Srbija na istoku -
Svetozar Marković, 1872.

Turska državna sistema pred srpskim ustankom. Organizacija opštine i nahije. Crkvena vlast.

Istorik srpske revolucije Leopold Ranke u nekoliko reči potpuno je karakterisao tursku državnu sistemu: "Narod i zemlja izgledaju kao kakav golem kapital, na kojega interese ima vlada najveće pravo i od kojih ona neke ustupa u naplatu za odbranu, a neke daje činovnicima gotovo kao pod arendu. Raja je lišena svake javne vlasti, i još se pokazuje samo kao ono, čim se upravlja, kao sredstvo da bude država, i to država koja je nju istu podjarmila, jer raja izdržava toj državi vojsku, činovnike pa i sam dvor".

U turskoj carevini onog doba svi muhamedovci spram hrišhana izgledaše kao vlast spram podanika. Sultan, kao svi muhamedanski vladari, bio je po koranu gospodar sve zemlje, koja je bila osvojena, a razume se i gospodar ljudi, koji su živeli na toj zemlji. Ostali Turci skoro svi bez razlike bili su organi sultanove vlasti tj. imali su nekakav zvaničan položaj u državi, a nisu bili prosti podanici kao hrišćani.

"Celo carstvo u 18. veku, veli Ranke, bilo je podeljeno na timare i spahiluke: i tih spahija iznosilo je na 132.000 ljudi." Spahije su bile privilegisani vojnici. Oni su bili obvezani da ratuju u svako doba na poziv sultanov, zato im se davalo pravo da uzimlju neki prihod (obično desetak od zrna i stoke) od jednog ili više sela. To pravo bilo je nasljedno u njiovoj porodici. Ali prava svojine oni nisu imali kao begovi u Bosni, niti su imali pravo da sude raji, niti da im raja kuluči. Kao što rekoh, to su bili privilegisani vojnici kojima je, mesto večite penzije iz državne kase, bio odvojen neki deo raje kao porodični prihodni izvor.

a spahijama dolazili su janičari. Njih je bilo na 150.000; bili su podeljeni na orde i rastureni po svoj turskoj carevini sa vrhovnom komandom u Carigradu. Na taj način oni su bili vojnička celina, koja je držala jedinstvo turske ~arevine. Oni su čuvali carske gradove i zato primali platu iz carske hazne, osim toga dobijali su negde prihode od đumruka i druge povlastice. U mirno vreme po varošima radili su zanate, i trgovali ali u svako doba obvezani su bili da vrše carsku službu. To je bila istočnjačka, regularna vojska.

Tako je bila organizovana turska vojnička sila. Upravo ogromna većina Turaka i muamedanaca u opšte bili su vojnici. Pokorena raja bila je izvor odakle su oni dobijali svoje izdržavanje. Vrhovna politična i administrativna vlast u oblastima bila je u rukama paše. U mirno vreme pašaluci su se obično kupovali. Ali i bez toga paše su gledale da što većma iscede potčinjenu raju. Paša je bio obvezan da plaća danak u centralnu kasu, koji se na svaku oblast određivao odsekom, on je izdavao platu janičarima u njegovoj oblasti i plaćao sve druge upravne troškove. Razume se, njemu je bilo ostavljeno neograničeno pravo da sve te izdatke naplati od raje kako zna. Carski harač, koji je plaćala svaka muška glava od sedme godine bio je do duše određen, ali popis duša u pašaluku nije postojao, i paša je porezu određivao odsekom na nahije, pa je ostavljao nahijskim kne­ zovima, da je oni porežu na sela i pojedine kuće i naplate kako znadu. Osim toga paša je uzimao za se danak u raznim formama: u vidu kuluka, (tako su nekada seljaci iz cele Srbije bili prinuđeni da rade na pašinoj zemlji po 100 dana u godini); ili u sirovim proizvodima ili u novcu ili sve u isto vreme. Ovakve su poreze za svoj račun udarali izvršni organi pašini u nahijama - muselimi.

Upravo paše su izgledale kao neki zakupющi državnih prihoda u oblastima i njihova je sva briga bila o tome da isteraju od svog zakupa što većU čistu asnu. U njihovim je rukama istina bila vrhovna policajska, vojnička i finansijska uprava, ali u svima tim granama uprave oni nisu imali gotovo nikakva posla. Gonjenje ajduka, izdavanje plate vojnicima i činovnicima, prikupljanje poreze- to su bili svi državni poslovi pašalinske uprave u mirno vreme.

Sudska vlast u Turskoj državi bila je u rukama svešteničke klase. Kadije su kupovali većinom svoja mesta od Šejik-il-islama u Stambolu, kao god što su i paše kupovali svoja mesta od Divana. U svakoj nahiji u Srbiji sedeo je po jedan kadija. Plate nisu imali već su se izdržavali od dohoda, što su im donosile parnice i drugi sudski poslovi kao: kupovine, bračni ugovori i t.d. Ali razume se najvehi deo dohoda morali su podmirivati hrišćani. Kadija je kao god i paša morao, da iz svoga položaja izcrpe arendu, koju je u napred platio u Stambolu sa što većim čistim prihodom, a zato razume se nije smeo globiti pravoverne Turke već samo hrišćane.

U celoj Turskoj državnoj sistemi ogleda se podela na muamedance i hrišćane. Muamedanci svi su vlast spram hrišhana. Spram sultana Turci nisu podanici kao hrišhani: oni ne plaćaju nikakav porez i samo služe kao vojnici za obranu vere prorokove. Upravo, kad bi se preračunaJIO koliko je bilo spahija, janičara i činovnika svake sorte u Turskoj državi, ostao bi veoma neznatan broj onih, koji nisu imali nikakvog zvaničnog položaja u državi. I oni Turci, koji nemaju zvaničan položaj, spram hrišćana su opet vlast. Oni imaju isključivo pravo na neke zanate, na zelenu boju u nošivu, na nošenje oružja, hrišćanin ne sme jašiti konja pred Turčinom i t.d. Cela je državna mašina udešena upravo samo, zato da održi u pokornosti potčinjenu raju. Hrišćani su sa svim isključeni iz uprave. Oni su radnička klasa koja izdržava svojim radom državnu mapšneriju. Državnih ustanova za opšte narodno unapređenje, u smislu evropske države nema nikako. I do danas Turcima je nepojmljiva ideja suvremene evropske države. A u ono doba kod njih je raja [bila zakonita] svojina pravovernih, koju su oni dobili na sablji, i kojom po pravu mogu da raspolažu. Da su hrišćani održali pobedu u borbi nad muamedancima u ono doba, bez sumnje istrebili bi ih sve do jednog; ili bi ih prinudili da se pokrste, kao što su radili hrišhani u Španiji sa Mavrima. Turci na Balkanskom poluostrvu nisu to radili samo iz tog razloga, što su im živi pokoreni hrišhani bili od veće koristi no mrtvi.

Prema takom svatanju svoje vlasti nad hrišhanima oni su organizovali svoju državu. Sva njiova sistema bila je udešena za tu celj, kako će sa što manje posla i brige imati što veće asne. Vlast turska bila je koncentrisana u varošima. Zbog samog malog broja muhamedanaca spram potčinjenih hrišhana oni nisu mogli da vladaju neposredno nad selima. U Srbiji Turci nikad nisu živeli po selima; tu je srpski narod ostao sasvim čist. Ovo je glavni uzrok što su Turci ostavili samoupravu opštinsku. Još do poslednjeg vremena Turci su ostavljali opštinama u Bosni pravo da biraju svoje učitelje i sveštenike i da otvaraju škole.

Tek pošto su se Turci naučili od Evropejaca birokratizmu oni su počeli da uništavaju opštinsku samoupravu. Oni nisu mogli da rade drukčije. Ostavljajući opšti ni da sama bira svoje starešine, oni su zaktevali od sviju članova opštine uzajamnu odgovornos za celu porezu, koja je bila određena na celo selo za kuluk i sve druge danke, koji su padali na raju. Tako isto cela opština odgovarala je za ubistvo, koje se u njenom ataru dogodilo. Celo selo plaćalo je krvninu turskim vlastima. Ako je ubijen hrišćanin, Turci su u ime krvnine naplatili samo štetu, što je jedan raja, jedan deo carskog imanja, uništen. Drugu kakvu kaznu turske vlasti nisu određivali. Samo selo moralo se starati da izmiri ubicu sa porodicom ubijenog, da ne bi bilo dalje krvne osvete, jer bi selo na novo moralo plaćati krvninu Turcima. "Krvninom" Turci su nagonili srpska sela da gone ajduke, svoje zaštitnike i da izdaju njiove jatake.

Ne mešajući se u unutarnje opštinske odnošaje, Turci su samo skinuli sebi brigu s vrata. Oni su imali posla samo sa seoskim knezom, a on tamo neka krpi kako zna. Na taj način i poreza i kulučenje bilo je sigurnije, kad je padalo na celu opštinu, a tako isto i poredak u zemlji. Samoupravom i uzajamnošću opštinskom pred Turcima, turska upravna mašina dovedena je do najveće prostoće.

Uprava nahijska bila je u turskim rukama, kao što smo već kazali. Knezovi od nahija, više su bili turski pomoćnici i savetnici pri razrezivanju poreze i drugi danaka na narod nego li vlast u nahiji. Oni su živeli po. selima kao i drugi seoski knezovi i u onim selima gde su živeli vehinom su bili u isto vreme i seoski knezovi. Samo zbog svog čuvenog imena ili zbog bogatstva, oni su ee smatrali kao neki pretstavющi cele nahije. Barem ne vidi se nigde da su oni imaju kakve faktične vlasti nad drugim knezovima u nahiji. Samo u nekim krajevima nahijski knezovi imali su faktičnu vlast nad nahijama. Takvi su knezovi imali osobite privilegije od sultana - berate kao što su bili Kara-Pandžići u Krajini, Raškovići u starom Vlahu i drugi. Na svu priliku to su ostatci starog srpskog plemstva. Nahijski knez više je bila titula no vlast. Kao što se vidi na knezu Milošu koga je Sulejman paša postavio za "oberkneza" u tri nahije. A nije ni bilo od potrebe Turcima da imaju u nahijama neku srpsku vlast pokraj muselima.

Takva je bila turska državna sistema do dahija. Za vreme dahija ona je nasilno izmeljena. Mesto paše i njegovih muselima zauzele su dahije i kabadahije. Samouprava opštinska bila je uništena. U svakom selu namešten je subaša sa gomilom janičara, koji su neposredno vršili vlast u opštini. A što je najglavnije: spahije su bile proterane a dahije i janičari nisu hteli da se zadvolje samo spahijskim dohodkom od raje već su prisvajali zemlju i raju na njoj kao svoju imovinu, t.j. počeli su uvoditi pravu begovsku sistemu kao što je bila u Bosni.

Ali ovaj prevrat državne turske sisteme trajao je kratko vreme. Upravo on je u samom početku sprečen Srpskom revolucijom, zato o njemu ne ćemo da govorimo. Za nas su važnije one ustanove i ona državna načela, koja su se dugotrajnošću ukorenila u srpskom narodu, pa su produžila svoj život i u novoj srpskoj državi.

Na svršetku da napomenemo i crkvenu vlast koja je u celoj turskoj carevini i do današljeg dana u tesnoj svezi sa vlašću političnom. Crkvena vlast u Srbiji, pošto je uništena srpska patrijaršija, prešla je u ruke carigradskog patrijarha. Carigradska patrijaršija upravljala je crkvom po istom načelu kao i turski divan državom. Eparhije prodavane su onako isto kao i pašaluci. Svaki vladika morao je da plaća izvesnu sumu patrijaršiji svake godine i on je smatrao svoju eparhiju kao prihodni izvor, odakle je trebao da istera svoju arendu i čist prihod što veći može.

Vladika je vrhovni sudija u crkvenim i bračnim stvama, vrhovni nadzornik nad crkvenim imanjem i duhovna glava jerarhije. Sa svim tim svojim pravima on je vodio trgovinu, kao i turski paša sa svojim pravima. Osim toga on je imao pravo da naplaćuje poreze od svake kuće - dimnicu. Njegovi prihodi isterivani su oružanom silom kao i paššinski. Zato je crkvena i svetska [svetovna]13 vlast nad potčiljenom rajom vazda bila u tesnoj svezi. Zajednički interesi vezivali su njiovo prijateljstvo. Crkva je u neku ruku sankcijonirala državnu vlast tursku, a u mlogim prilikama faktično je pomagala da se raja održi u pokornosti kao što se to vidi u prvom srpskom ustanku.

Administrativna, sudska i crkvena vlast, sa svojim centrom u Stambolu bili su tvrda veza, koja je vezivala pokorenu raju. Među sobom ove pojedine pijavice ponekad su se gložile koji će više zgrabiti, ali spram raje svi su bili saveznici.(5) Takom tvrdom korom prtisnut je i okovan bio unutarnji život narodni. Da vidimo kakav je bio taj život.

Sledeće poglavlje: Porodica, zadruga i njen ekonomski značaj. Patrijarhalne ekonomske ustanove: moba, pozajmica, spreg. Opštinska, zadružna i lična svojina. Društveni značaj zadruge i opštine. Razvitak ličnosti u patrijarhalnom društvu.

 

Svetozar Marković internet arhiva