Srpske obmane -
Svetozar Marković, 1869.

IV poglavlje

U društvu vladaju zakoni tako isto kao i u svim drugim pojavama u prirodi — to je načelo što ga izriče suvremena nauka. Nije dosta, na priliku, samo uhvatiti zločinca i kazniti ga pošto je on već učinio zločinstvo. Ma kakve bile kazne, — varvarske ili čovečne — statistika pokazuje da od načina kazni ne zavisi broj zločinstava i prestupa, već da zavisi od opštih uslova društva, kao: materijalnog blagostanja, stepena razvitka porodičnih i društvenih ustanova, itd. To isto važi, na priliku, i za broj parnica koje se u danim okolnostima dešavaju u društvu, za bune, prevrate, jednom reči za sve što se događa u društvu. Sve to ima osnova u samom društvu. Je li, dakle, pojedinac osiguran za svoj život ili imanje što ima samo „vlasti“ koje će uhvatiti i kazniti zločinca. Šta se mene tiče, pošto sam ja porobljen, popaljen ili ubijen, što će vlast uhvatiti i kazniti zločinca, pa ma kakva ta kazna bila. U interesu je svake ličnosti, pre svega, da se to s njime ne dogodi. Vlast može da upravlja samo sa svršenim faktom; da predupredi kakav događaj ona nema sile, jer njihov uzrok leži u ekonomnim, socijalnim i političnim odnošajima naroda. Tako isto nije dovoljno samo da vlada ima sile da uguši bune ili revolucije. U interesu je naroda da se bune i revolucije ne događaju, dakle, da se uklone uzroci koji njih izazivahu. Ti uzroci leže opet u ekonomnim i socijalnim odnošajima sugrađana (razume se da ovi odnošaji često stoje u zavisnosti od političnih odnošaja). Osnovno je dakle, pravilo u svakoj društvenoj politici koja ima za celj dobro građana ovo: da se unište zle posledice koje smetaju razvitku naroda, treba uništiti uzroke koji izazivlju te posledice. To je, kao što se vidi, samo izvrnuto pravilo koje važi za svu prirodu: izvesni uzroci vuku za sobom izvesne posledice. Nije, dakle, dovoljno za narodni napredak organizovati vojsku i zakleti je na vernost knezu da se s njom mogu gušiti bune ako kome dođe volja da se buni. Naprotiv, ako su izvršioci vlasti (mi tu razumemo sve struke činovničke bez razlike) suviše mnogobrojni i ako je njihovo izdržavanje suviše skupo, onda se narodu oduzimlju sredstva za privredu i za umni razvitak, a to samo umnožava parnice, prestupe, zločinstva, bune, itd. Ovo opet zahteva da se još više uveličava činovništvo i vojska itd. To su opšte posledice birokratske sisteme koja je ujamčena ustavom.

Mi rekosmo da uzroci sviju dela što se dešavaju u društvu leže u samom društvu, u njegovim ekonomnim i socijalnim odnošajima. Ti se odnošaji menjaju samo u svezi sa uveličavanjem umnog i materijalnog bogatstva naroda. A ovo poslednje razvija se samo razvitkom lične preduzimljivosti svakog građanina, uveličavanjem njihovih radničkih sposobnosti. A to se rađa samo u slobodi. Sloboda mišljenja i govora (dakle sloboda štampe i javnih zborova) i sloboda rada i udruživanja — to su prvi i neophodni uslovi za razvitak lične preduzimljivosti građana. To su uslovi bez kojih je razvitak nemoguć. Ali da jedan građanin može da dođe do toga da slobodno misli i govori, da radi i da se udružuje, treba da ima za to prilike i sredstava. Samouprava daje mu već prilike što je kao građanin obvezan da se stara o svojim građanskim potrebama sam, da daje mu sredstva što samouprava košta daleko jevtinije no birokracija; dakle, sav onaj suvišak što se uštedi pri samoj upravi čista je dobit za narod. Naposletku, suverenitet naroda — vlast da raspolaže svojom imovinom — daje mu mogućnost da je upotrebljava ponajbolje na ono što mu je najkorisnije. Ona mu, takođe, garantira da mu se ustanove što ih on uvede u svoje odnosa je neće oduzeti po ćudi jednoga ili nekolicine.

Politična i građanska sloboda, dakle, to su neophodni uslovi za razvitak svakog naroda. Sloboda je sredstvo; menjanje ekonomnih i društvenih odnošaja naroda, uveličavanje umnog i materijalnog bogatstva naroda — to je celj naroda. Kad bi se celj slobode sastojala samo u tome da se može naprazno larmati po parlamentima, pijacama i klubovima ili brljati po novinama i knjigama, onda sloboda ne samo da ne bi vredela one krvi što je narodi proliše za nju i još dosada prolivaju, već ne bi vredela ni ovo malo mastila što sam ga ja prolio dok sam napisao ovaj članak. Sloboda je dragocena svakome koji je razume po onim dragocenim rezultatima što ih ona donosi.

Ona gospoda zvanični naučenjaci i publiciste što govore da je korist slobodnih ustanova „odnosna“ „prema okolnostima naroda“, pokazuju time da nemaju pojma ni o društvu i njegovom razvitku, ni o ustanovama što ujamčavaju slobodu. Posle toga nije čudo što takvi naučenjaci ne umeju da odgovore na najprostija ekonomna pitanja, kao što beše u poznatoj prepirci o „gvozdenim putovima“ pitanje: „Zašto beogradske rabadžije ne postaše baštovani?“ Jedan od najvaljanijih suvremenih ekonomista, DŽ. Stuart Mil, kritikujući engleske ekonomiste veli da je jedna od glavnih njihovih pogrešaka što oni zakone koji važe samo za Englesku postavljaju za sve narode. Tako on veli da je lažno opšteprimljeno mišljenje kao da konkurencija opredeljava radničku platu i prenašanje kapitala iz jedne radnje koja ne prinosi dohoda u drugu, dohodniju. Po Milu to važi samo za Englesku i Sev. Ameriku (tj. za narode koji su već odavna slobodni i kod kojih je usled toga visoko razvijena lična inicijativa i preduzimački duh), a kod naroda na kontinentu (dakle kod naroda manje slobodnih ili slobodnih odskora) konkurenciju zamenjuju običaji, navike, rutina. „Tako mi je i baba radio, veli naš rabadžija, pa tako ću i ja“ (da se vratimo na gornji primer kad smo ga već naveli), a veli stoga što niti zna drugog zanata, niti ume da izračuna kakvu bi korist imao kad bi, na priliku, postao baštovan, niti ga što pobuđuje da to računa. Od čega zavise običaji i navike, ukočenost i rutina? Od stepena obrazovanosti, od „količine i kakvoće“ znanja, od slobode koju ima narod. „Od razvitka uma zavisi ceo društveni razvitak“ — to je neoborivi zakon u društvu što ga postaviše dvojica od najvećih umova 19-og veka Avg. Kont i T. Bekl. Okujte razvitak znanja i njegovog rasprostiranja u masu, pa ste narod okovali sasvim. Može nam se primetiti da radi razvitka umnog slobodne ustanove mogu se zameniti vaspitavanjem u školama. A ja pitam na to: mogu li škole biti valjane u zemlji gde je razvitak ličnosti opasan po državnu sistemu? Ne može začelo. U takvoj zemlji vaspitanje naroda to je sporedna stvar. To nam dokazuje sam ustav koji leži pred nama. U njemu se o narodnom obrazovanju govori samo u jednoj tačci, i to opet u smislu da se spreči slobodan razvitak obrazovanja. Evo te tačke:

Čl. 124.Sve škole i drugi zavodi za obrazovanje stoje pod nadzorom državne vlasti.

To je sve. Narod se ne može obrazovati časlovcima, psaltirima, molitvama (pa ma svu Bibliju naučio napamet). Narod ne mogu učiti: soldati u ostavci, đaci i praktikanti koji nisu mogli nigde „da naprave karijeru“, bogoslovi, itd. Narodu treba stvarnog znanja. Za to treba obrazovanih ljudi, treba sredstava. Ali najpre narod mora da jede, pa da se uči. Pri ovakvoj skupoj državnoj sistemi ostaje li narodu sredstava da izdržava valjane škole? Ne samo da ne ostaje, već narod ne može ni decu da odvaja (jer mu je nuždan radnik u kući), i mora pandurima da se nateruje inače bi škole bile prazne. Kako da se tome pomogne? Neka se svedu troškovi oko državne uprave na polovinu (to je minimum ukoliko se mogu skratiti, a mogu još više — o tome se može načiniti tačan predračun), pa će biti sredstava da se deca vaspitaju ne samo besplatno, već na trošak celog naroda. Neka se ukine jedna žandarmerija, koja ništa ne radi po Beogradu ma što kvari vilice od zevanja zverajući nad kime će da „izvrši vlast“, tj. koga će od građana da mune u rebra, pa će se uštedeti preko 20.000 d., a to je dovoljno da se podigne najbolja zemljodelska škola, koja je narodu nužna kao nasušni hleb. To bi bile reforme korisne po narod, ali takve su reforme u osnovu protivne svim načelima što se izriču u ustavu, a iz toga se može zaključiti kakve će biti iduće reforme vladine.

Mi rekosmo jednom da mi ništa ne polažemo na fraze pa ma kako one lepe i primamljive bile. Takva je fraza: „Zakon je najviša volja“. Šta se sadrži u zakonu, to je glavno. Tog smo se načela mi držali pri ocenjivanju ustava. Sam po sebi ustav nije ništa već mrtva hartija. Ono što mu daje života i smisla to su one ustanove koje on jamči narodu, a tek ustanove donose narodu dobro ili zlo. Mi sad imamo građu da ukratko rečemo naš sud o današnjem stanju u Srbiji.

Ujamčava li današnji ustav neophodne uslove za razvitak naroda? Ne! — mi to možemo reći sa punom svešću. Svi oni uslovi koji su bili uzrok narodne patnje i narodnog nezadovoljstva, ostali su onakvi isti, nisu ni za dlaku promenjeni. Birokratska sistema ostala je nedirnuta. Mogućnost da se povtoravaju ona ista nasilja kao i prede — takva je ista. Razlika je samo ta što se sve to prede nazivalo „nezakonito“, a sada je to sve uzakonjeno unapred. „Isti uzroci vuku iste posledice“. Dok prođe prvi potres radosti što se topčiderska katastrofa svršila samo strahom, narod će se brzo uveriti činjenicama da od sviju istih obećanja što mu ih davaše vlada za njega nema nikakve hasne. „Konji vuku te vuku, a bila kola a saonice“, veli narodna poslovica. Narod će se o tome uveriti svojom kožom. A posle? Posle će nastupiti onakvi isti odnošaji između vlade i naroda kao što su bili za vreme N. Hristića. Narod će se brzo uveriti da Hristić nije bio kriv, već neko sasvim drugi. A srpska sloga za „veliku srpsku misao?“ Otići će u vetar, kao što je i pređe bivalo. To je sve kao 2+2=4. Hoće li biti vlada tvrda kad narod bude nezadovoljan? Ali to je samo jedna strana.

Bune dolaze od nevolje naroda, prevrati od sebičnih celji pojedinaca. Je li vlada bar osigurana od prevrata? Onoliko isto koliko sve pređašnje vlade. Ni više ni manje. A kako su bile osigurane pređašnje vlade to smo videli dosada. U Srbiji vlada birokratska sistema. Pri takvoj sistemi nekolicina koji su na vrhu imaju faktičnu vlast. To je uzrok te je svakom članu birokratske sisteme glavna celj u životu da se popne do najvišeg mesta ili, ako je već tamo, da se na tom mestu održi. Tu se otvara mejdan za beskonačno intrigovanje. I tu je izvor svim prevratima što su bivali dosada u Srbiji i što će odsada bivati. Čime je vlada osigurana od takvih prevrata? Savršeno ničim. Ono što jednu vladu osigurava na prestolu nisu prazne reci ustava, već svest naroda da je ono što se sadrži u ustavu po njega korisno. A ima li te svesti u narodu? Svim dosadanjim vladama nije išlo u interes da narod bude svestan. Stoga neka samo nekolicina od velikaša, koji faktično imaju vlast u rukama, htednu da učine prevrat, pa je stvar svršena. Narod će priznati kao „narodnu dinastiju“ onu koja bude na vladi, kao što je i dosada radio. Pa gde je to osiguranje vlade, na što se naročito išlo ovim ustavom, i u čemu njegovi branioci nalaze njegovu najveću vrlinu? Dabogme da ga nema. Ali ima nešto drugo što se ustavom osigurava i što njegovi branioci neće da kažu. To je drugo: načelo monarhizma. Uslovi za narodni napredak nisu se ni uzimali u račun (a buna narodnih slabo se ko boji; to je bar poznato da narod može dugo da trpi). Vlada nije osigurana od prevrata „odozgo,“ ali ma koliko se ti prevrati dešavali, narod ostaje jednako pod tutorstvom. Načelo monarhizma ostaje sveto i nepovredivo. Eto zašto je narod srpski toliko patio za celo po veka, zašto je morao da izdrži tolike bune i prevrate. Obmana... obmana... sve su to obmane.

Ja znam da će mi se na ovo opet zapevati stara pesma o našim „političnim okolnostima“, o potrebi „jake vlade.“ Na to odgovaram prosto ovo: zašto vlada, kad hoće i oseća potrebu da raspolaže savršeno srpskom krvlju i imanjem, zašto ona prosto ne uzme diktaturu? Neka traži diktaturu na 3 na 5 ili više godina, koliko joj je potrebno da svrši sa „političnim okolnostima“. Našto to u stvari uzimati neograničenu vlast, a ovamo trošiti 50 hiljada štampanih tabaka i pisati na njima 500 hiljada besmislica da se narodu dokaže da je crno belo, da je apsolutizam sloboda. Time bi se, s jedne strane, uštedeo narodu trošak oko suvišne parlamentarnosti; s druge strane, vlada ne bi gubila vreme oko drugih stvari, već bi se mogla zanimati samo jednim. A, naposletku, to bi barem bilo poštenije. I svaki i „najpreteraniji radikalac“, sto puta radije bi se saglasio na privremenu diktaturu, koja ima celj oslobođenje naroda nego na nazovi-ustavnost kojoj je celj da naveki okuje narodnu svest. Zašto to vlada ne uradi? Mi nalazimo samo jedan odgovor: što je vladino načelo da se utvrdi monarhizam — ostalo sve ide u drugi red.

Mi bi svršili ovde kad ne bi bilo još jedne pojave u našem javnom životu radi koje moramo da rečemo još nekoliko reci. Kao što je poznato, još odmah posle 29-og maja svršila se neka „fuzija“ između bivše liberalne partaje i današnje vlade. Sigurno usled toga iziđe jedan od vođa te partaje, g. Vasiljević, u poslednje vreme da svedoči kako današnji ustav ujamčava narodu slobodni razvitak, da pozivlje omladinu da i ona to posvedoči, a kad to omladina ne učini (iz kakvih mu drago uzroka) da nazivlje sve one „klikom“ i „nedonesenim liberalima“ što ne vide blagoslova u pomenutom ustavu, već „teraju opoziciju radi same opozicije.“ Gg. liberali? Niko ne tera opoziciju radi opozicije — to bi bila detinjarija. Ne leži protivnost samo u ćudi nekolicine da vode donkihotsku vojnu. Protivnost leži duboko u protivnosti samih taktova — u protivnosti između slobode i apsolutizma, između oslobođenja srpskog naroda i uveličenja broja podanika „velikih Obrenovića“. Pa umesto da izlazite da „prečišćavate račune“ i da nazivljete „klikom“ i „liberalnom nedonoščadi“ sve one koji se ne zadovoljavaju „patriotskim namerama“, „plemenitim težnjama“, šupljim frazama i šarenim obećanjima, već koji traže stvarne garantije za slobodni razvitak srpskog naroda, — prečistite, gospodo, račune sami sa sobom! Prečistite račune sa svojim iluzijama s kojima varate evo već 10 god. i sebe i ceo srpski narod! Rešite jednom: može li se pomiriti „narodna dinastija“ i narodna sloboda?

 

Svetozar Marković internet arhiva