svrše pogodbu i uglave svadbu između "svoje dece". Moralna vlast što je u ovakim odnošajima imaju roditelji nad decom, veoma je silna. Ona je jaka u Srbiji i do današnjeg dana. I danas se čuje: ja sam te rodio (ili rodila) i odranio - ja sam tvoj gospodar. Ovakve su pojave u ono doba bile opšte. Takvu vlast roditelja nad decom podpomaže "javno mnenje" celog naroda, koje obasiplje preziranjem sina ili kćer koji neslušaju i ne poštuju svoje roditelje. No slučajevi neposlušnosti redki su. Obično se to svršava u najvećem redu i pristojnosti. Žena sinovljeva u kući je sluga i mužu i njegovim roditeljima. Duboka ukorenjena povika na svekrve u našem narodu najočiglednije dokazuje vlast u porodici.(6)
Nevesta obično nikoga ne zove po imenu - od stida. A ime svog muža ne spominje po nekoliko godina pred drugima. Ovo se i danas primećava u Srbiji čak i po varošima. U opšte žena je u kući mlađa od sviju punoljetnih muških članova. Samo starost daje poštovanje materi i neki samostalan položaj spram sinova. Ali nikad se žena u porodici toliko ne uzvišujs, da ona bude glava porodici, ako u njoj ima odraslih muških članova.(7)Zajednički rad i živlenje porodično pokazuje se u zadruzi. Pojam zadruge u srpskom narodu upravo je nerazdvojno svezan sa pojmom porodice. Imanje svake porodice zajedničko je t.j. na njega imaju podjednako pravo svi muški i ženski članovi dok su u zadruzi. Tako isto o poslovima u zadruzi savetuju se svi članovi zadruge i muški i ženski, pa i sluge ako ih ima; koji će šta raditi, to je tako reći samo po sebi određeno samim sposobnostima zadrugara. Inače određuje poslove kućni starešina. Ali i starešina se drži uobičajenog reda, koji je najveći(8) autoritet za celu porodicu i nad samim starešinom. U seoskoj zadruzi sama priroda posla takva je, da je lako odrediti ko je za kakav posao N.Pr. za stokom otihi će najpre deca, ako nema dece - ženskinje i to ono, što se ne može upotrebiti za kakav krupniji posao. Kopanje, sejanje, žetvu, vršidbu, vezivanje, zagrtanje, i branje vinograda i dr. rade i muški i ženski podjednako; oranje, kosidba i sečenje drva u šumi, gde treba više snage - to su poslovi samo muški; sitni kuhevni poslovi naročito spravljanje jela i odela pripadaju ženama, a svi poslovi van kuće, osobito prodaja proizvoda i poslovi opštinski i državni pripadaju muškima. Prema dobu godine, količini rada i broju radnih ruku veoma je lako podeliti posao u porodici. Tu netreba nikakve osobite pameti, samo poštenja i nepristrasnosti. U opšte ekonomski značaj starešine u zadruzi nije tako veliki kao što mu je moralna vlast znatna. Najstariji u porodici(9) obično je i starešina zadruge. Samo u izvanrednim prilikama ostupa se od tog reda n.pr. kad je starešina raspikuha, lenština i u opšte kad upropašćuje zadrugu, što je razume se redak slučaj. Tada se sterešina bira iz sredine članova zadruge. To su od prilike isti slučajevi u kojima po našem građanskom zakonu sinovi mogu da oduzmu ocu rukovanje s imanjem. Češhe se dešava to, da sin porodičnog starešine postaje glava zadruge a ima stariji stričeva. To se naročito dešava, kad je glava porodice veoma razborit čovek i pošto van u celoj okolini. Tu se poštovanje prema ocu prenosi i na sina (to je ista klica iz koje postaje nasljedni red knezova u nahijama, popova u parohijama pa i vladara u državama monarhičnim). U takvim prilikama izgleda da starešina zadruge nije najstari po godinama, ali očevidno starešpnstvo još je dalje od izbornog starešnstva, no i ono koje dolazi po godinama.
S ekonomskog gledišta zadruga je prvobitna asocijacija za proizvodnju I potrošnju u isto vreme. Ali ima jedna ekonomska crta, kojom se zadruga odlikuje od sviju suvremenih družina za proizvodnju I potrošnju a to je: zadruga proizvodi sama sve za svoje potrebe. Ono što zadruga nabavlja kupovinom sa strane, to je tako neznatno, da nije vredno ni govoriti o tome. Obično zadruga kupuje: so, gvozdene alate, nešto posuđa i to je gotovo sve. Ova sposobnost zadruge da nabavlja sama sve što joj treba za život dolazi od samog patrijarhalnog života naroda. Potrebe su sviju članova male i mogu se namiriti domaćom proizvodnjom. Podela rada u suvremenom značaju, gde jedan čovek proizvodi samo jedan proizvod, a sve ostale dobija u razmenu kupovinom i prodajom, u prvobitnom društvu nepostoji. Zadruga proizvodi cve sama: ranu, odelo, obuhu, postelju, alate, kuću - sve. Po svome stroju porodična zadruga ne bi bila kadra da proizvede sve namirnice u razvijenom ljudskom društvu, i to je jedan uzrok što ona propada sa razvitkom civilizacije. Ali je značajno, što u današnjem društvu(II), svi najvehi mislioci o društvu smatraju kao ekonomski ideal takvog društva(12), gde bi svaki član radio različite poslove naizmence, koji odgovaraju njegovim prirodnim sklonostima i sposobnostima, a nebi bio prikovan za jedan posao kao suvremeni evropski radnik; osim toga: da svaki(l3) član društva uzajamnom obvezom sviju članova dobija namirnice, i da ne mora prometati kupovinom i prodajom iz 99-te ruke ono što može dobiti iz prve. Jednom reči: suvremeni ekonomski ideal veoma je blizak u načelu onom ekonomskom stroju, koji postoji u zadruzi. Ovu stranu zadruge valja da proučimo; no mi ćemo najpre da vidi mo još neke patrijarhalne ustanove, koje u neku ruku dopunjuju zadrugu a to su: mobe, pozajmice i spregovi.
Sve su ove ustanove poznate srpskim čitaocima, zato ćemo samo da ih spomenemo. Kad nastupe poljski radovi u veliko, često pojedine zadruge nisu kadre na vreme da svrše svoje poslove. Tada ona pozivlje članove iz drugih zadruga u pomoh. To je onda moba. To je rad bez ikakve naknade, samo domahin u koga je moba, rani je i poji za vreme rada. Moba je najjači dokaz, da pojedine porodice osećaju svoju uzajamnost u nuždi. Svaki koji ide na mobu uveren je da će se i njemu tako isto ihi ako mu zatreba. Pozajmica je rad na zajam. To se obično pogađaju na koji će se način vratiti rad. Nekome treba od jedared više radnika, pa pozajmljuje od više njih na jedared radnika, a vraća im za duže vreme; neki put opet biva obrnuto. Računa se obično jedan radnik za jednog radnika za isto vreme; često se pozajmljuje radnik zajedan posao a vraća se za drugi, N.Pr. kopač za kosača; ili za neki lakši posao 2 radnika za jednog N.pr. 2 berača za jednog kopača u vinogradu i T.d. a nekad se mesto radnika traži stoka u pomoć. Spreg - to je pomaganje stokom u vreme oranja. Koji nema dovoljno stoke da uzore svoju zemlju on sastavlja svoju stoku sa drugim kome takođe treba spreg. Često gazde uzimlju u spreg siromahe. Račun je tu tako isto lak i prost kao i kod pozajmice. Ko daje manje stoke u spreg, tome stoka mora duže vreme da radi za drugoga, dok dug nepodmiri i obratno.
Moba, pozajmica i spreg, to je upravo uzajamna pomoh zadruge. Time se ekonomski širi sama zadruga. Kapital pojedinih zadruga ne meša se do duše, ali rad cele opštine, a često i različnih opština, izgleda kao neki zajednički fond kojim se sve zadruge po uzajamnom dogovoru koriste. Time je izbegnuto najamništvo, koje je temelj proizvodnji na zapadu. Osim ovih ustanova ima u srpskom narodu pravih asocijacija narodnih, koje se po načelu i po svome stroju veoma slažu sa suvrememenim pojmovima o asocijaciji. Takva je stočarska zadruga bačijanje koju je opisao g. M. Milićević u svojim "Putničkim pismima" prolazehi kroz one krajeve Srbije gde se ono i do danas zadržako (okr. crnorečki i knjaževački). Kad se javi trava u planini, više kuća najme zajednički čuvare za stoku pa izjave stoku u planinu. Odma prvog dana oni donesu sudove i pomuzu svu stoku da vide koliko koja daje mleka; prema tome proračune koliko puta koji treba da pomuze svu stoku. Često se dešava da neki siromašak nema ni jednu mužu potpunu, već i tu jednu deli s nekim, pa opet je i on član družine. Na taj način svaka kuća uštedi što ne mora za svoju stoku držati odelita čuvara, ne mora svaki čas da ima posla oko muže i može najedared da dobije u većoj količini belog smoka za kuću i za prodaju, što je mlogo udesnije, no kad se čeka da se sakupi malo po malo a i bolji je.Ovake stočarske zadruge zadržale su se u Švajcarskoj još od patrijarhalnih vremena i još su se usavršavale prema današnjim pojmovima o stočarskom gazdinstvu. No nije nam namera da ovde ulazimo u podrobnosti ovih asocijacija. Naša je glavna celj da pokažemo, kako se ekonomska uzajamnost u srpskom narodu koja je u zadruzi osnovana na krvnom rodstvu, prostirala u mnogim prilikama daleko van zadruge, kao što se to vidi u mobi, pozajmici, spregu i bačijanju.
Osim ovih ustanova, gde se rad pojavljuje kao zajednički fond u svakoj srpskoj opštini i do danas ima izvestan kapital, koji se smatra kao svojina cele opštine. To je poglavito opštinska zemlja, po najviše pašnjaci i šume. Opštinska zemlja pripada svima članovima opštine podjednako t.j. svaki član opštine ima pravo da se koristi s njome koliko i svaki drugi. Ali ni jedan delih opštinske zemlje ne može pojedini član po svojoj volji prisvojiti, prodati ili zadužiti. Svaki ima pravo upotrebe na opštinsku zemlju, ali ne pravo svojine. Cela opština može svojom voljom odeliti pojedinom svom članu neki deo opštinske zemlje. To opštine i rade spram puke sirotinje. Takođe cela opština ima pravo da proda ili zaduži svoju zemlju, ali pojedinac nemože nikad da zaduži svoj deo ili svoje pravo na opštinsku zemlju. To je pojam opštinske svojine kod Srba.
Zadružna svojina osnovana je na istom načelu kao i opštinska, što nikako nisu mogli da svate prvi srbski zakonodavci. U zadruzi zemlja i sve druge pokretne stvari, koje spadaju u oruđa za proizvodnju kao: zgrade, stoka, plug, kola, upravo ono što neki ekonomiste zovu "kapital" u suvremenom gazdinstvu, spadaju u zajedničku svojinu. Izuzimlju se samo neki ručni alati, koji obično pripadaju lično onome, koji se s njima služi. Zadružnu svojinu ne može ni jedan član zadruge zadužiti na račun svog dela, a još manje prodati. Ako zadrugar ostavi zadrugu, nema nikakva prava na zadrugarsku svojinu, samo kad se vrati ima pravo opet da zauzme mesto u zadruzi. U ono vreme kad je nezavaćene zemlje bilo izobilja i kad joj je cena bila veoma niska, niko nije ni mario da ima "pravo svojine" na neku zemlju, koju ne radi. Zato je sasvim prirodno da član zadruge pošto izađe iz zadruge i lati se drugog posla, bilo u istoj ili drugoj opštini, nema pravo na zadružno imanje. To je načelo jasno izrečeno u zakonu ,,O zadrugama" u vojenoj granici u Austriji i očevidno je izraz narodnog svatanja o zadružnoj svojini. Samo svi članovi zadruge svojim rešenjem mogu raspolagati imovinom, zaduživati je i prodavati. Ako se članovi porodice umnože ili ako iz ma kog uzroka neće da žive zajednički, onda se zadruga deli i onda tek pristankom sviju, pojedini postaju vlasnici nad jednim delom razdeljenog imanja a pre - ne.
Lična zarada svakog pojedinog člana ide u opšti prihod cele zadruge i svaki član ima podjednako pravo na celokupni prihod cele zadruge. Prihod se meri potrebom svakog člana a ne njegovom ličnom zaradom. Neki put se desi da za nekog člana treba izvanrednih troš kova kao NLr. kod ženidbe i te snosi cela zadruga. U porodičnoj zadruzi vlada dakle najpodpuniji komunizam u imanju, radu i uživanju. U ličnu svojinu dolazi vrlo malo predmeta, upravo oni koji služe ličnoj potrebi svakog člana. Razume se, predmeti koji dolaze u ličnu svojinu kao rana, odelo, posuđe i T.d. dolaze iz opšteg prihoda zadruge po opštem odobravanju.
Ali u svakoj zadruzi ima nekih sitnica, koje svaki može prisvoiti bez pitanja zadrugara. Tako je još pre 15-20 god. u srpskim zadrugama bio običaj da novci od voća, piliha, jaja i drugih sitnica, što obično žene i devojke prodaju iz kuće, dolaze u njiovu privatnu svojinu. Zadruga o tome ne vodi računa. Ali takvih je pred meta malo. Muški članovi zadruge, koji izuče kakav zanat (obično sa moučki) pa mogu pokraj zajedničkih poslova sami zarađivati van zadruge, imaju pravo na tu zaradu, ali oni obično tada ostavljaju zadrugu. Kad se zadruga deli, nepokretnu svojinu dobijaju muški članovi.
Ženskinje pri deobi ne dobija nikakvog dela. Kao što smo već jednom kazali u porodici je ženskinje podčinjeno muškinju, i to se ogleda pri podeli imanja. Kad se devojka udaje iz kuće dobija samo "darove" iz pokretnih stvari. U ono vreme, gde se žena smatra kao neravnopravni radnik u kuhi, za nju plaća kuća u koju dolazi roditeljima ili brahi. u patrijarhalnom društvu "miraz", u današnjem značaju te reči, ne postoji. Pojam o mirazu, kao god i pojam o ravnopravnosti ženskinja u zadružnom imanju, u osnovu je protivan pojmu o zadružnoj svojini. Jer kad ženskinje pri udaji prelazi u tuđu kuću, onda bi ono moralo da se deli iz zadruge i da odnese svoj deo svojine u onu kuću kuda odlazi, a to bi razrušilo zadružnu svojinu. Ovu su tegobu uviđali docnije i naši prvi zakonodavci, te da ne bi ženskinje sa svim načinili bespravnim članom porodice, uzakonili su da ima pravo da se "udomi" iz zadružnog imanja.Ovako čvrsta organizacija u zadruzi i opšti ni izgleda, kao da razvitak ličnosti sa svim sprečava.(14) Član zadruge vezan je za ono mesto gde živi, pa baš i za onu kuću u kojoj živi. On ne može pretvoriti svoje imanje u novac, pa se vinuti u beli svet ili položiti svoj kapital u kakvu banku ili državne papire pa vyhi rentu ili tako što god. Član seljačke zadruge van svoje porodice nema nikakva imanja. Ali i kad bi imao pravo da se odeli u svako doba i da iznosi svoj deo iz zadruge, to mu ne bi mnogo asnilo. Bogatstvo u patrijarhalnom društvu u opšte je malo. S te strane zadrugarski "sopstvenik" nije dakle u velikom gubitku. Ali ima jedna strana u zadruzi koja mu daje ogromne koristi prema radeniku koji je slobodan da prodaje po volji svoju radnu snagu, i koji toliko isto a možda još i više zarađuje no jedan član seljačke zadruge.
Zarada jednog zadrugara pred srpskom revolucijom (a gotovo i danas) jedva da iznosi više no zarada srednjeg radnika u Evropi. Ja tu ne uzimljem cenu njiove zarade, već baš količinu namirnica koje svaki od njih nabavlja svojim radom. I danas srpski seljak ako ne živi gore, zacelo ne živi bolje no radenički svet na zapadu. Bolešljivost, kržljavost, samrtnost - sve je to podjednako kod jednih i kod drugih. U opšte materijalne ugodnosti kod srpskog seljaka nisu ni malo veće no što su kod običnog radnika na zapadu. Pa opet kakva je ogromna razlika u razvitku ličnosti i sviju društvenih odnošaja kod jednih i kod drugih?
U srpskom patrijarhalnom društvu nebeše nikad ni prostitucije* ni pauperizma,** u kojima trule hiljadama ljudi na zapadu; u srpskom narodu veselje se nikad nepretvara u pijanstvo, od čega boluje radnički svet na zapadu, a ljubav se nikad nepretvara u razvrat. Porodična veza i opštinska uzajamnost ogradila je svaku ličnost od krajnjih društvenih bolesti, kojima podleže radenički svet na zapadu. Ova uzajamnost u celoj opštini ogleda se u svakidanjem životu, kao i u poljskim radovima. Ako se kome rodi dete u kući nose mu prijatelji i poznanici "povojnicu" - to je prva pomoć, koju prijateljska ljubav u opštini čini svom novom članu, ako se ko ženi svatovi obično donesu kao "uzdarje" sve pokućanstvo novom bračnom paru. Taj se običaj bio zadržao do skora i po varošima. Ako je ko bolestan donose mu "ponude". U slučaju kad je glava porodice ili neki glavni radnik duže bolestan, rodbina i komšije smatraju za dužnost da kućnoj čeljadi pomognu da posvršuje sve poljske radove; a u slučaju kad u nečijoj kući ostanu samorana siročad, rođaci, kumovi pa i same komšije uzimlju ih kao svoju decu. Ova uzajamna pomoć sviju i svakome izumire, čim se raskinu patrijarhalni odnošaji u društvu. Sam način življenja u društvu, gde je dovršena "podela rada", ne dozvoljava ovako pomaganje, gde se ište žrtvovanje vremena i rada.
Ljubav porodična vaspitava plemenitost osećanja u čoveku. Kad čovek nije samoran u svetu, kad ima nekoga, koji ga vole i koga on vole - tada je svakome život miliji i podpuniji. Bratska pomoć i ljubav prijatelja i poznanika još više širi i krepi ova osećanja u čoveku. To je uzrok što je u srpskom narodu i pod najvećim pritiskom pod Turcima sačuvana pojezija u životu, u radu i običajima, - pojezija sreće i zadovoljstva kakve nema u slobodnoj Srbiji. Srpske slave, zavetine, svadbe, sela, poljski radovi pa često i svakidanji kućevni poslovi, začinjeni su pesmom i veseljem. Takva je snaga porodične ljubavi i opštinske uzajamnosti u patrijarhalnom društvu.
Usamljenost i samoranost u svetu, najviše moralno ubija radenički svet na zapadu, i on traži danas da družinama za "uzajamno pomaganje", "za obaveštavanje" i drugim srestvima nadoknadi zajednicu koja je pala sa propašću patrijarhalnog života.
Samo raznorodno zanimanje u seoskoj zadruzi čini, te je radnik u njoj vedriji, razboritiji i energičniji, no onaj radnik koji je prikovan sve za jedan posao. Ništa tako ne ubija volju za rad i preduzimački duh, ne zatupljuje um čovekov, kao neprskidni rad jednog istog posla. Jedan od najvažnijih zakteva suvremene društvene nauke: da se svaki radnik zanima raznolikim poslom - postignut je u seljačkoj zadruzi. Za to poljski radnik i kod najvećeg tereta, ne može nikad da se pretvori, u tupi, neosetljivi alat ili sastavni deo mašine, kao što se veoma često dešava sa radnikom na zapadu. Sirotinja i rđav život u zadruzi dolazi od neznanja i neveštine u radu, od neznanja higijenskih uslova za zdravlje, od niske kulture u opšte; ali zato svi uslovi za razvitak moralnog osećanja i duševne snage ličnosti u patrijarhalnom životu stoje daleko više no u radničkom životu u civilizovanom društvu.
Mi za sada nećemo da vučemo nikakve zaključke iz ovog upoređivanja i nazmeđu našeg patrijarhalnog života i života radničkog sveta na zapadu - to ćemo ostaviti na svršetku. Ovde ćemo samo da spomenemo da je i taj radnički svet nekada živio u takvom istom patrijarhalnom društvu, pa je to društvo propalo. Očevidno kod sviju njegovih vrlina ono mora imati neku klicu u sebi, koja ga ruši. No i o tome ćemo govoriti docnije. Za nas je glavno bilo da pokažemo uticaj patrijarhalnog života na razvitak ličnosti.
Patrijarhalni život samo bio je kadar da stvori i vaspita one čvrste, čelične karaktere, koji su se javljali u srpskom narodu za svo vreme turskog gospodovanja, kao protest protiv turske vlasti. Hajduci nicali su iz srpskih zadruga i najčešće oni su uskakali u goru da osvete pogubljenog oca ili brata, pogaženu čast sestre, ćeri ili svoje "ljube" i uopšte da osvete krv. Porodična veza bila je glavna snaga koja je gonila ajduke na osvetu i glavna pomoć u nevolji. U ovom patrijarhalnom životu izučio je prost narod u pesmi svoju prošlu istoriju - tu je on smišljao i svoju budućnost. Tu su se vaspitali oni seljaci - revolucionari, koji su večito pravili zavere protiv "vlasti" - turske - na saborima, koji su večito šurovali sa bečkim ćesarima i svaku priliku upotrebili da dižu bunu, naposletku koji su započeli "prevrat" u Srbiji 1804 g. i šiljali poslanike u Petrograd, Stambol i Beč, da vode pregovore sa carem moskovskim i sa svima evropskim dvorovima.
Zadruga i opština - te dve srpske ustanove ostale su nedodirnute od turske državne sisteme. U njima je srpski narod prikupio svoj razbijeni narodni život i iz njih se odupirao Turcima. Zadruga je bila ekonomska a opšti na politička jedinica srpskog naroda. Za Turke to je bio samo izvor, iz koga su oni naplahivali svoje prihode. Za srpski narod, to je bio moralni i materijalni izvor iz kog je crpeo snagu za oslobođenje od turske vlasti. Odma u početku srpskog ustanka videlo se da je to ognjište iz koga je planula revolucija, koja je uništila tursku državnu sistemu, a tako isto da je to osnova nove srpske države.
Svetozar Marković internet arhiva