Српске обмане -
Светозар Марковић, 1869.
II поглавље
Пре 10 година чувена Св. андрејска скупштина разви заставу: Обреновићи и слобода. Још није наступило време да се оцене све побуде и сви чиниоци што створише догађаје од 1858. год., стога се и ми нећемо упуштати у такву оцену.
Да бацимо само један поглед на састав народне Св. андрејске скупштине. Један је поглед довољан да нам осветли већи део догађаја што се збише после споменуте скупштине. Не узимљући у рачун незнатан број присталица тадашње владе (који је био по свој прилици врло незнатан, па није смео ни зуба помолити), скупштина се састојала из три главна чиниоца. Већина су били представници јадног измученог народа, који нису припадали нити каквој династичној нити начелној партаји, већина је само представљала муке и патње народа, па стога мрзела на сву тадашњу владу и желела да се стање народа поправи не знајући како је то могуће. Знатну част састављали су личне присталице Обреновића, остаци старог кабадахијског времена, који су нарочито били гоњени или чији су очеви или родбина били гоњени пређашњом владом, па стога мрзели на њу лично, и који су као крајњу цељ и спасење своје и српског народа налазили једино и искључиво у повратку династије Обреновића на српски престо. Напослетку, најмања част или, управо, неколико људи који би се могли на прсте избројати, беху људи од начела. Они не само схватаху патње народа, већ увиђаху и узрок. Самовољна, неодговорна бирократска система владе бијаху окови народни, које они жељаху да разбију. Промена системе беше њихова цељ, а у династији Обреновића они виђаху само средство за цељ, гаранцију слободе. Они управо написаше онај двојни девиз на застави Св. андрејске скупштине. „Народна династија и народна слобода“, рекоше либералци, у томе лежи спасење српства. То исто повторише личне присталице Обреновића, имајући у виду поглавито прву половину девиза, а сматрајући другу као случајно нешто што узгредно иде уз династију. То исто повтори и остала гомила, верујући да јој у тој једној фрази лежи ослобођење од свију мука.
Св. андрејска скупштина донесе заиста закључке који би ујамчили народу слободу и напредак — да су се остварили. Али имаде ли скупштина и српски народ каква год јамства да ће се та начела заиста остварити? Никаква. Либералци беху начинили рачун без крчмара. Они не сазнаваху добро каква је сила бирокрација коју они жељаху да сруше. С друге стране, средство које они хтедоше да употребе против бирокрације — „народна династија“ — беше само за то згодно да још већма утврди власт исте бирокрације. Да се разумемо.
Бирократска партаја имађаше у то време фактичну власт у Србији. Да не наводим много доказа, то показује одмах само Намесништво, које изабра Св. андрејска скупштина за време „међуцарствија“[1] (и ја јако сумњам да би се и могла оборити влада Карађорђевића да то само није ишло у рачун главним представницима тадашње бирокрације, и надам се да ће беспристрасна историја оправдати моју сумњу). Та партаја — која своја начела бесе поцрпела из доктрина назадњачке Европе, која не признаје да је држава друштво организовано за постизање цељи личности, већ која сматра државу као „морално тело“ састављено од владара, полиције, финанције, јурисдикције, жандармерије, шпијунства, итд., итд., тј. од целог апарата којим се „врши власт“ у сувременој деспотској Европи; партаја која дели народ на две класе: ону што управља, која је света и непогрешима и која нема никакве цељи у животу но да трчи по лествицама интрига, подлог понижавања и служења док се не дочепа „највишег места“ где се уживају сва блага; и на другу част, којом се управља, која има само дужности: да плаћа порезе, да сноси кулуке и вуче батине и која мора да сматра као највећу срећу ако јој се дозволи да умре за „свог господара“. Та партаја, по самом свом положају, беше организована као једно цело, она бесе прекрилила сву Србију својом мрежом. Узајамни интерес везивао је за заједничку одбрану против сваког напада на постојеће стање. Осим тога, „вршећи власт“ за толико година, она је имала ауторитета у народу, то јест, народ је био навикнут да је слуша и да је се боји. „Може му се, у власти му је“, „Не може се шут с рогатим“ — говорио је народ на свако насиље, а ова су била тако честа у оно силеџијско време да је народ био већ огуглао да у сваком који носи „црвену випушку“[1] гледа намесника божијег на земљи. Осим тога, у редовима те партаје налазила се сва такозвана интелигенција српска (и оно неколико људи што представљаху либералну партају беху изашли из реда чиновника срећним случајем или даровитошћу своје природе). Разуме се да је сва бирократска партаја морала једнодушно устати против либералних закључака Св. андрејске скупштине или, управо, против људи који беху узрок те се ти закључци донесоше на Светоандрејској скупштини. Јер кад би се остварили закључци Св. андрејске скупштине, тј. кад би народ постао господар себе и свог имања, кад би он могао слободно да претреса шта му треба, а шта не, он би врло брзо дошао до уверења да му не треба цео онај бирократски апарат, па, дакле, и она интелигентна господа што су, може бити, баш тога ради била чак и по Хајделбергу, Паризу, итд., да изуче како ће тим апаратом да зауздавају народ како би га боље јашили. Бирократска, дакле, партаја беше најсилнија у земљи и по своме броју и по својој организацији. У земљама где је примљена монархијска форма управе, оваквој партаји влада је вазда осигурана. Мало је у свету силних личности као што беху нпр., Петар I, Фридрих II или Наполеон I, који су кадри да владају неограничено у пуном смислу те речи. Обично у свакој монархији владају партаје оваквих начела и овакве организације, а владар је само лутка која је остављена да фигурише пред светином и која мора да игра како јој заповеда чиновнички апарат. Дакле, и кад се не би владалац саглашавао са начелима овакве партаје, она код необразованог народа вазда има прилике да га потчини, да га „узме у своје руке“. (Разуме се да такве партаје увек пре или после изазивљу крваве револуције, али на то се оне не осврћу, само кад је јака јавна и тајна полиција и кад је војска верна и глупа.) Али то није никад нужно, јер досада бар није се нашао такав „феникс“ од владара који би одбацио такво силно оруђе за утврђење своје династије.
Либералци, додуше, тврдише једнако да је она влада тврђа којом је народ задовољнији, а да ће народ бити задовољнији што буде слободнији, тј. што су власти земаљске већма одговорне за своја дела; што су судови праведнији, што је администрација простија и јефтинија, итд., једном речи, што народу буде већма остављено да се брине сам о себи, што му је на ширем темељу изведена самоуправа. То је тако. Али либералци не увиђаху само једно (или се бар чињаху да не виде): да „јака влада“ и „утврђена династија“ да су то две сасвим различне ствари и, штавише, често сасвим противне. Истина је што тврде либералци да је она влада на тврђем темељу (тј. нема се бојати ни буна ни револуција) која је над слободнијим народима. Али што је народ слободнији, тј. што су му већма ујамчени услови за умни и материјални развитак, он све већма постаје свеснији и независнији, он све више одбацује ненужне туторе и почиње да врши сам своје послове, па, напослетку, долази време кад му је сувишан и онај највиши и најскупљи тутор и он га лепо скида с врата. Тај закључак нису хтели либералци да изведу. Могуће је да је њима било свеједно да ли ће син или унук Обреновић носити „круну Душанову“ или не, али то, на жалост, није било свеједно „народној династији“. Као год што је у слободном народу влада, осигурана од буна и преврата, тако је у неслободном изложена буни, превратима и самом убиству, али све се то догађа само у горњим слојевима. Принцип монархијски остаје недирнут, јер народ остаје вечно глуп, вечно „непунолетан“, вечно под туторством. Свака страница у историји европских династија сведочи ове наше реци. Само да споменем онолика и онако ужасна злочинства што се вршаху у руској владајућој династији, све са помоћу „виших слојева“, но при свем том руска династија остаде и до данас. То је узрок што су династије вазда волеле да се изложе свима ударцима што их вуче за собом апсолутна, неодговорна влада него да се изложе слободној критици слободног народа. То је узрок што владајућа династија у Србији виде одмах да су њој либералци врло опасни савезници; а, међутим, на другој страни беше силна организована партаја, па још одозго партаја којој беше на застави да народ треба вечно да остане под туторством. Савез би закључен.
Од тог доба положај либералне партаје постаде чудноват са њеном девизом: Обреновићи и слобода, а њена сва борба против „Мариновић-Гарашанског“ и „Христић-Цукићевог“ министарства илузорна. Није ми намера да пратим критички ту борбу, само ћу да споменем једну карактерну црту у тој борби. До последњег времена владе покојнога кнеза Михаила либерална партаја, ударајући на београдску владу и у најжешћој ватри називљући је „џелатском“, стараше се да отме од ње кнеза Михаила, па и сама омладина у два маха чињаше му „темене“ не би ли се ваљда смиловао да дарује српском народу слободу.
За 8 година владе кнеза Михаила владао је у Србији модерни европски бирократизам помешан са ћефовима из старог кабадахијског времена. „Закон је највиша воља у Србији“ — та је фраза исказана одмах у почетку владе као начело унутарње политике владине. Али и ова фраза, као и све фразе, нема сама по себи никаква смисла. Смисао подобним фразама дају тек сами закони и саме установе у којима се огледају та начела. Закони које издаде одмах Преображенска скупштина прогласише да је у Србији закон оно што кнез хоће. Закони: о скупштини, о општини, о чиновницима и др. познати су, и о њима су доста говорили либерални српски листови, па стога није нужно да се о њима оделито говори. Општа је црта свију тих закона да се у њима одриче суверенство народа. Система која је притискивала народ за сво време владе Карађорђевића не само да се није ни у длаку променила, но се је још извела доследније, научније. Све власти и сва штампа били су управљени на то да у народу утврде појам о правом монархизму, да [је] тј. монарх личност на којој лежи „прст божији“ (који је оковао за толико векова народе европске и против кога данас устаје у Европи све што уме да мисли). Први српски владари у почетку овога века беху изишли из редова народа. Разуме се да је народ гледао на њих право као на људе који су њима равни и којима је само поверена највиша власт стога што се ти људи сматраху као најспособнији. То је природно гледиште сваког демократског народа у коме нема наследне аристокрације и коме се није никад проповедао европски мистицизам о божанственим својствима владара. Да десетогодишња периода од Св. андрејске скуптшине није ништа учинила но само то што је у народу дубоко укоренила сујеверије монархизма и ово би једно било довољно да се та периода осуди као несрећа за српски народ, јер је она уназадила умни развитак народа, бацила га назад за читаво по века.
Али то није ни јед(и)но зло што га народу донесе систематично изведена бирократска система. Општи је закон у историји човечанског развитка да сав развитак народа у свима гранама зависи поглавито од његовог умног развитка. Тај се закон потпуно примењује и на развитак српског народа. Нека се баци само један поглед на економни развитак народа у Србији, па ће се одмах видети какве је ужасне последице донео бирократски систем. Скоро од 30 година овамо сва најбоља снага српског народа иде у чиновнике, тј. у класу непроизводну; према томе беху удешене све школе, и средње и више; и за чиновнике се слао скоро искључиво цвет српске омладине у стране земље да отуда поцрпе знања како ће још боље унапређивати — „чиновничку струку“. Чиновничко место било је једино где је човеку скоро без муке било осигурано издржавање, поштовање, а, што је најглавније, господство и власт. Природно је сасвим да је сваки, ма из ког сталежа био, хитао у чиновнике само ако је осећао иоле какве способности. Све гране производне у српском народу остадоше на истом степену на коме су биле у почетку овог века. Сви путници који су упознати са начином производње у Србији и у турским провинцијама Македонији, Румелији и Бугарској веле да су земљорадња уопште и све гране народне индустрије на много вишем степену развијене у поменутим подјармљеним турским провинцијама но у „слободној“ Србији. Ко год познаје јадно стање српског сељака неће се нимало зачудити томе. Кад се још уз то дода да је чиновничка класа по самом свом положају морала примити начин живљења са Запада, са више угодности и више трошка, да се је у вишим класама чиновничким, које већином ништа не раде, морао развити луксуз, да је после тај начин живљења морао захватити и друге сталеже који су били у непосредном додиру са чиновницима и да [су] се, на тај начин, у знатном делу српског народа морале створити потребе које превазилазе снагу народног произвођења, — онда се тек види последица система управе у Србији.
Писац Србенде и готована нацртао је истинито одношаје производа и трошача у Србији,[1] (али подаци који би имали сталног научног темеља — статистичке цифре — још су мало познати. Међутим, и оно мало довољно је да се ужасне сваки „прави пријатељ слободе и напретка народа“ од „напредовања“ српског народа откако се је почео да „цивилизира“. По рачунима државног статистика В. Јакшића, од 1843. до 1863, дакле за 20 година, од 100 српских породица 20 остало је без имања. Мада ти статистички подаци нису поуздани, опет је ово осиромашавање народа тако нагло да, ма какву погрешку претпоставили у цифрама, њихов се значај не умањава. Уосталом, и без статистичних цифара, који је иоле лично познат са материјалним стањем српског народа вероваће да те цифре нису претеране. Материјална сиротиња морала је са собом повући морални пад народа. Српски народ, који је показао онакву енергију у почетку овог века у својој борби за ослобођење, у данашње време постао је „тело без душе“. Потпуна апатија за све што непосредно не засеца у добијање „насушног хлеба“ — то је карактеристика данашњег народа у Србији. Само да споменем тај један факт: да код толиких устанака за ослобођење што се збише у последње време на Балканском Полуострву: народ српски и Кнежевина остаде непомичан као да се то њега ништа не тиче. Бирократска система успела је да угуши у њему сваку личну иницијативу. Нека се сравни с овим лична енергија и предузимљивост грчког, влашког и самог бугарског народа за своје ослобођење, па да се увиди како су дубоко пали потомци Карађорђа и Милоша. У Србији је све остављено власти. Само одушевљење народа остављено је да се фабрицира „књажевским указом“ за 24 сата кад буде његова воља.
Има неких публициста који правдају бирократски систем владе као да је он нуждан због политичног положаја Србије: „Јака влада, веле они, нужна је да би снага српског народа била свагда усредсређена да би се могла сваког тренутка употребити кад дође ‚згодан тренутак'!“ и као последицу јаке владе они наводе то што је Србија за последњих 10 година јако скочила у својој политичној важности и што је добила градове. Пре свега, ја сам казао да „јака влада“ и „утврђена династија“ није једно исто. Србија је имала ово последње, а не оно прво. То, напослетку, доказује и топчидерска катастрофа.[1] „Јака влада“, као што је разумеју исте публицисте, тј. влада која у сваком тренутку може располагати народном крвљу и народним новцем на народну корист, не само да не мора бити утврђена на бирократској системи, већ може постојати при свакој форми државној. Ниједна влада у Европи није никад показала онакву снагу нити ће је икада показати као што је влада Сев. Американског Савеза у борби за слободу црнаца, јер је ту владу састављао цео слободни народ. Што се тиче политичног положаја, он није никакво мерило за унутарње благостање народа. Француска ваљада није никад играла такву сјајну политичну улогу као што је за последњих 20 година, а, међутим, стање француског народа ваљада никада није било горе. Напослетку, има ли веће бесмислице но говорити да би српски народ изгубио од своје политичне важности кад би он, на прилику, био 100 пута слободнији, 100 пута развијенији, 100 пута богатији или, једном реци, 100 пута снажнији? Сваки који није луд увидеће да он не само не би ништа изгубио од своје политичне важности, већ напротив, по простој математичној сразмерици, он би је имао 100 пута више. Тада би, дабогме, било 100 пута лакше да добије градове „без боја“ и да се сасвим ослободи.
Застава: Обреновићи и слобода подера се на двоје. Обреновићи се утврдише на престолу утврдивши бирократску систему владе, а слобода се српског народа сахрани још дубље но што је била пређе. Како је народ мрзео на ту систему видело се сваком приликом, а нарочито на „Великој топчидерској скупштини“ после катастрофе од 29. маја, у оној љутој мржњи коју народ исказа на Н. Христића (министра унутрашњих дела за сво време владе кнеза Михаила). Обично се сматра да је то лична мржња на поменутог господина. Али такво схватање показује крајњу кратковидост. Г. Христић није ништа учинио лично српском народу. Све што је радио, радио је као министар унутрашњих дела по законима земаљским и преко својих званичних органа. Ако је г. Христић учинио какво насиље преко закона, још није доцкан: он се може тужити редовном суду, и он ће бити зацело осуђен. Зашто то не ураде они који све зло пређашње владе виде само у неколико личности? Није ми намера да браним г. Христића, већ хоћу само да кажем да то није била његова личност на коју је народ нападао. Народ само није умео да разликује језгро од форме. У г. Христићу је народ оличавао бирократску систему од које је трпео и на коју је мрзио. Ово наше мишљење још јаче сведочи једна појава у поменутој скупштини. Међу „народним жељама“ што их народ изјави намесницима, либерали, што „штилизоваху“ исте жеље, уметнуше жељу да на народну скупштину долазе и чиновници. Кад се те стилизоване жеље читаху у скупштини, па се прочита жеља о чиновницима, у скупштини се подиже таква бура да либерални известитељ и стилизатор мораде да измакне из скупштине, и та жеља би избрисана. Чиновници беху тако изгубили кредит код народа да оно мало либерала што изиђоше из редова чиновника не могоше да загладе ни најмање грехе бирокрације.
Ми смо укратко нацртали стање народа што га створи бирократска система. Да то стање беше рђаво, то изрече народ јавно, и то признаде нова влада обећавши свечано да ће она употребити све да заједно с народом поправи то стање. Ја рекох одмах у почетку да ја остављам на страну све „племените намере“ и „патриотске тежње“ што се приписиваху новој влади. За нашу цељ то би било сасвим сувишно. Ми рекосмо да ћемо говорити само о начелима партаје која је на влади, а то се може потпуно оценити по појавима што се виде. То је, у исто време, довољно да се разуме шта има народ да очекује од те партаје. Убеђења те партаје потпуно су изречена у новом уставу, јер је устав народна скупштина усвојила скоро без измене онако како га је влада предложила.
Светозар Марковић интернет архива