Srpske obmane -
Svetozar Marković, 1869.
II poglavlje
Pre 10 godina čuvena Sv. andrejska skupština razvi zastavu: Obrenovići i sloboda. Još nije nastupilo vreme da se ocene sve pobude i svi činioci što stvoriše događaje od 1858. god., stoga se i mi nećemo upuštati u takvu ocenu.
Da bacimo samo jedan pogled na sastav narodne Sv. andrejske skupštine. Jedan je pogled dovoljan da nam osvetli veći deo događaja što se zbiše posle spomenute skupštine. Ne uzimljući u račun neznatan broj pristalica tadašnje vlade (koji je bio po svoj prilici vrlo neznatan, pa nije smeo ni zuba pomoliti), skupština se sastojala iz tri glavna činioca. Većina su bili predstavnici jadnog izmučenog naroda, koji nisu pripadali niti kakvoj dinastičnoj niti načelnoj partaji, većina je samo predstavljala muke i patnje naroda, pa stoga mrzela na svu tadašnju vladu i želela da se stanje naroda popravi ne znajući kako je to moguće. Znatnu čast sastavljali su lične pristalice Obrenovića, ostaci starog kabadahijskog vremena, koji su naročito bili gonjeni ili čiji su očevi ili rodbina bili gonjeni pređašnjom vladom, pa stoga mrzeli na nju lično, i koji su kao krajnju celj i spasenje svoje i srpskog naroda nalazili jedino i isključivo u povratku dinastije Obrenovića na srpski presto. Naposletku, najmanja čast ili, upravo, nekoliko ljudi koji bi se mogli na prste izbrojati, behu ljudi od načela. Oni ne samo shvatahu patnje naroda, već uviđahu i uzrok. Samovoljna, neodgovorna birokratska sistema vlade bijahu okovi narodni, koje oni željahu da razbiju. Promena sisteme beše njihova celj, a u dinastiji Obrenovića oni viđahu samo sredstvo za celj, garanciju slobode. Oni upravo napisaše onaj dvojni deviz na zastavi Sv. andrejske skupštine. „Narodna dinastija i narodna sloboda“, rekoše liberalci, u tome leži spasenje srpstva. To isto povtoriše lične pristalice Obrenovića, imajući u vidu poglavito prvu polovinu deviza, a smatrajući drugu kao slučajno nešto što uzgredno ide uz dinastiju. To isto povtori i ostala gomila, verujući da joj u toj jednoj frazi leži oslobođenje od sviju muka.
Sv. andrejska skupština donese zaista zaključke koji bi ujamčili narodu slobodu i napredak — da su se ostvarili. Ali imade li skupština i srpski narod kakva god jamstva da će se ta načela zaista ostvariti? Nikakva. Liberalci behu načinili račun bez krčmara. Oni ne saznavahu dobro kakva je sila birokracija koju oni željahu da sruše. S druge strane, sredstvo koje oni htedoše da upotrebe protiv birokracije — „narodna dinastija“ — beše samo za to zgodno da još većma utvrdi vlast iste birokracije. Da se razumemo.
Birokratska partaja imađaše u to vreme faktičnu vlast u Srbiji. Da ne navodim mnogo dokaza, to pokazuje odmah samo Namesništvo, koje izabra Sv. andrejska skupština za vreme „međucarstvija“[1] (i ja jako sumnjam da bi se i mogla oboriti vlada Karađorđevića da to samo nije išlo u račun glavnim predstavnicima tadašnje birokracije, i nadam se da će bespristrasna istorija opravdati moju sumnju). Ta partaja — koja svoja načela bese pocrpela iz doktrina nazadnjačke Evrope, koja ne priznaje da je država društvo organizovano za postizanje celji ličnosti, već koja smatra državu kao „moralno telo“ sastavljeno od vladara, policije, financije, jurisdikcije, žandarmerije, špijunstva, itd., itd., tj. od celog aparata kojim se „vrši vlast“ u suvremenoj despotskoj Evropi; partaja koja deli narod na dve klase: onu što upravlja, koja je sveta i nepogrešima i koja nema nikakve celji u životu no da trči po lestvicama intriga, podlog ponižavanja i služenja dok se ne dočepa „najvišeg mesta“ gde se uživaju sva blaga; i na drugu čast, kojom se upravlja, koja ima samo dužnosti: da plaća poreze, da snosi kuluke i vuče batine i koja mora da smatra kao najveću sreću ako joj se dozvoli da umre za „svog gospodara“. Ta partaja, po samom svom položaju, beše organizovana kao jedno celo, ona bese prekrilila svu Srbiju svojom mrežom. Uzajamni interes vezivao je za zajedničku odbranu protiv svakog napada na postojeće stanje. Osim toga, „vršeći vlast“ za toliko godina, ona je imala autoriteta u narodu, to jest, narod je bio naviknut da je sluša i da je se boji. „Može mu se, u vlasti mu je“, „Ne može se šut s rogatim“ — govorio je narod na svako nasilje, a ova su bila tako česta u ono siledžijsko vreme da je narod bio već oguglao da u svakom koji nosi „crvenu vipušku“[1] gleda namesnika božijeg na zemlji. Osim toga, u redovima te partaje nalazila se sva takozvana inteligencija srpska (i ono nekoliko ljudi što predstavljahu liberalnu partaju behu izašli iz reda činovnika srećnim slučajem ili darovitošću svoje prirode). Razume se da je sva birokratska partaja morala jednodušno ustati protiv liberalnih zaključaka Sv. andrejske skupštine ili, upravo, protiv ljudi koji behu uzrok te se ti zaključci donesoše na Svetoandrejskoj skupštini. Jer kad bi se ostvarili zaključci Sv. andrejske skupštine, tj. kad bi narod postao gospodar sebe i svog imanja, kad bi on mogao slobodno da pretresa šta mu treba, a šta ne, on bi vrlo brzo došao do uverenja da mu ne treba ceo onaj birokratski aparat, pa, dakle, i ona inteligentna gospoda što su, može biti, baš toga radi bila čak i po Hajdelbergu, Parizu, itd., da izuče kako će tim aparatom da zauzdavaju narod kako bi ga bolje jašili. Birokratska, dakle, partaja beše najsilnija u zemlji i po svome broju i po svojoj organizaciji. U zemljama gde je primljena monarhijska forma uprave, ovakvoj partaji vlada je vazda osigurana. Malo je u svetu silnih ličnosti kao što behu npr., Petar I, Fridrih II ili Napoleon I, koji su kadri da vladaju neograničeno u punom smislu te reči. Obično u svakoj monarhiji vladaju partaje ovakvih načela i ovakve organizacije, a vladar je samo lutka koja je ostavljena da figuriše pred svetinom i koja mora da igra kako joj zapoveda činovnički aparat. Dakle, i kad se ne bi vladalac saglašavao sa načelima ovakve partaje, ona kod neobrazovanog naroda vazda ima prilike da ga potčini, da ga „uzme u svoje ruke“. (Razume se da takve partaje uvek pre ili posle izazivlju krvave revolucije, ali na to se one ne osvrću, samo kad je jaka javna i tajna policija i kad je vojska verna i glupa.) Ali to nije nikad nužno, jer dosada bar nije se našao takav „feniks“ od vladara koji bi odbacio takvo silno oruđe za utvrđenje svoje dinastije.
Liberalci, doduše, tvrdiše jednako da je ona vlada tvrđa kojom je narod zadovoljniji, a da će narod biti zadovoljniji što bude slobodniji, tj. što su vlasti zemaljske većma odgovorne za svoja dela; što su sudovi pravedniji, što je administracija prostija i jeftinija, itd., jednom reči, što narodu bude većma ostavljeno da se brine sam o sebi, što mu je na širem temelju izvedena samouprava. To je tako. Ali liberalci ne uviđahu samo jedno (ili se bar činjahu da ne vide): da „jaka vlada“ i „utvrđena dinastija“ da su to dve sasvim različne stvari i, štaviše, često sasvim protivne. Istina je što tvrde liberalci da je ona vlada na tvrđem temelju (tj. nema se bojati ni buna ni revolucija) koja je nad slobodnijim narodima. Ali što je narod slobodniji, tj. što su mu većma ujamčeni uslovi za umni i materijalni razvitak, on sve većma postaje svesniji i nezavisniji, on sve više odbacuje nenužne tutore i počinje da vrši sam svoje poslove, pa, naposletku, dolazi vreme kad mu je suvišan i onaj najviši i najskuplji tutor i on ga lepo skida s vrata. Taj zaključak nisu hteli liberalci da izvedu. Moguće je da je njima bilo svejedno da li će sin ili unuk Obrenović nositi „krunu Dušanovu“ ili ne, ali to, na žalost, nije bilo svejedno „narodnoj dinastiji“. Kao god što je u slobodnom narodu vlada, osigurana od buna i prevrata, tako je u neslobodnom izložena buni, prevratima i samom ubistvu, ali sve se to događa samo u gornjim slojevima. Princip monarhijski ostaje nedirnut, jer narod ostaje večno glup, večno „nepunoletan“, večno pod tutorstvom. Svaka stranica u istoriji evropskih dinastija svedoči ove naše reci. Samo da spomenem onolika i onako užasna zločinstva što se vršahu u ruskoj vladajućoj dinastiji, sve sa pomoću „viših slojeva“, no pri svem tom ruska dinastija ostade i do danas. To je uzrok što su dinastije vazda volele da se izlože svima udarcima što ih vuče za sobom apsolutna, neodgovorna vlada nego da se izlože slobodnoj kritici slobodnog naroda. To je uzrok što vladajuća dinastija u Srbiji vide odmah da su njoj liberalci vrlo opasni saveznici; a, međutim, na drugoj strani beše silna organizovana partaja, pa još odozgo partaja kojoj beše na zastavi da narod treba večno da ostane pod tutorstvom. Savez bi zaključen.
Od tog doba položaj liberalne partaje postade čudnovat sa njenom devizom: Obrenovići i sloboda, a njena sva borba protiv „Marinović-Garašanskog“ i „Hristić-Cukićevog“ ministarstva iluzorna. Nije mi namera da pratim kritički tu borbu, samo ću da spomenem jednu karakternu crtu u toj borbi. Do poslednjeg vremena vlade pokojnoga kneza Mihaila liberalna partaja, udarajući na beogradsku vladu i u najžešćoj vatri nazivljući je „dželatskom“, staraše se da otme od nje kneza Mihaila, pa i sama omladina u dva maha činjaše mu „temene“ ne bi li se valjda smilovao da daruje srpskom narodu slobodu.
Za 8 godina vlade kneza Mihaila vladao je u Srbiji moderni evropski birokratizam pomešan sa ćefovima iz starog kabadahijskog vremena. „Zakon je najviša volja u Srbiji“ — ta je fraza iskazana odmah u početku vlade kao načelo unutarnje politike vladine. Ali i ova fraza, kao i sve fraze, nema sama po sebi nikakva smisla. Smisao podobnim frazama daju tek sami zakoni i same ustanove u kojima se ogledaju ta načela. Zakoni koje izdade odmah Preobraženska skupština proglasiše da je u Srbiji zakon ono što knez hoće. Zakoni: o skupštini, o opštini, o činovnicima i dr. poznati su, i o njima su dosta govorili liberalni srpski listovi, pa stoga nije nužno da se o njima odelito govori. Opšta je crta sviju tih zakona da se u njima odriče suverenstvo naroda. Sistema koja je pritiskivala narod za svo vreme vlade Karađorđevića ne samo da se nije ni u dlaku promenila, no se je još izvela doslednije, naučnije. Sve vlasti i sva štampa bili su upravljeni na to da u narodu utvrde pojam o pravom monarhizmu, da [je] tj. monarh ličnost na kojoj leži „prst božiji“ (koji je okovao za toliko vekova narode evropske i protiv koga danas ustaje u Evropi sve što ume da misli). Prvi srpski vladari u početku ovoga veka behu izišli iz redova naroda. Razume se da je narod gledao na njih pravo kao na ljude koji su njima ravni i kojima je samo poverena najviša vlast stoga što se ti ljudi smatrahu kao najsposobniji. To je prirodno gledište svakog demokratskog naroda u kome nema nasledne aristokracije i kome se nije nikad propovedao evropski misticizam o božanstvenim svojstvima vladara. Da desetogodišnja perioda od Sv. andrejske skuptšine nije ništa učinila no samo to što je u narodu duboko ukorenila sujeverije monarhizma i ovo bi jedno bilo dovoljno da se ta perioda osudi kao nesreća za srpski narod, jer je ona unazadila umni razvitak naroda, bacila ga nazad za čitavo po veka.
Ali to nije ni jed(i)no zlo što ga narodu donese sistematično izvedena birokratska sistema. Opšti je zakon u istoriji čovečanskog razvitka da sav razvitak naroda u svima granama zavisi poglavito od njegovog umnog razvitka. Taj se zakon potpuno primenjuje i na razvitak srpskog naroda. Neka se baci samo jedan pogled na ekonomni razvitak naroda u Srbiji, pa će se odmah videti kakve je užasne posledice doneo birokratski sistem. Skoro od 30 godina ovamo sva najbolja snaga srpskog naroda ide u činovnike, tj. u klasu neproizvodnu; prema tome behu udešene sve škole, i srednje i više; i za činovnike se slao skoro isključivo cvet srpske omladine u strane zemlje da otuda pocrpe znanja kako će još bolje unapređivati — „činovničku struku“. Činovničko mesto bilo je jedino gde je čoveku skoro bez muke bilo osigurano izdržavanje, poštovanje, a, što je najglavnije, gospodstvo i vlast. Prirodno je sasvim da je svaki, ma iz kog staleža bio, hitao u činovnike samo ako je osećao iole kakve sposobnosti. Sve grane proizvodne u srpskom narodu ostadoše na istom stepenu na kome su bile u početku ovog veka. Svi putnici koji su upoznati sa načinom proizvodnje u Srbiji i u turskim provincijama Makedoniji, Rumeliji i Bugarskoj vele da su zemljoradnja uopšte i sve grane narodne industrije na mnogo višem stepenu razvijene u pomenutim podjarmljenim turskim provincijama no u „slobodnoj“ Srbiji. Ko god poznaje jadno stanje srpskog seljaka neće se nimalo začuditi tome. Kad se još uz to doda da je činovnička klasa po samom svom položaju morala primiti način življenja sa Zapada, sa više ugodnosti i više troška, da se je u višim klasama činovničkim, koje većinom ništa ne rade, morao razviti luksuz, da je posle taj način življenja morao zahvatiti i druge staleže koji su bili u neposrednom dodiru sa činovnicima i da [su] se, na taj način, u znatnom delu srpskog naroda morale stvoriti potrebe koje prevazilaze snagu narodnog proizvođenja, — onda se tek vidi posledica sistema uprave u Srbiji.
Pisac Srbende i gotovana nacrtao je istinito odnošaje proizvoda i trošača u Srbiji,[1] (ali podaci koji bi imali stalnog naučnog temelja — statističke cifre — još su malo poznati. Međutim, i ono malo dovoljno je da se užasne svaki „pravi prijatelj slobode i napretka naroda“ od „napredovanja“ srpskog naroda otkako se je počeo da „civilizira“. Po računima državnog statistika V. Jakšića, od 1843. do 1863, dakle za 20 godina, od 100 srpskih porodica 20 ostalo je bez imanja. Mada ti statistički podaci nisu pouzdani, opet je ovo osiromašavanje naroda tako naglo da, ma kakvu pogrešku pretpostavili u ciframa, njihov se značaj ne umanjava. Uostalom, i bez statističnih cifara, koji je iole lično poznat sa materijalnim stanjem srpskog naroda verovaće da te cifre nisu preterane. Materijalna sirotinja morala je sa sobom povući moralni pad naroda. Srpski narod, koji je pokazao onakvu energiju u početku ovog veka u svojoj borbi za oslobođenje, u današnje vreme postao je „telo bez duše“. Potpuna apatija za sve što neposredno ne zaseca u dobijanje „nasušnog hleba“ — to je karakteristika današnjeg naroda u Srbiji. Samo da spomenem taj jedan fakt: da kod tolikih ustanaka za oslobođenje što se zbiše u poslednje vreme na Balkanskom Poluostrvu: narod srpski i Kneževina ostade nepomičan kao da se to njega ništa ne tiče. Birokratska sistema uspela je da uguši u njemu svaku ličnu inicijativu. Neka se sravni s ovim lična energija i preduzimljivost grčkog, vlaškog i samog bugarskog naroda za svoje oslobođenje, pa da se uvidi kako su duboko pali potomci Karađorđa i Miloša. U Srbiji je sve ostavljeno vlasti. Samo oduševljenje naroda ostavljeno je da se fabricira „knjaževskim ukazom“ za 24 sata kad bude njegova volja.
Ima nekih publicista koji pravdaju birokratski sistem vlade kao da je on nuždan zbog političnog položaja Srbije: „Jaka vlada, vele oni, nužna je da bi snaga srpskog naroda bila svagda usredsređena da bi se mogla svakog trenutka upotrebiti kad dođe ‚zgodan trenutak'!“ i kao posledicu jake vlade oni navode to što je Srbija za poslednjih 10 godina jako skočila u svojoj političnoj važnosti i što je dobila gradove. Pre svega, ja sam kazao da „jaka vlada“ i „utvrđena dinastija“ nije jedno isto. Srbija je imala ovo poslednje, a ne ono prvo. To, naposletku, dokazuje i topčiderska katastrofa.[1] „Jaka vlada“, kao što je razumeju iste publiciste, tj. vlada koja u svakom trenutku može raspolagati narodnom krvlju i narodnim novcem na narodnu korist, ne samo da ne mora biti utvrđena na birokratskoj sistemi, već može postojati pri svakoj formi državnoj. Nijedna vlada u Evropi nije nikad pokazala onakvu snagu niti će je ikada pokazati kao što je vlada Sev. Amerikanskog Saveza u borbi za slobodu crnaca, jer je tu vladu sastavljao ceo slobodni narod. Što se tiče političnog položaja, on nije nikakvo merilo za unutarnje blagostanje naroda. Francuska valjada nije nikad igrala takvu sjajnu političnu ulogu kao što je za poslednjih 20 godina, a, međutim, stanje francuskog naroda valjada nikada nije bilo gore. Naposletku, ima li veće besmislice no govoriti da bi srpski narod izgubio od svoje politične važnosti kad bi on, na priliku, bio 100 puta slobodniji, 100 puta razvijeniji, 100 puta bogatiji ili, jednom reci, 100 puta snažniji? Svaki koji nije lud uvideće da on ne samo ne bi ništa izgubio od svoje politične važnosti, već naprotiv, po prostoj matematičnoj srazmerici, on bi je imao 100 puta više. Tada bi, dabogme, bilo 100 puta lakše da dobije gradove „bez boja“ i da se sasvim oslobodi.
Zastava: Obrenovići i sloboda podera se na dvoje. Obrenovići se utvrdiše na prestolu utvrdivši birokratsku sistemu vlade, a sloboda se srpskog naroda sahrani još dublje no što je bila pređe. Kako je narod mrzeo na tu sistemu videlo se svakom prilikom, a naročito na „Velikoj topčiderskoj skupštini“ posle katastrofe od 29. maja, u onoj ljutoj mržnji koju narod iskaza na N. Hristića (ministra unutrašnjih dela za svo vreme vlade kneza Mihaila). Obično se smatra da je to lična mržnja na pomenutog gospodina. Ali takvo shvatanje pokazuje krajnju kratkovidost. G. Hristić nije ništa učinio lično srpskom narodu. Sve što je radio, radio je kao ministar unutrašnjih dela po zakonima zemaljskim i preko svojih zvaničnih organa. Ako je g. Hristić učinio kakvo nasilje preko zakona, još nije dockan: on se može tužiti redovnom sudu, i on će biti zacelo osuđen. Zašto to ne urade oni koji sve zlo pređašnje vlade vide samo u nekoliko ličnosti? Nije mi namera da branim g. Hristića, već hoću samo da kažem da to nije bila njegova ličnost na koju je narod napadao. Narod samo nije umeo da razlikuje jezgro od forme. U g. Hristiću je narod oličavao birokratsku sistemu od koje je trpeo i na koju je mrzio. Ovo naše mišljenje još jače svedoči jedna pojava u pomenutoj skupštini. Među „narodnim željama“ što ih narod izjavi namesnicima, liberali, što „štilizovahu“ iste želje, umetnuše želju da na narodnu skupštinu dolaze i činovnici. Kad se te stilizovane želje čitahu u skupštini, pa se pročita želja o činovnicima, u skupštini se podiže takva bura da liberalni izvestitelj i stilizator morade da izmakne iz skupštine, i ta želja bi izbrisana. Činovnici behu tako izgubili kredit kod naroda da ono malo liberala što iziđoše iz redova činovnika ne mogoše da zaglade ni najmanje grehe birokracije.
Mi smo ukratko nacrtali stanje naroda što ga stvori birokratska sistema. Da to stanje beše rđavo, to izreče narod javno, i to priznade nova vlada obećavši svečano da će ona upotrebiti sve da zajedno s narodom popravi to stanje. Ja rekoh odmah u početku da ja ostavljam na stranu sve „plemenite namere“ i „patriotske težnje“ što se pripisivahu novoj vladi. Za našu celj to bi bilo sasvim suvišno. Mi rekosmo da ćemo govoriti samo o načelima partaje koja je na vladi, a to se može potpuno oceniti po pojavima što se vide. To je, u isto vreme, dovoljno da se razume šta ima narod da očekuje od te partaje. Ubeđenja te partaje potpuno su izrečena u novom ustavu, jer je ustav narodna skupština usvojila skoro bez izmene onako kako ga je vlada predložila.
Svetozar Marković internet arhiva