Српске обмане -
Светозар Марковић, 1869.

IV поглавље

У друштву владају закони тако исто као и у свим другим појавама у природи — то је начело што га изриче сувремена наука. Није доста, на прилику, само ухватити злочинца и казнити га пошто је он већ учинио злочинство. Ма какве биле казне, — варварске или човечне — статистика показује да од начина казни не зависи број злочинстава и преступа, већ да зависи од општих услова друштва, као: материјалног благостања, степена развитка породичних и друштвених установа, итд. То исто важи, на прилику, и за број парница које се у даним околностима дешавају у друштву, за буне, преврате, једном речи за све што се догађа у друштву. Све то има основа у самом друштву. Је ли, дакле, појединац осигуран за свој живот или имање што има само „власти“ које ће ухватити и казнити злочинца. Шта се мене тиче, пошто сам ја поробљен, попаљен или убијен, што ће власт ухватити и казнити злочинца, па ма каква та казна била. У интересу је сваке личности, пре свега, да се то с њиме не догоди. Власт може да управља само са свршеним фактом; да предупреди какав догађај она нема силе, јер њихов узрок лежи у економним, социјалним и политичним одношајима народа. Тако исто није довољно само да влада има силе да угуши буне или револуције. У интересу је народа да се буне и револуције не догађају, дакле, да се уклоне узроци који њих изазиваху. Ти узроци леже опет у економним и социјалним одношајима суграђана (разуме се да ови одношаји често стоје у зависности од политичних одношаја). Основно је дакле, правило у свакој друштвеној политици која има за цељ добро грађана ово: да се униште зле последице које сметају развитку народа, треба уништити узроке који изазивљу те последице. То је, као што се види, само изврнуто правило које важи за сву природу: извесни узроци вуку за собом извесне последице. Није, дакле, довољно за народни напредак организовати војску и заклети је на верност кнезу да се с њом могу гушити буне ако коме дође воља да се буни. Напротив, ако су извршиоци власти (ми ту разумемо све струке чиновничке без разлике) сувише многобројни и ако је њихово издржавање сувише скупо, онда се народу одузимљу средства за привреду и за умни развитак, а то само умножава парнице, преступе, злочинства, буне, итд. Ово опет захтева да се још више увеличава чиновништво и војска итд. То су опште последице бирократске системе која је ујамчена уставом.

Ми рекосмо да узроци свију дела што се дешавају у друштву леже у самом друштву, у његовим економним и социјалним одношајима. Ти се одношаји мењају само у свези са увеличавањем умног и материјалног богатства народа. А ово последње развија се само развитком личне предузимљивости сваког грађанина, увеличавањем њихових радничких способности. А то се рађа само у слободи. Слобода мишљења и говора (дакле слобода штампе и јавних зборова) и слобода рада и удруживања — то су први и неопходни услови за развитак личне предузимљивости грађана. То су услови без којих је развитак немогућ. Али да један грађанин може да дође до тога да слободно мисли и говори, да ради и да се удружује, треба да има за то прилике и средстава. Самоуправа даје му већ прилике што је као грађанин обвезан да се стара о својим грађанским потребама сам, да даје му средства што самоуправа кошта далеко јевтиније но бирокрација; дакле, сав онај сувишак што се уштеди при самој управи чиста је добит за народ. Напослетку, суверенитет народа — власт да располаже својом имовином — даје му могућност да је употребљава понајбоље на оно што му је најкорисније. Она му, такође, гарантира да му се установе што их он уведе у своје односа је неће одузети по ћуди једнога или неколицине.

Политична и грађанска слобода, дакле, то су неопходни услови за развитак сваког народа. Слобода је средство; мењање економних и друштвених одношаја народа, увеличавање умног и материјалног богатства народа — то је цељ народа. Кад би се цељ слободе састојала само у томе да се може напразно лармати по парламентима, пијацама и клубовима или брљати по новинама и књигама, онда слобода не само да не би вредела оне крви што је народи пролише за њу и још досада проливају, већ не би вредела ни ово мало мастила што сам га ја пролио док сам написао овај чланак. Слобода је драгоцена свакоме који је разуме по оним драгоценим резултатима што их она доноси.

Она господа званични научењаци и публицисте што говоре да је корист слободних установа „односна“ „према околностима народа“, показују тиме да немају појма ни о друштву и његовом развитку, ни о установама што ујамчавају слободу. После тога није чудо што такви научењаци не умеју да одговоре на најпростија економна питања, као што беше у познатој препирци о „гвозденим путовима“ питање: „Зашто београдске рабаџије не посташе баштовани?“ Један од најваљанијих сувремених економиста, Џ. Стуарт Мил, критикујући енглеске економисте вели да је једна од главних њихових погрешака што они законе који важе само за Енглеску постављају за све народе. Тако он вели да је лажно општепримљено мишљење као да конкуренција опредељава радничку плату и пренашање капитала из једне радње која не приноси дохода у другу, доходнију. По Милу то важи само за Енглеску и Сев. Америку (тј. за народе који су већ одавна слободни и код којих је услед тога високо развијена лична иницијатива и предузимачки дух), а код народа на континенту (дакле код народа мање слободних или слободних одскора) конкуренцију замењују обичаји, навике, рутина. „Тако ми је и баба радио, вели наш рабаџија, па тако ћу и ја“ (да се вратимо на горњи пример кад смо га већ навели), а вели стога што нити зна другог заната, нити уме да израчуна какву би корист имао кад би, на прилику, постао баштован, нити га што побуђује да то рачуна. Од чега зависе обичаји и навике, укоченост и рутина? Од степена образованости, од „количине и каквоће“ знања, од слободе коју има народ. „Од развитка ума зависи цео друштвени развитак“ — то је необориви закон у друштву што га поставише двојица од највећих умова 19-ог века Авг. Конт и Т. Бекл. Окујте развитак знања и његовог распростирања у масу, па сте народ оковали сасвим. Може нам се приметити да ради развитка умног слободне установе могу се заменити васпитавањем у школама. А ја питам на то: могу ли школе бити ваљане у земљи где је развитак личности опасан по државну систему? Не може зачело. У таквој земљи васпитање народа то је споредна ствар. То нам доказује сам устав који лежи пред нама. У њему се о народном образовању говори само у једној тачци, и то опет у смислу да се спречи слободан развитак образовања. Ево те тачке:

Чл. 124.Све школе и други заводи за образовање стоје под надзором државне власти.

То је све. Народ се не може образовати часловцима, псалтирима, молитвама (па ма сву Библију научио напамет). Народ не могу учити: солдати у оставци, ђаци и практиканти који нису могли нигде „да направе каријеру“, богослови, итд. Народу треба стварног знања. За то треба образованих људи, треба средстава. Али најпре народ мора да једе, па да се учи. При оваквој скупој државној системи остаје ли народу средстава да издржава ваљане школе? Не само да не остаје, већ народ не може ни децу да одваја (јер му је нуждан радник у кући), и мора пандурима да се натерује иначе би школе биле празне. Како да се томе помогне? Нека се сведу трошкови око државне управе на половину (то је минимум уколико се могу скратити, а могу још више — о томе се може начинити тачан предрачун), па ће бити средстава да се деца васпитају не само бесплатно, већ на трошак целог народа. Нека се укине једна жандармерија, која ништа не ради по Београду ма што квари вилице од зевања зверајући над киме ће да „изврши власт“, тј. кога ће од грађана да муне у ребра, па ће се уштедети преко 20.000 д., а то је довољно да се подигне најбоља земљоделска школа, која је народу нужна као насушни хлеб. То би биле реформе корисне по народ, али такве су реформе у основу противне свим начелима што се изричу у уставу, а из тога се може закључити какве ће бити идуће реформе владине.

Ми рекосмо једном да ми ништа не полажемо на фразе па ма како оне лепе и примамљиве биле. Таква је фраза: „Закон је највиша воља“. Шта се садржи у закону, то је главно. Тог смо се начела ми држали при оцењивању устава. Сам по себи устав није ништа већ мртва хартија. Оно што му даје живота и смисла то су оне установе које он јамчи народу, а тек установе доносе народу добро или зло. Ми сад имамо грађу да укратко речемо наш суд о данашњем стању у Србији.

Ујамчава ли данашњи устав неопходне услове за развитак народа? Не! — ми то можемо рећи са пуном свешћу. Сви они услови који су били узрок народне патње и народног незадовољства, остали су онакви исти, нису ни за длаку промењени. Бирократска система остала је недирнута. Могућност да се повторавају она иста насиља као и преде — таква је иста. Разлика је само та што се све то преде називало „незаконито“, а сада је то све узакоњено унапред. „Исти узроци вуку исте последице“. Док прође први потрес радости што се топчидерска катастрофа свршила само страхом, народ ће се брзо уверити чињеницама да од свију истих обећања што му их даваше влада за њега нема никакве хасне. „Коњи вуку те вуку, а била кола а саонице“, вели народна пословица. Народ ће се о томе уверити својом кожом. А после? После ће наступити онакви исти одношаји између владе и народа као што су били за време Н. Христића. Народ ће се брзо уверити да Христић није био крив, већ неко сасвим други. А српска слога за „велику српску мисао?“ Отићи ће у ветар, као што је и пређе бивало. То је све као 2+2=4. Хоће ли бити влада тврда кад народ буде незадовољан? Али то је само једна страна.

Буне долазе од невоље народа, преврати од себичних цељи појединаца. Је ли влада бар осигурана од преврата? Онолико исто колико све пређашње владе. Ни више ни мање. А како су биле осигуране пређашње владе то смо видели досада. У Србији влада бирократска система. При таквој системи неколицина који су на врху имају фактичну власт. То је узрок те је сваком члану бирократске системе главна цељ у животу да се попне до највишег места или, ако је већ тамо, да се на том месту одржи. Ту се отвара мејдан за бесконачно интриговање. И ту је извор свим превратима што су бивали досада у Србији и што ће одсада бивати. Чиме је влада осигурана од таквих преврата? Савршено ничим. Оно што једну владу осигурава на престолу нису празне реци устава, већ свест народа да је оно што се садржи у уставу по њега корисно. А има ли те свести у народу? Свим досадањим владама није ишло у интерес да народ буде свестан. Стога нека само неколицина од великаша, који фактично имају власт у рукама, хтедну да учине преврат, па је ствар свршена. Народ ће признати као „народну династију“ ону која буде на влади, као што је и досада радио. Па где је то осигурање владе, на што се нарочито ишло овим уставом, и у чему његови браниоци налазе његову највећу врлину? Дабогме да га нема. Али има нешто друго што се уставом осигурава и што његови браниоци неће да кажу. То је друго: начело монархизма. Услови за народни напредак нису се ни узимали у рачун (а буна народних слабо се ко боји; то је бар познато да народ може дуго да трпи). Влада није осигурана од преврата „одозго,“ али ма колико се ти преврати дешавали, народ остаје једнако под туторством. Начело монархизма остаје свето и неповредиво. Ето зашто је народ српски толико патио за цело по века, зашто је морао да издржи толике буне и преврате. Обмана... обмана... све су то обмане.

Ја знам да ће ми се на ово опет запевати стара песма о нашим „политичним околностима“, о потреби „јаке владе.“ На то одговарам просто ово: зашто влада, кад хоће и осећа потребу да располаже савршено српском крвљу и имањем, зашто она просто не узме диктатуру? Нека тражи диктатуру на 3 на 5 или више година, колико јој је потребно да сврши са „политичним околностима“. Нашто то у ствари узимати неограничену власт, а овамо трошити 50 хиљада штампаних табака и писати на њима 500 хиљада бесмислица да се народу докаже да је црно бело, да је апсолутизам слобода. Тиме би се, с једне стране, уштедео народу трошак око сувишне парламентарности; с друге стране, влада не би губила време око других ствари, већ би се могла занимати само једним. А, напослетку, то би барем било поштеније. И сваки и „најпретеранији радикалац“, сто пута радије би се сагласио на привремену диктатуру, која има цељ ослобођење народа него на назови-уставност којој је цељ да навеки окује народну свест. Зашто то влада не уради? Ми налазимо само један одговор: што је владино начело да се утврди монархизам — остало све иде у други ред.

Ми би свршили овде кад не би било још једне појаве у нашем јавном животу ради које морамо да речемо још неколико реци. Као што је познато, још одмах после 29-ог маја свршила се нека „фузија“ између бивше либералне партаје и данашње владе. Сигурно услед тога изиђе један од вођа те партаје, г. Васиљевић, у последње време да сведочи како данашњи устав ујамчава народу слободни развитак, да позивље омладину да и она то посведочи, а кад то омладина не учини (из каквих му драго узрока) да називље све оне „кликом“ и „недонесеним либералима“ што не виде благослова у поменутом уставу, већ „терају опозицију ради саме опозиције.“ Гг. либерали? Нико не тера опозицију ради опозиције — то би била детињарија. Не лежи противност само у ћуди неколицине да воде донкихотску војну. Противност лежи дубоко у противности самих тактова — у противности између слободе и апсолутизма, између ослобођења српског народа и увеличења броја поданика „великих Обреновића“. Па уместо да излазите да „пречишћавате рачуне“ и да називљете „кликом“ и „либералном недоношчади“ све оне који се не задовољавају „патриотским намерама“, „племенитим тежњама“, шупљим фразама и шареним обећањима, већ који траже стварне гарантије за слободни развитак српског народа, — пречистите, господо, рачуне сами са собом! Пречистите рачуне са својим илузијама с којима варате ево већ 10 год. и себе и цео српски народ! Решите једном: може ли се помирити „народна династија“ и народна слобода?

 

Светозар Марковић интернет архива