Српске обмане -
Светозар Марковић, 1869.
III поглавље
Пре но што почнем да говорим о уставу, да приметим још нешто. Критикујући — устав ја ћу га оцењивати једино према народним потребама. А као што се видело из мог досадањег говора, ја као прву потребу у Србији сматрам уништење бирократске системе. „Народни темељ“ ја не разумем шта је. Уколико сам ја читао писце који употребљују ту изреку, то је истоветно што и „народни дух“. Ово последње разумем и, по мом мишљењу, правити реформе „у духу народа“ то је бесмислица. Под „духом народним“ разуме се: његова убеђења, обичаји, установе, итд., али главно је његова убеђења, јер од њих поглавито зависе „обичаји и установе и цео породични и друштвени склоп“. Разуме се да у свему томе има и добрих и рђавих страна. „Намесник кнеж. достојанства“ г. Ристић, препоручујући у Никољском одбору Савет, рече да је та установа „у духу“ српског народа јер постоји од толико година.
Али по мом мишљењу тако су исто у духу српског народа: батине, кврге, топузи, итд., и то још више но Савет, јер је то старије од Савета. То је наследство остало од Турака. Па тако исто као и Савет, у духу је српског народа (разуме се, у Кнежевини) и сва бирократска система, јер се ево скоро 2 појаса васпитаху у тој системи, и прост народ ваљада не уме ни да замисли да може бити друга форма владе. Ја бих могао да наведем сијасет глупих и наопачких уверења и рђавих страна у породичном и друштвеном животу и из мог личног искуства и из искуства целог српског народа — из „народних песама“, ама то би се отегло сувише дуго (већина наших писаца, пишући о народним умотворинама, налажаху тамо само светле стране. Сигурно омахнути предрасудом да је народ непогрешив; у народним песмама исказан је живот народни, и као год што у животу има и добре и рђаве стране, тако је и песмама исказано, па је стога важно знати и једну и другу страну; но ја се надам да ћу имати прилике да о томе речем више други пут). Дакле, кад се праве реформе, то је баш стога да се уништи оно у „народном духу“ што је рђаво, а да се остави оно што је добро како би се снажније и брже развијало. То исто хоће се реформама, да се створе нови услови за развитак учећи, на прилику, народ другим појмовима што их је наука израдила и који појмови може бити противрече свим досадашњим народним појмовима. Темељ је, дакле, свакој реформи наука, то јест нешто што је својина целог човечанства, и потребе народне опредељавају уколико ће се применити начела науке. С овог ћемо гледишта, дакле, да оценимо „устав“ што га даде нова влада Србији.
Ми ћемо бележити само оне тачке у уставу које су карактерне.
У првом оделу, где се говори О државној области, књазу, наследству престола и Намесништву кнежевског достојанства, вели се у тачки четвртој:
Књаз врши законодавну власт с народном скупштином.
А одмах затим у тачци петој:
Књаз потврђује и проглашује законе. Никакав закон не може важити докле га књаз не прогласи.
Посланик пожаревачки Алекс. Николајевић питаше још у скупштини: „Шта ће бити ако кнез не би који закон хтео потписати?“ То исто питаше и посланик смедеревски Михаило Стајковац. Министар унутрашњих дела, место одговора на ово управо животно питање, да ли је народ суверен или не, даде г. Стајковцу и целој скупштини неку лекцију о уставној монархији, која нам се управо чини смешна (да не речемо сто горе), а као суштину свог разлога рече: „Наређењима у овим чланцима изриче се то да су кнез и народ нераздвојна целост (?), која у предметима законодавства има само једну вољу (?!)“. Другим речима: српски народ подвезао је „с богом контракт“ да ће он и „кнез бити увек једна душа у два тела“. Према томе, не би ли боље било да народне скупштине и нема кад народ и кнез морају имати једну вољу, да се бар не троше паре народне узалуд? То је питање које се само намеће при оваквом разлагању.
Цела народна скупштина, осим поменута два посланика, није могла да увиди како је јалов разлог г. министра и усвоји те две тачке једногласно. На срећу, сам устав даје нам доказа да и сама влада не држи да ће међу кнезом и народом постојати већи то таква благословена слога као што рече г. министар.
Чл. 61 вели:
Ако скупштина прима какав пројект, али са допунама и изменама, а влада ово не усвоји...Чл. 62:
Кад скупштина какав пројект закона сасвим одбаци...Али најважнији је члан 65:
Влада ће свагда основе и предлоге које би јој скупштина по члану 63. учинила свестрано испитати и оценити и, уколико год је без штете за државне потребе могућно, уважити. Но ако влада те предлоге не узмогне примити, а скупштина, по датом јој о томе објашњењу, опет не одобри захтеване суме, као и ако би скупштина пре него што је буџет решен распуштена била, онда важи постојећи буџет и за идућу годину... Да постојећи буџет може и за идућу годину важити издаје кнез са противпотписом свију министара наредбу која се има с позивом на овај члан устава обнародовати и међу законе ставити.Више није нужно па да се разуме шта значи то да народ и кнез морају имати једну вољу. Да приметим још да по чл. 58. скупштина има право да предлаже само:
Да се какав закон изда или постојећи измени, допуни или протумачи, [а сви] формални пројекти произлазе само од књаза.
По овоме, дакле, скупштина има право само да предлаже, и то бесконачно мало, па и то што предложи, ако кнез не пристане, не важи. Међутим, у скупштини право предлагања има само влада, а скупштина, ако и не усвоји нешто и, штавише, ако два пута одбаци, као што је то у најважнијем питању државном — о буџету, онда по § 65. то важи као закон. У поменутом чл., додуше, само се вели да остаје исти буџет и за идућу годину, али одмах испод њега вели се у чл. 66:
Но ако се земља налази у таквим околностима да није могућно ванредно сазвати скупштину, књаз може, на предлог Министарског савета, а по договору са Државним саветом, решити да се учини зајам, који не сме превазићи суму од две стотине хиљада дуката.
Који зна имовно стање Србије знаће да је ова сума за Србију огромна. Нигде се у уставу не говори какве су те прилике „ванредне“, да се не може сазвати скупштина и, према томе, зајам се може чинити свагда кад то влади буде потребно. Да ће пак Државни савет на то увек пристати јамчи чл. 91. који вели:
Чланове Државног савета поставља књаз.
О буџету изриком се узакоњава безакоње, тј. влада располаже имањем грађана без њиховог одобрења. Али и за све друге законе влада има „законитих“ средстава да изнуди од скупштине одобрење својих предлога.
Чл. 77. вели:
Књаз може сазвану скупштину на неко време да одложи, само ће се при одлагању определити време на које се одлаже, и то време може бити најдуже шест месеци.Даље вели чл. 78:
Књаз може скупштину и да распусти [а „једна воља?“] па да нареди други избор посланика народних. Други избор посланика мора бити наређен најдаље у течају четири месеца, а друга скупштина мора бити сазвана најдаље у течају шест месеци од дана кад је претходећа распуштена.Сад долази чл. 79, који уништава оба прва, па поставља просто:
Без књажевог позива посланици не могу се скупити у седнице скупштинске нити могу скупљени остати и што радити пошто су седнице закључене, одложене или скупштина распуштена.Овде се, дакле, не опредељава никакав рок: већ просто: докле кнез не усхте скупштина се не може скупити, па ма то трајало до „страшног суда“. А народ дотле нек живи без закона или по законима што постоје, мада је народ једном изрекао да не може више под њима да живи (јер ја иначе не знам зашто би се имала распуштати скупштина осим то што ће да измени какав закон).
Према томе, шта значе речи г. министра унутрашњих дела: „Наш пројект оснива се на договору и убеђивању, на поверењу и слози, а не на надмоћности и сили макоје стране“. Ево шта значе. Прича се: једном у старој византијској империји скупише се богослови да већају о неком догмату из хришћанске религије; препираху се дуго, али не могоше никако да се сложе па да реше то питање; цару се досади, па лепо затвори све што већаху у једну собу и рече им: „Нећете јести ништа док се год не сложите“; разуме се да се на такав аргуменат царев богослови морадоше да сложе. У нашем случају препиру се (или, као што г. министар хоће, „договарају се“) кнез и народ, али се не затварају да гладују оба док се не сложе, већ се затвара само народ, тј. оставља се без закона или са рђавим законима донде док се „не убеди“. У шта? Да је безакоње закон или да је рђав закон добар. Чудновато! Али глад је врло силан аргуменат, а народ ће бар имати утеху да све бива по његовом одобрењу. Да ли ће се ово десити кадгод и у ствари, ја не знам. Ја само износим шта се може десити по „уставу“ — „законито“. Хоћу да обележим начело суверености и права народа и кнеза како су утврђена у основном закону.
Из овог што смо досада навели из устава мислимо да се је сваки могао уверити да је истина оно што је рекао народни посланик Алекс. Николајевић: „Народ нема потпуне законодавне власти, већ има само учешће саветовања и прегледања. Ничега ту бољег нема но што је и досада било, а то је осуђено и владом и народом.“ Оно што се вели у чл. 55: „Никакав закон не може бити без пристанка Народне скупштине издат, укинут, измењен или протумачен...“ то је шупља фраза, јер влада по „уставу“ има путова да обиђе потврду Народне скупштине или да јој изнуди ту потврду одлажући је и распуштајући. Да не додајемо још уз то да влада у свакој скупштини има 1/3 чланова својих, које она поставља, и што су ти чланови најснажнији стога што су то људи „интелигентни“, који ће умети да бране владине предлоге, а међутим је маса народних посланика већином „безгласна“. Осим тога, влада преко својих министара и повереника распоређује се и у скупштини и чак у „одборима“ као у својој кући. По чл. 69:
Министри имају приступа у седнице скупштине; они могу у претресању сваког предмета учествовати, биће саслушани кад год би захтевали имају право да о ствари још једном говоре пошто се претрес о њој сврши.
А по чл. 81:
„Одбори морају, пре него што даду своје мишљење скупштини, саслушати владиног повереника“.
Мислимо да је довољно јасно да се види да је скупштина — нула, као што је и досад била.
О Државном савету мислим да није нужно да се говори. То је, као што га је још пре скупштине назвао неки брат у Застави, „друго издање владе.“ Што се тамо у њему мећу неки „одобрава“, то је управо смешно. Ако ко неће да одобри, кнез ће га лепо „у пензију“. А на место његово „чека“ други, који ће све одобрити.
После одношаја између кнеза и народног представништва тако је исто важно да се знаду права и дужности грађана уопште. Да видимо, дакле, шта вели устав о њима.
Пре свега да приметимо да овај одео више личи на владину наредбу но на устав. У уставу треба да се изреку основна начела према којима се морају издавати закони, а овде се при опредељавању најважнијих права грађанских позивље на законе који постоје или који ће се издати; нпр. чл. 25:
Слобода личности и право сопствености ујемчавају се и не подлеже никаквом другом ограничењу осим ономе које закон прописује.
А по данашњим законима сваки се Србин може затворити, на прилику, на основу јединог подозрења. У каквим случајевима може се одузети личности слобода и сопственост, два основна права данашњег друштва, то би требало устав да изрече опредељено, да се зна начело које се не сме газити.
Тако је чл. 27:
Нико не може бити затворен осим у случајевима и по прописима законом опредељенима.
Проста шупља фраза.
Тако је исто и чл. 28. где се вели:
Обиталиште Србина је неповредно. Против воље домаћинове нико не сме у исто ући ни истраживање по њему чинити осим у случајевима законом опредељеним и начином како прописује.
По српском закону сваки са „црвеном випушком“ има право да уђе у кућу домаћинову и да чини истрагу како нађе за добро.
Таквим тоном полицајске наредбе говоре и чланови 22, 24, 26, 30. и 32. Да се зауставимо код последњег. Он вели:
Сваки Србин има право да каже своју мисао речма, писмено, средством печатње или у виду ликова, саображавајући се у томе прописима закона. О печатњи издаће се нарочити закон.
По српском, дакле, уставу Србији се не јамчи слобода печатње, јер издати „закон о штампи“ и ујамчити слободну штампу, то су две сасвим различите ствари. Законом се баш може уништити свака слобода исказивања мисли. Како то бива, то би могао навести стотину примера из европских држава које имају по имену слободу штампе, али ја ћу да наведем као узор досетљивости онај начин што га је Видовдан предложио у својим чланцима Наша прошлост и будућност; то је овако: све новине и књиге печатају се без цензуре, али влада може, ако нађе за нужно, да их узапти пре но што су се растуриле у публику и да писца или уредника под суд стави. Ако се, дакле, писац губи (ту морам да приметим да писци немају ни толико права колико најгоре убице и паликуће, па им не суди порота), што нема сумње, јер судија зависи од милости министра, онда писац вуче двојну каштигу: прву по кеси што, је већ печатао књигу или новине, а другу што суд досуди, и то све за мисли које се нису читале у публици. Нека све изда влада такав или подобан закон о штампи, па нека укине колико јој драго цензуру, у Србији неће бити слободне штампе. Ово бележимо само као факт, а сад да идемо даље. Чл. 23. вели:
Сви су Срби равни законом.
И то је једна шупља фраза која нема никаква значења, јер да не спомињемо о томе да чиновници и правозаступници немају права да буду изабрани за народне представнике, одмах у истом оделу вели се у чл. 37:
Чланови 27, 28. и 32. устава односе се и на војнике само утолико уколико не би били противни војеним законима и дисциплинарним прописима (!). Опредељења о војеној дисциплини издају се уредбом књажевском.
Један знатан део народа стоји, дакле, ван устава и кнежева наредба старија је но устав!!! Даље, чл. 105. вели:
Сваки чиновник одговара за своја званична дела. Но судија не може се дати суду док не одобри Касациони суд.
А у чланку 110:
Судови не могу управне чиновнике за њихова званична дела узимати на одговор и судити им док надлежна власт не дозволи.
У апсолутној монархији Русији, где нема никаква устава, већ је цар власт „по милости божјој“, сваки може чиновника који учини злоупотребу своје званичне дужности повуче на суд „мировоме судији“, а у уставној Србији то се не може. Ето како су сви Срби равни пред законом!
Да додамо још овде да се међу правима грађана ништа не спомиње о укидању еснафа и слободи рада, као што је то предлагао посланик смедеревски М. Стајковац, а тако исто ништа се не говори о праву удруживања за производне и научне цељи, а тако исто о јавним зборовима.
Ми би, може бити, још говорили о овим тачкама које састављају понајважнији део устава, и сумњали би да ли је баш истина да српски грађанин има тако мало права, мислили би да ће то све накнадити нови закони који ће тек доћи, али, на несрећу, стоји чл. 38, који нам растерује сваку сумњу и који нам показује јасно као сунце каква су начела руководила оне који су писали овај устав. Исти чланак гласи:
У случају преке опасности за јавну сигурност може влада на неко време обуставити: опредељења члана 27. односно личне слободе, члана 28. односно неповредности обиталишта, члана 32. односно слободе говора и печатње, члана 111. односно надлежности суда.
Не говорећи о томе да ли се уопште ради какве преке опасности морају укидати набројана права грађана, ми питамо: какви догађаји могу изазвати у земљи „опасност за јавну сигурност“? Има само једна: буна у једном делу земље (јер ако је буна у целој земљи, онда нема кад да се примени горњи чланак). То би требало да се каже изриком у уставу. Кад се то не вели изриком, онда тај чланак значи: сваки пут кад јавно мишљење, законитим путем и у овим тесним границама што их оставља данашњи устав, пође насупрот владином правцу и почне га осуђивати и радити да га измени или обори, влада има право да укине сва права грађана и да узме владу диктатора. То значи: влади се „законом“ одобрава насиље, грађанима се „уставом“ одузимљу њихова најсветија права.
Имамо још да приметимо и то да бирократска система остаје сва недирнута; још се овим уставом јаче утврђује, почем се чиновници стављају ван народа и над народом. Они не долазе у скупштину по избору, али се зато од њих поставља 1/3 свију народних представника. А ко их поставља? Они сами. Ја рекох још раније да је у монархији, осим врло мало изузетних случајева, монарх само мртва фигура, а фактична је власт организована партаја која држи монархију. Таква је партаја у Србији бирокрација. Они исти начелници, капетани, судије, итд., против којих народ виче и за које се боји да му не дођу на скупштину, они исти постају велике судије, саветници и министри, дижући један другог по реду који су они сами прописали. Исти, дакле, чиновници шаљу један другог у скупштину, они исти решавају да ли може који од њих доћи под суд (може бити баш за дело које је учињено за љубав или по заповести кога од оних који треба да изреку пресуду), они се туже и они се сами суде. Али спрам народа они су једно цело јер их веже узајамни интерес.
У земљама где избор чиновника зависи од народне воље, они морају да су поштени и способни, просто по закону конкуренције, јер је поштење еспап који се тражи. Напротив, у земљама где тога није то није нужно; од њих се иште да су само верне слуге, поштење и способност — то су узгредне ствари. Али то је само једна страна разлике између бирократске и изборне системе. Да не би дуго отезао разлагањем разлике између једне и друге системе, да наведем пример за грађанске судове, и то не из какве републике, већ опет из апсолутне Русије. „Мирови судија“ руски, изабран је народном (општином, а ако је велика општина, има их неколико) на 3 године и од њега прима плату. Он је обвезан да суди право, јер ће иначе после 3 године остати без хлеба. Суђење је усмено и открито, и пресуда се изриче јавно. Прво, уштеђује време народу, а друго, даје прилике да сва публика, а нарочито јавна штампа, контролише савесност и способност судије. Међутим, како човек није непогрешив, то је остављено да се може апелирати на „мирови сјезд“, тј. скуп „мировних судија“ из једног среза који се држи једном у години. Како се то дешава скоро искључиво код предмета заплетених и од веће важности, то су та питања већ претрешена у штампи и дело је скоро већ решено јавним мнењем. Судијама, тако рећи, само остаје да изреку пресуду. Притом још да додам да судија суди сам, и да се њему даје одсеком, а њему ако је нуждан какав ћата, дужан је да га плаћа из свог џепа. Персонал је, дакле, врло мали. Нека се сравни са оваквим простим устројством судова, српски [суд] с, његовим бесконачним канцеларијама и актима и безбројним чиновницима. Нека се само израчуна колико времена изгуби наш народ око бесконачно дугачких парница, што је неопходно скопчано са писменом канцеларијском процедуром, да не рачунам парничне трошкове и онај „персонал“ коме треба плаћати и који ништа не привређује осим што фабрицира фасцикле.
А унутрашња управа: подизање путова, болница школа и, уопште, јавних грађевина; контрола над просветном и санитетском струком, тј. старање за умно и физичке здравље народа; старање за све економне потребе народа што излазе из круга појединаца? Све је то у Србији у рукама чиновника. Кад се само спомене коме од наших бирократа да се то све преда у руке народа да се он сам за себи стара, спопада га ужас. Растројство! Револуција! Анархија Повратак времена Робеспјера! — то су фразе које су им готове сваког тренутка да нападну сваког продрзљивца који се усуђује да сумња у користи њиховог туторовања над народом. Место сваког одговора на таква нападања, ја опет указујем на деспотску Русију, где су понајмање склони да трпе „револуцију“, „анархију“, „Робеспјере“. Устројством „женских зборова“, осим чисто административне стране управе, све остале гране, као: јавни грађевине (путови, болнице, школе, итд.), санитетство, просвета, итд., све је то предато у руке народа. Зборови су окружни („ујездни“), и губернијски, на њима се већа о потребама тога краја, доносе се решења, нпр. да се подигне каква гимназија у губернији и у коме месту одређује се свота која је нужна, расписује се стечај за професоре, итд. Па тако је за све потребе. „Земски зборови“ бирају из своје средине на годину дана по неколико лица („гласни“) који представљају извршну власт Влада само врши контролу, а народ се „управља“ сам. Јадиковања бирократа да народ остављен сам себи не би знао шта му треба без њихове „очинске“ пажње, побијају се најјасније фактима. Сви руски јавни органи признају да је од свију губернија једна од крајњих источних, Вјатска (где има понајмање бирократске „интелигенције“), вршила понајбоље своју самоуправу. Она је прва почела да одређује стипендије за ученике медицине јер је народ трпео оскудицу у образованим лекарима. У последње време „земства“ почињу да узимљу сама на се да проводе железнице кроз свој крај где је то потребно. На тај начин народ се ослобађа сам од пљачкања појединих компанија.
Кад је човек гладан, природно је да он то осећа најбоље и да се он сам најсавесније стара да подмири ту своју потребу. Тако је исто и са потребама које се тичу једног скупа људи. Што су те потребе простије, тј. што се тичу непосредније сваког од њих појединце, тим је вероватније да ће их цео скуп схватити и да ће наћи средстава да их подмири. Код нас се не верује народу да он разуме своје потребе, а верује се једном капетану или начелнику који је, може бити, започео своју каријеру од пандура или ћирице кнежевог и који је мање „интелигентан“ но и најпростији грађанин. То је једно; друго је што се народу не признаје да он уме да мисли о својим непосредним потребама, а признаје му се да уме да мисли о општим државним потребама: да долази у „парламенат“, да дебатује о државним законима, где се иште не само знање потреба целог народа, већ се захтева да се зна какве ће последице донети какви закони, дакле, да се знаду закони друштвеног развитка уопште. Зар то није комедија! Напослетку, ако су гг. бирократе убеђени у своју премудрост, ко њима брани да стану у редове народа и да просто као чланови народа старају се да протуре своја „спасоносна“ начела. Али ту би се свачије мишљење подвргло критици ту би се на делу видела та њихова хваљена премудрост. Па шта би после било од њиховог ауторитета, од „ауторитета власти!“
Напослетку се вели да народ не би умео да избере људе који су му прави пријатељи, већ би се поводио за агитаторима, итд. Из тога би се могло извести врло чудновато својство српског народа, а то је да је српски народ паметан врло ретко. Тако му дође у 10 година једаред те је паметан, а после он памет погуби. Дабогме! Кад народ бира кнеза, намеснике и другу господу коју познаје само по имену, онда је он паметан, али кад народ хоће да бира каквог ситног чиновника, с којим је он сваког дана на ручку и вечери, на слави и части, на суду и на улици, с којим се роди и пријатељи, кога, такорећи, сваки познаје у главу — онда народ наједаред полуди, па не може да га позна, већ маса људи, који имају жену и децу, који имају своју кућу и своје имање, остављају све то, па иду за каквим „агитатором“ са улице да „праве буну“ без сваког узрока, тек онако за ћеф! Таква је логика наших бирократа.
Ако је истина да је живот школа људска тако исто важна као што је школа са скамијама, онда је народна самоуправа прва и једина школа живота за развитак политичне и грађанске свести народа. Већајући о својим непосредним потребама народ се учи да обувата својим умом и потребе народа као целине — потребе државне. Док тога не буде у српском народу, Народна скупштина ће бити само место где ће се народ васпитавати за потчињеност, за тиранију, као што је то и досад бивало. Све скупштине које су се сазивале за последњих 10 година, служиле су само зато да убеде народ како он ништа не разуме у свему што се називље „народ“, „држава“, „влада“, итд.; служиле су да му представе блесак и величину владара, да му прикажу премудрост његових чиновника и, што је најглавније, да га убеде да је најбоље да он не мисли о својим потребама, већ да то остави све влади — чиновницима.
Могао би навести пуно примера како огромна већина скупштинара немају појма ни о свом положају и о својим правима и дужностима, а камоли о чему другом. Да наведем само један. Кад г. Стајковац (који је био скоро једини који је разумевао шта је то бити представник народа) још при читању првих чланова у својој разложитој беседи рече: „да овај устав из основа не ваља и да ко хоће овакав устав као што је предложени, тиме и нехотице показује да неће никаква устава“... дакле, на такав радикалан предлог скупштинари, уместо да промисле бар о томе и да проговоре (ако ништа друго), устадоше један за другим на Стајковца што он „својим примедбама задржава радњу скупштине“ и скупштина без бриге прими предлог чачанског посланика да се продужи читање устава, а после да се „саслушају министри“. Скупштина је, дакле, углавном сазвана да јој се прочита оно што је написала влада, примедбе посланика „задржавају“ рад скупштине, а примедбе и објашњења министара решавају. Док факта и подобни појмови владају у скупштини, дотле није вредно говорити ни о министарској одговорности (па ма каква она била), ни о праву скупштине да предлаже мењање устава, особито пошто је искључена сва интелигенција по избору, а, међутим, уведена „интелигенција“ по наредби владе. Ми стога завршујемо критику појединости у уставу. Остаје нам да прегледамо још општи правац и начела устава да можемо закључити какве „реформе“ можемо очекивати од нове владе и шта отуда истиче за српски народ.
Светозар Марковић интернет архива