Srpske obmane -
Svetozar Marković, 1869.
III poglavlje
Pre no što počnem da govorim o ustavu, da primetim još nešto. Kritikujući — ustav ja ću ga ocenjivati jedino prema narodnim potrebama. A kao što se videlo iz mog dosadanjeg govora, ja kao prvu potrebu u Srbiji smatram uništenje birokratske sisteme. „Narodni temelj“ ja ne razumem šta je. Ukoliko sam ja čitao pisce koji upotrebljuju tu izreku, to je istovetno što i „narodni duh“. Ovo poslednje razumem i, po mom mišljenju, praviti reforme „u duhu naroda“ to je besmislica. Pod „duhom narodnim“ razume se: njegova ubeđenja, običaji, ustanove, itd., ali glavno je njegova ubeđenja, jer od njih poglavito zavise „običaji i ustanove i ceo porodični i društveni sklop“. Razume se da u svemu tome ima i dobrih i rđavih strana. „Namesnik knež. dostojanstva“ g. Ristić, preporučujući u Nikoljskom odboru Savet, reče da je ta ustanova „u duhu“ srpskog naroda jer postoji od toliko godina.
Ali po mom mišljenju tako su isto u duhu srpskog naroda: batine, kvrge, topuzi, itd., i to još više no Savet, jer je to starije od Saveta. To je nasledstvo ostalo od Turaka. Pa tako isto kao i Savet, u duhu je srpskog naroda (razume se, u Kneževini) i sva birokratska sistema, jer se evo skoro 2 pojasa vaspitahu u toj sistemi, i prost narod valjada ne ume ni da zamisli da može biti druga forma vlade. Ja bih mogao da navedem sijaset glupih i naopačkih uverenja i rđavih strana u porodičnom i društvenom životu i iz mog ličnog iskustva i iz iskustva celog srpskog naroda — iz „narodnih pesama“, ama to bi se oteglo suviše dugo (većina naših pisaca, pišući o narodnim umotvorinama, nalažahu tamo samo svetle strane. Sigurno omahnuti predrasudom da je narod nepogrešiv; u narodnim pesmama iskazan je život narodni, i kao god što u životu ima i dobre i rđave strane, tako je i pesmama iskazano, pa je stoga važno znati i jednu i drugu stranu; no ja se nadam da ću imati prilike da o tome rečem više drugi put). Dakle, kad se prave reforme, to je baš stoga da se uništi ono u „narodnom duhu“ što je rđavo, a da se ostavi ono što je dobro kako bi se snažnije i brže razvijalo. To isto hoće se reformama, da se stvore novi uslovi za razvitak učeći, na priliku, narod drugim pojmovima što ih je nauka izradila i koji pojmovi može biti protivreče svim dosadašnjim narodnim pojmovima. Temelj je, dakle, svakoj reformi nauka, to jest nešto što je svojina celog čovečanstva, i potrebe narodne opredeljavaju ukoliko će se primeniti načela nauke. S ovog ćemo gledišta, dakle, da ocenimo „ustav“ što ga dade nova vlada Srbiji.
Mi ćemo beležiti samo one tačke u ustavu koje su karakterne.
U prvom odelu, gde se govori O državnoj oblasti, knjazu, nasledstvu prestola i Namesništvu kneževskog dostojanstva, veli se u tački četvrtoj:
Knjaz vrši zakonodavnu vlast s narodnom skupštinom.
A odmah zatim u tačci petoj:
Knjaz potvrđuje i proglašuje zakone. Nikakav zakon ne može važiti dokle ga knjaz ne proglasi.
Poslanik požarevački Aleks. Nikolajević pitaše još u skupštini: „Šta će biti ako knez ne bi koji zakon hteo potpisati?“ To isto pitaše i poslanik smederevski Mihailo Stajkovac. Ministar unutrašnjih dela, mesto odgovora na ovo upravo životno pitanje, da li je narod suveren ili ne, dade g. Stajkovcu i celoj skupštini neku lekciju o ustavnoj monarhiji, koja nam se upravo čini smešna (da ne rečemo sto gore), a kao suštinu svog razloga reče: „Naređenjima u ovim člancima izriče se to da su knez i narod nerazdvojna celost (?), koja u predmetima zakonodavstva ima samo jednu volju (?!)“. Drugim rečima: srpski narod podvezao je „s bogom kontrakt“ da će on i „knez biti uvek jedna duša u dva tela“. Prema tome, ne bi li bolje bilo da narodne skupštine i nema kad narod i knez moraju imati jednu volju, da se bar ne troše pare narodne uzalud? To je pitanje koje se samo nameće pri ovakvom razlaganju.
Cela narodna skupština, osim pomenuta dva poslanika, nije mogla da uvidi kako je jalov razlog g. ministra i usvoji te dve tačke jednoglasno. Na sreću, sam ustav daje nam dokaza da i sama vlada ne drži da će među knezom i narodom postojati veći to takva blagoslovena sloga kao što reče g. ministar.
Čl. 61 veli:
Ako skupština prima kakav projekt, ali sa dopunama i izmenama, a vlada ovo ne usvoji...Čl. 62:
Kad skupština kakav projekt zakona sasvim odbaci...Ali najvažniji je član 65:
Vlada će svagda osnove i predloge koje bi joj skupština po članu 63. učinila svestrano ispitati i oceniti i, ukoliko god je bez štete za državne potrebe mogućno, uvažiti. No ako vlada te predloge ne uzmogne primiti, a skupština, po datom joj o tome objašnjenju, opet ne odobri zahtevane sume, kao i ako bi skupština pre nego što je budžet rešen raspuštena bila, onda važi postojeći budžet i za iduću godinu... Da postojeći budžet može i za iduću godinu važiti izdaje knez sa protivpotpisom sviju ministara naredbu koja se ima s pozivom na ovaj član ustava obnarodovati i među zakone staviti.Više nije nužno pa da se razume šta znači to da narod i knez moraju imati jednu volju. Da primetim još da po čl. 58. skupština ima pravo da predlaže samo:
Da se kakav zakon izda ili postojeći izmeni, dopuni ili protumači, [a svi] formalni projekti proizlaze samo od knjaza.
Po ovome, dakle, skupština ima pravo samo da predlaže, i to beskonačno malo, pa i to što predloži, ako knez ne pristane, ne važi. Međutim, u skupštini pravo predlaganja ima samo vlada, a skupština, ako i ne usvoji nešto i, štaviše, ako dva puta odbaci, kao što je to u najvažnijem pitanju državnom — o budžetu, onda po § 65. to važi kao zakon. U pomenutom čl., doduše, samo se veli da ostaje isti budžet i za iduću godinu, ali odmah ispod njega veli se u čl. 66:
No ako se zemlja nalazi u takvim okolnostima da nije mogućno vanredno sazvati skupštinu, knjaz može, na predlog Ministarskog saveta, a po dogovoru sa Državnim savetom, rešiti da se učini zajam, koji ne sme prevazići sumu od dve stotine hiljada dukata.
Koji zna imovno stanje Srbije znaće da je ova suma za Srbiju ogromna. Nigde se u ustavu ne govori kakve su te prilike „vanredne“, da se ne može sazvati skupština i, prema tome, zajam se može činiti svagda kad to vladi bude potrebno. Da će pak Državni savet na to uvek pristati jamči čl. 91. koji veli:
Članove Državnog saveta postavlja knjaz.
O budžetu izrikom se uzakonjava bezakonje, tj. vlada raspolaže imanjem građana bez njihovog odobrenja. Ali i za sve druge zakone vlada ima „zakonitih“ sredstava da iznudi od skupštine odobrenje svojih predloga.
Čl. 77. veli:
Knjaz može sazvanu skupštinu na neko vreme da odloži, samo će se pri odlaganju opredeliti vreme na koje se odlaže, i to vreme može biti najduže šest meseci.Dalje veli čl. 78:
Knjaz može skupštinu i da raspusti [a „jedna volja?“] pa da naredi drugi izbor poslanika narodnih. Drugi izbor poslanika mora biti naređen najdalje u tečaju četiri meseca, a druga skupština mora biti sazvana najdalje u tečaju šest meseci od dana kad je prethodeća raspuštena.Sad dolazi čl. 79, koji uništava oba prva, pa postavlja prosto:
Bez knjaževog poziva poslanici ne mogu se skupiti u sednice skupštinske niti mogu skupljeni ostati i što raditi pošto su sednice zaključene, odložene ili skupština raspuštena.Ovde se, dakle, ne opredeljava nikakav rok: već prosto: dokle knez ne ushte skupština se ne može skupiti, pa ma to trajalo do „strašnog suda“. A narod dotle nek živi bez zakona ili po zakonima što postoje, mada je narod jednom izrekao da ne može više pod njima da živi (jer ja inače ne znam zašto bi se imala raspuštati skupština osim to što će da izmeni kakav zakon).
Prema tome, šta znače reči g. ministra unutrašnjih dela: „Naš projekt osniva se na dogovoru i ubeđivanju, na poverenju i slozi, a ne na nadmoćnosti i sili makoje strane“. Evo šta znače. Priča se: jednom u staroj vizantijskoj imperiji skupiše se bogoslovi da većaju o nekom dogmatu iz hrišćanske religije; prepirahu se dugo, ali ne mogoše nikako da se slože pa da reše to pitanje; caru se dosadi, pa lepo zatvori sve što većahu u jednu sobu i reče im: „Nećete jesti ništa dok se god ne složite“; razume se da se na takav argumenat carev bogoslovi moradoše da slože. U našem slučaju prepiru se (ili, kao što g. ministar hoće, „dogovaraju se“) knez i narod, ali se ne zatvaraju da gladuju oba dok se ne slože, već se zatvara samo narod, tj. ostavlja se bez zakona ili sa rđavim zakonima donde dok se „ne ubedi“. U šta? Da je bezakonje zakon ili da je rđav zakon dobar. Čudnovato! Ali glad je vrlo silan argumenat, a narod će bar imati utehu da sve biva po njegovom odobrenju. Da li će se ovo desiti kadgod i u stvari, ja ne znam. Ja samo iznosim šta se može desiti po „ustavu“ — „zakonito“. Hoću da obeležim načelo suverenosti i prava naroda i kneza kako su utvrđena u osnovnom zakonu.
Iz ovog što smo dosada naveli iz ustava mislimo da se je svaki mogao uveriti da je istina ono što je rekao narodni poslanik Aleks. Nikolajević: „Narod nema potpune zakonodavne vlasti, već ima samo učešće savetovanja i pregledanja. Ničega tu boljeg nema no što je i dosada bilo, a to je osuđeno i vladom i narodom.“ Ono što se veli u čl. 55: „Nikakav zakon ne može biti bez pristanka Narodne skupštine izdat, ukinut, izmenjen ili protumačen...“ to je šuplja fraza, jer vlada po „ustavu“ ima putova da obiđe potvrdu Narodne skupštine ili da joj iznudi tu potvrdu odlažući je i raspuštajući. Da ne dodajemo još uz to da vlada u svakoj skupštini ima 1/3 članova svojih, koje ona postavlja, i što su ti članovi najsnažniji stoga što su to ljudi „inteligentni“, koji će umeti da brane vladine predloge, a međutim je masa narodnih poslanika većinom „bezglasna“. Osim toga, vlada preko svojih ministara i poverenika raspoređuje se i u skupštini i čak u „odborima“ kao u svojoj kući. Po čl. 69:
Ministri imaju pristupa u sednice skupštine; oni mogu u pretresanju svakog predmeta učestvovati, biće saslušani kad god bi zahtevali imaju pravo da o stvari još jednom govore pošto se pretres o njoj svrši.
A po čl. 81:
„Odbori moraju, pre nego što dadu svoje mišljenje skupštini, saslušati vladinog poverenika“.
Mislimo da je dovoljno jasno da se vidi da je skupština — nula, kao što je i dosad bila.
O Državnom savetu mislim da nije nužno da se govori. To je, kao što ga je još pre skupštine nazvao neki brat u Zastavi, „drugo izdanje vlade.“ Što se tamo u njemu meću neki „odobrava“, to je upravo smešno. Ako ko neće da odobri, knez će ga lepo „u penziju“. A na mesto njegovo „čeka“ drugi, koji će sve odobriti.
Posle odnošaja između kneza i narodnog predstavništva tako je isto važno da se znadu prava i dužnosti građana uopšte. Da vidimo, dakle, šta veli ustav o njima.
Pre svega da primetimo da ovaj odeo više liči na vladinu naredbu no na ustav. U ustavu treba da se izreku osnovna načela prema kojima se moraju izdavati zakoni, a ovde se pri opredeljavanju najvažnijih prava građanskih pozivlje na zakone koji postoje ili koji će se izdati; npr. čl. 25:
Sloboda ličnosti i pravo sopstvenosti ujemčavaju se i ne podleže nikakvom drugom ograničenju osim onome koje zakon propisuje.
A po današnjim zakonima svaki se Srbin može zatvoriti, na priliku, na osnovu jedinog podozrenja. U kakvim slučajevima može se oduzeti ličnosti sloboda i sopstvenost, dva osnovna prava današnjeg društva, to bi trebalo ustav da izreče opredeljeno, da se zna načelo koje se ne sme gaziti.
Tako je čl. 27:
Niko ne može biti zatvoren osim u slučajevima i po propisima zakonom opredeljenima.
Prosta šuplja fraza.
Tako je isto i čl. 28. gde se veli:
Obitalište Srbina je nepovredno. Protiv volje domaćinove niko ne sme u isto ući ni istraživanje po njemu činiti osim u slučajevima zakonom opredeljenim i načinom kako propisuje.
Po srpskom zakonu svaki sa „crvenom vipuškom“ ima pravo da uđe u kuću domaćinovu i da čini istragu kako nađe za dobro.
Takvim tonom policajske naredbe govore i članovi 22, 24, 26, 30. i 32. Da se zaustavimo kod poslednjeg. On veli:
Svaki Srbin ima pravo da kaže svoju misao rečma, pismeno, sredstvom pečatnje ili u vidu likova, saobražavajući se u tome propisima zakona. O pečatnji izdaće se naročiti zakon.
Po srpskom, dakle, ustavu Srbiji se ne jamči sloboda pečatnje, jer izdati „zakon o štampi“ i ujamčiti slobodnu štampu, to su dve sasvim različite stvari. Zakonom se baš može uništiti svaka sloboda iskazivanja misli. Kako to biva, to bi mogao navesti stotinu primera iz evropskih država koje imaju po imenu slobodu štampe, ali ja ću da navedem kao uzor dosetljivosti onaj način što ga je Vidovdan predložio u svojim člancima Naša prošlost i budućnost; to je ovako: sve novine i knjige pečataju se bez cenzure, ali vlada može, ako nađe za nužno, da ih uzapti pre no što su se rasturile u publiku i da pisca ili urednika pod sud stavi. Ako se, dakle, pisac gubi (tu moram da primetim da pisci nemaju ni toliko prava koliko najgore ubice i palikuće, pa im ne sudi porota), što nema sumnje, jer sudija zavisi od milosti ministra, onda pisac vuče dvojnu kaštigu: prvu po kesi što, je već pečatao knjigu ili novine, a drugu što sud dosudi, i to sve za misli koje se nisu čitale u publici. Neka sve izda vlada takav ili podoban zakon o štampi, pa neka ukine koliko joj drago cenzuru, u Srbiji neće biti slobodne štampe. Ovo beležimo samo kao fakt, a sad da idemo dalje. Čl. 23. veli:
Svi su Srbi ravni zakonom.
I to je jedna šuplja fraza koja nema nikakva značenja, jer da ne spominjemo o tome da činovnici i pravozastupnici nemaju prava da budu izabrani za narodne predstavnike, odmah u istom odelu veli se u čl. 37:
Članovi 27, 28. i 32. ustava odnose se i na vojnike samo utoliko ukoliko ne bi bili protivni vojenim zakonima i disciplinarnim propisima (!). Opredeljenja o vojenoj disciplini izdaju se uredbom knjaževskom.
Jedan znatan deo naroda stoji, dakle, van ustava i kneževa naredba starija je no ustav!!! Dalje, čl. 105. veli:
Svaki činovnik odgovara za svoja zvanična dela. No sudija ne može se dati sudu dok ne odobri Kasacioni sud.
A u članku 110:
Sudovi ne mogu upravne činovnike za njihova zvanična dela uzimati na odgovor i suditi im dok nadležna vlast ne dozvoli.
U apsolutnoj monarhiji Rusiji, gde nema nikakva ustava, već je car vlast „po milosti božjoj“, svaki može činovnika koji učini zloupotrebu svoje zvanične dužnosti povuče na sud „mirovome sudiji“, a u ustavnoj Srbiji to se ne može. Eto kako su svi Srbi ravni pred zakonom!
Da dodamo još ovde da se među pravima građana ništa ne spominje o ukidanju esnafa i slobodi rada, kao što je to predlagao poslanik smederevski M. Stajkovac, a tako isto ništa se ne govori o pravu udruživanja za proizvodne i naučne celji, a tako isto o javnim zborovima.
Mi bi, može biti, još govorili o ovim tačkama koje sastavljaju ponajvažniji deo ustava, i sumnjali bi da li je baš istina da srpski građanin ima tako malo prava, mislili bi da će to sve naknaditi novi zakoni koji će tek doći, ali, na nesreću, stoji čl. 38, koji nam rasteruje svaku sumnju i koji nam pokazuje jasno kao sunce kakva su načela rukovodila one koji su pisali ovaj ustav. Isti članak glasi:
U slučaju preke opasnosti za javnu sigurnost može vlada na neko vreme obustaviti: opredeljenja člana 27. odnosno lične slobode, člana 28. odnosno nepovrednosti obitališta, člana 32. odnosno slobode govora i pečatnje, člana 111. odnosno nadležnosti suda.
Ne govoreći o tome da li se uopšte radi kakve preke opasnosti moraju ukidati nabrojana prava građana, mi pitamo: kakvi događaji mogu izazvati u zemlji „opasnost za javnu sigurnost“? Ima samo jedna: buna u jednom delu zemlje (jer ako je buna u celoj zemlji, onda nema kad da se primeni gornji članak). To bi trebalo da se kaže izrikom u ustavu. Kad se to ne veli izrikom, onda taj članak znači: svaki put kad javno mišljenje, zakonitim putem i u ovim tesnim granicama što ih ostavlja današnji ustav, pođe nasuprot vladinom pravcu i počne ga osuđivati i raditi da ga izmeni ili obori, vlada ima pravo da ukine sva prava građana i da uzme vladu diktatora. To znači: vladi se „zakonom“ odobrava nasilje, građanima se „ustavom“ oduzimlju njihova najsvetija prava.
Imamo još da primetimo i to da birokratska sistema ostaje sva nedirnuta; još se ovim ustavom jače utvrđuje, počem se činovnici stavljaju van naroda i nad narodom. Oni ne dolaze u skupštinu po izboru, ali se zato od njih postavlja 1/3 sviju narodnih predstavnika. A ko ih postavlja? Oni sami. Ja rekoh još ranije da je u monarhiji, osim vrlo malo izuzetnih slučajeva, monarh samo mrtva figura, a faktična je vlast organizovana partaja koja drži monarhiju. Takva je partaja u Srbiji birokracija. Oni isti načelnici, kapetani, sudije, itd., protiv kojih narod viče i za koje se boji da mu ne dođu na skupštinu, oni isti postaju velike sudije, savetnici i ministri, dižući jedan drugog po redu koji su oni sami propisali. Isti, dakle, činovnici šalju jedan drugog u skupštinu, oni isti rešavaju da li može koji od njih doći pod sud (može biti baš za delo koje je učinjeno za ljubav ili po zapovesti koga od onih koji treba da izreku presudu), oni se tuže i oni se sami sude. Ali spram naroda oni su jedno celo jer ih veže uzajamni interes.
U zemljama gde izbor činovnika zavisi od narodne volje, oni moraju da su pošteni i sposobni, prosto po zakonu konkurencije, jer je poštenje espap koji se traži. Naprotiv, u zemljama gde toga nije to nije nužno; od njih se ište da su samo verne sluge, poštenje i sposobnost — to su uzgredne stvari. Ali to je samo jedna strana razlike između birokratske i izborne sisteme. Da ne bi dugo otezao razlaganjem razlike između jedne i druge sisteme, da navedem primer za građanske sudove, i to ne iz kakve republike, već opet iz apsolutne Rusije. „Mirovi sudija“ ruski, izabran je narodnom (opštinom, a ako je velika opština, ima ih nekoliko) na 3 godine i od njega prima platu. On je obvezan da sudi pravo, jer će inače posle 3 godine ostati bez hleba. Suđenje je usmeno i otkrito, i presuda se izriče javno. Prvo, ušteđuje vreme narodu, a drugo, daje prilike da sva publika, a naročito javna štampa, kontroliše savesnost i sposobnost sudije. Međutim, kako čovek nije nepogrešiv, to je ostavljeno da se može apelirati na „mirovi sjezd“, tj. skup „mirovnih sudija“ iz jednog sreza koji se drži jednom u godini. Kako se to dešava skoro isključivo kod predmeta zapletenih i od veće važnosti, to su ta pitanja već pretrešena u štampi i delo je skoro već rešeno javnim mnenjem. Sudijama, tako reći, samo ostaje da izreku presudu. Pritom još da dodam da sudija sudi sam, i da se njemu daje odsekom, a njemu ako je nuždan kakav ćata, dužan je da ga plaća iz svog džepa. Personal je, dakle, vrlo mali. Neka se sravni sa ovakvim prostim ustrojstvom sudova, srpski [sud] s, njegovim beskonačnim kancelarijama i aktima i bezbrojnim činovnicima. Neka se samo izračuna koliko vremena izgubi naš narod oko beskonačno dugačkih parnica, što je neophodno skopčano sa pismenom kancelarijskom procedurom, da ne računam parnične troškove i onaj „personal“ kome treba plaćati i koji ništa ne privređuje osim što fabricira fascikle.
A unutrašnja uprava: podizanje putova, bolnica škola i, uopšte, javnih građevina; kontrola nad prosvetnom i sanitetskom strukom, tj. staranje za umno i fizičke zdravlje naroda; staranje za sve ekonomne potrebe naroda što izlaze iz kruga pojedinaca? Sve je to u Srbiji u rukama činovnika. Kad se samo spomene kome od naših birokrata da se to sve preda u ruke naroda da se on sam za sebi stara, spopada ga užas. Rastrojstvo! Revolucija! Anarhija Povratak vremena Robespjera! — to su fraze koje su im gotove svakog trenutka da napadnu svakog prodrzljivca koji se usuđuje da sumnja u koristi njihovog tutorovanja nad narodom. Mesto svakog odgovora na takva napadanja, ja opet ukazujem na despotsku Rusiju, gde su ponajmanje skloni da trpe „revoluciju“, „anarhiju“, „Robespjere“. Ustrojstvom „ženskih zborova“, osim čisto administrativne strane uprave, sve ostale grane, kao: javni građevine (putovi, bolnice, škole, itd.), sanitetstvo, prosveta, itd., sve je to predato u ruke naroda. Zborovi su okružni („ujezdni“), i gubernijski, na njima se veća o potrebama toga kraja, donose se rešenja, npr. da se podigne kakva gimnazija u guberniji i u kome mestu određuje se svota koja je nužna, raspisuje se stečaj za profesore, itd. Pa tako je za sve potrebe. „Zemski zborovi“ biraju iz svoje sredine na godinu dana po nekoliko lica („glasni“) koji predstavljaju izvršnu vlast Vlada samo vrši kontrolu, a narod se „upravlja“ sam. Jadikovanja birokrata da narod ostavljen sam sebi ne bi znao šta mu treba bez njihove „očinske“ pažnje, pobijaju se najjasnije faktima. Svi ruski javni organi priznaju da je od sviju gubernija jedna od krajnjih istočnih, Vjatska (gde ima ponajmanje birokratske „inteligencije“), vršila ponajbolje svoju samoupravu. Ona je prva počela da određuje stipendije za učenike medicine jer je narod trpeo oskudicu u obrazovanim lekarima. U poslednje vreme „zemstva“ počinju da uzimlju sama na se da provode železnice kroz svoj kraj gde je to potrebno. Na taj način narod se oslobađa sam od pljačkanja pojedinih kompanija.
Kad je čovek gladan, prirodno je da on to oseća najbolje i da se on sam najsavesnije stara da podmiri tu svoju potrebu. Tako je isto i sa potrebama koje se tiču jednog skupa ljudi. Što su te potrebe prostije, tj. što se tiču neposrednije svakog od njih pojedince, tim je verovatnije da će ih ceo skup shvatiti i da će naći sredstava da ih podmiri. Kod nas se ne veruje narodu da on razume svoje potrebe, a veruje se jednom kapetanu ili načelniku koji je, može biti, započeo svoju karijeru od pandura ili ćirice kneževog i koji je manje „inteligentan“ no i najprostiji građanin. To je jedno; drugo je što se narodu ne priznaje da on ume da misli o svojim neposrednim potrebama, a priznaje mu se da ume da misli o opštim državnim potrebama: da dolazi u „parlamenat“, da debatuje o državnim zakonima, gde se ište ne samo znanje potreba celog naroda, već se zahteva da se zna kakve će posledice doneti kakvi zakoni, dakle, da se znadu zakoni društvenog razvitka uopšte. Zar to nije komedija! Naposletku, ako su gg. birokrate ubeđeni u svoju premudrost, ko njima brani da stanu u redove naroda i da prosto kao članovi naroda staraju se da proture svoja „spasonosna“ načela. Ali tu bi se svačije mišljenje podvrglo kritici tu bi se na delu videla ta njihova hvaljena premudrost. Pa šta bi posle bilo od njihovog autoriteta, od „autoriteta vlasti!“
Naposletku se veli da narod ne bi umeo da izbere ljude koji su mu pravi prijatelji, već bi se povodio za agitatorima, itd. Iz toga bi se moglo izvesti vrlo čudnovato svojstvo srpskog naroda, a to je da je srpski narod pametan vrlo retko. Tako mu dođe u 10 godina jedared te je pametan, a posle on pamet pogubi. Dabogme! Kad narod bira kneza, namesnike i drugu gospodu koju poznaje samo po imenu, onda je on pametan, ali kad narod hoće da bira kakvog sitnog činovnika, s kojim je on svakog dana na ručku i večeri, na slavi i časti, na sudu i na ulici, s kojim se rodi i prijatelji, koga, takoreći, svaki poznaje u glavu — onda narod najedared poludi, pa ne može da ga pozna, već masa ljudi, koji imaju ženu i decu, koji imaju svoju kuću i svoje imanje, ostavljaju sve to, pa idu za kakvim „agitatorom“ sa ulice da „prave bunu“ bez svakog uzroka, tek onako za ćef! Takva je logika naših birokrata.
Ako je istina da je život škola ljudska tako isto važna kao što je škola sa skamijama, onda je narodna samouprava prva i jedina škola života za razvitak politične i građanske svesti naroda. Većajući o svojim neposrednim potrebama narod se uči da obuvata svojim umom i potrebe naroda kao celine — potrebe državne. Dok toga ne bude u srpskom narodu, Narodna skupština će biti samo mesto gde će se narod vaspitavati za potčinjenost, za tiraniju, kao što je to i dosad bivalo. Sve skupštine koje su se sazivale za poslednjih 10 godina, služile su samo zato da ubede narod kako on ništa ne razume u svemu što se nazivlje „narod“, „država“, „vlada“, itd.; služile su da mu predstave blesak i veličinu vladara, da mu prikažu premudrost njegovih činovnika i, što je najglavnije, da ga ubede da je najbolje da on ne misli o svojim potrebama, već da to ostavi sve vladi — činovnicima.
Mogao bi navesti puno primera kako ogromna većina skupštinara nemaju pojma ni o svom položaju i o svojim pravima i dužnostima, a kamoli o čemu drugom. Da navedem samo jedan. Kad g. Stajkovac (koji je bio skoro jedini koji je razumevao šta je to biti predstavnik naroda) još pri čitanju prvih članova u svojoj razložitoj besedi reče: „da ovaj ustav iz osnova ne valja i da ko hoće ovakav ustav kao što je predloženi, time i nehotice pokazuje da neće nikakva ustava“... dakle, na takav radikalan predlog skupštinari, umesto da promisle bar o tome i da progovore (ako ništa drugo), ustadoše jedan za drugim na Stajkovca što on „svojim primedbama zadržava radnju skupštine“ i skupština bez brige primi predlog čačanskog poslanika da se produži čitanje ustava, a posle da se „saslušaju ministri“. Skupština je, dakle, uglavnom sazvana da joj se pročita ono što je napisala vlada, primedbe poslanika „zadržavaju“ rad skupštine, a primedbe i objašnjenja ministara rešavaju. Dok fakta i podobni pojmovi vladaju u skupštini, dotle nije vredno govoriti ni o ministarskoj odgovornosti (pa ma kakva ona bila), ni o pravu skupštine da predlaže menjanje ustava, osobito pošto je isključena sva inteligencija po izboru, a, međutim, uvedena „inteligencija“ po naredbi vlade. Mi stoga završujemo kritiku pojedinosti u ustavu. Ostaje nam da pregledamo još opšti pravac i načela ustava da možemo zaključiti kakve „reforme“ možemo očekivati od nove vlade i šta otuda ističe za srpski narod.
Svetozar Marković internet arhiva