Srpske obmane -
Svetozar Marković, 1869.
I poglavlje
Nameran sam da govorim o sadanjem stanju u Srbiji. Pre svega, da opredelim moje gledište sa koga ću ocenjivati to stanje.
U svetu vladaju partaje. To je moja izlazna tačka. Narodno suverenstvo, narodna volja — to je sve iluzija. U svakoj suvremenoj državi većina ljudi ne misle svojom glavom, već veruju u mišljenje toga i toga ili, da rečem malo prostije, idu za izvesnim ljudima koji su im vođe i za koje oni misle da ih vode dobru. Ovo nije rečeno tek da se govori, već je to istina osnovana na iskustvu od vekova — na svoj ljudskoj istoriji. Ta istina važi za sve narode i sve forme državne, za republike kao i za monarhije. Kad nastane „blaženo“ vreme da svi ljudi u jednom narodu ili bar većina od njih saznadu zakone ljudskog razvitka uopšte, kad budu kadri da ocene svoje potrebe i da prema njima udese svoje ustanove, onda će tek oni biti kadri da vrše svoju suverensku volju i, razume se, onda će nestati sve bune, sve revolucije, svi prevrati, jednom reci, sve partajske borbe. To blaženo vreme spada među utopije suvremene Evrope. Do tog vremena naša postavka da svetom vladaju partaje van svakog je spora.
„S narodom za narod“, „narod je nepogrešiv“, — to je iluzija koja se je tako ukorenila da je vrlo teško izbiti iz glave i najdubljem, najlogičnijem misliocu. Kad narodno predstavništvo sankcioniše kakav zakon (ja razumem narodno predstavništvo u pravom smislu te reci ili, baš, i ceo narod kao suffrage universel u Francuskoj) obično se misli da se u tom zakonu moraju sadržavati garancije za narodni napredak, jer se veli: „To je učinjeno po narodnoj volji, a narod je nepogrešan“. 1852. god. u Francuskoj dadoše preko 8 miliona ljudi svoje glasove današnjem vladaru njenom i on postade carem. To je bila „narodna volja“. Ali neka se zapitaju one stotine hiljada što izgiboše na Krimu, u Alžiru, u Italiji i Meksiku; neka se zapitaju oni milioni očeva, braće, sestara, udovica i siročadi da li je to njihova volja bila da oni jadnici izginu za „slavu Francuske“; neka se zapita francuska sirotinja koja vuče milijarde dugova što ih donese francuska imperija da li je to njihova volja bila da plaćaju te dugove. Kakav bi bio odgovor? Neka resi sam čitalac. A oni dadoše svoj glas — sankcioniraše sve to: nesvesno. Iz imperije neophodno su isticale one posledice što ih spomenu. Narod ih nije predvideo, pa je dao glas za imperiju. On je pogrešio. Tek posle 20 godina teške patnje narod uvide da je pogrešio što je poverovao izvesnoj partaji i sad ustaje protiv nje. Zaista, nema veće nelogičnosti od ove: svaki je čovek pogrešiv; narod je skup ljudi, dakle: narod je nepogrešiv. To je javna protivnost.
Izričući da sankcija naroda za budi kakav zakon nije ništa drugo već vera naroda u izvesnu partiju da su mnenja te partaje korisna po narod, mi hoćemo samo da kažemo da nikakav zakon ne može biti nad ljudskom kritikom. Prema tome, kad se govori o kakvoj partiji koja je na vladi nije dovoljno samo da se kaže da je ona izabrana „po volji naroda“, pa da je već jedino stoga korisna po narod. Naprotiv, narod je mogao popeti na vladu baš takvu partaju koja vodi narod u propast. Da se to uvidi treba oceniti šta ta partaja razume pod korišću narodnom; kako ona shvaća potrebe narodne i kakvim sredstvima hoće da ih podmiri; jednom reči, kakve ustanove državne ona propoveda narodu i stara se da ih ostvari. Ovo, dakle, nije ništa drugo već da se ocene načela koja je vladajuća partaja napisala na svojoj zastavi.
Stavljajući se na ovo zemljište, tj. govoreći samo o načelima izvesne partaje, mi time ujedno izbegavamo tu neprijatnost da kritikujemo moralna svojstva ličnosti što sastavljaju izvesnu partaju. Izbegavamo da ne udaramo na ličnosti. „Plemenite namere“, patriotske težnje, itd., sve podobne fraze ostavljamo na stranu jer su one same po sebi šuplje. Šta se hoće s patriotskim težnjama, koje su to plemenite namere — to je ono što je glavno, što sastavlja jezgro stvari. Voda na 80-k. i pri izvesnom pritisku vazduha mora da kipi; svako telo koje nije ničim poduprto ili ma kakvom fizičkom preponom zadržano, teži da padne k središtu zemlje. To su zakoni koji se večno povtoravaju u fizičkoj prirodi. Izvesni uzroci vuku za sobom izvesne posledice — to je opšta formula fizičnih zakona. Isti zakon važi i za čoveka i za društvo. Ostavite čoveka bez hleba ili bez vazduha, on mora da crkne, pa ma vi to radili sa najplemenitijim željama da taj čovek živi 100 godina. Ostavite u jednom narodu sve uzroke koji uzrokuju krađe, paljevine, ubistva, itd., i ta će se zločinstva povtoravati svake godine u istom broju i s takvom pravilnošću kao i ma kakve pojave u prirodi.[1] Tako je i s drugim pojavama u društvu. Razume se da sve te pojave imaju svoj izvor u političkim i društvenim ustanovama narodnim. Pa tu ne pomogoše nikakve „patriotske želje“ i „plemenite namere“.
„Prst božji“ (što se često veli da leži na vladajućim ličnostima) vrlo je zgodna fraza da se zapuši šupljina kakvog novinarskog članka, ali u praktici on se ne pokazuje nigde. Nema, niti je ikada bilo kakve dinastije koja je bila kadra da svojim božanstvenim svojstvima sačuva ma i jedno selo od tuče ili poplave, da svojim „duhnovenijem“ ulije u narod nauku, da mu razvije industriju, trgovinu i druge grane narodnog kućenja, da ga drugi, obrazovaniji narodi ne upotrebljavaju za svog amalina. Tako isto, nije nijedan vladalac nikada bio kadar da „prstom božijim“ raspršti svoje i narodne neprijatelje (kao što je Jehova u Starom zavetu razbijao neprijatelje Izrailja), već je za to vazda trebalo narodne krvi i narodnih novaca.
One ustanove koje jamče narodu za njegov umni i materijalni razvitak korisne su po narod. Ona partaja koja radi da te ustanove nađu puta u svest i život narodni, korisna je po narod.
Što važi za svaku partaju uopšte, važi i za vladajuću partaju.
To je gledište realno. Ono nije novo u Evropi, ali je dosta novo u našoj žurnalistici, stoga sam mislio da je bilo nužno prethodno ovo nekoliko reci. Ja znam da će ono naći otpora, ali sam gotov da odgovorim razlogom na svaki napadaj.
Kod nas je uobičajeno da se svaki publicista pozivlje na narodno mišljenje i da time sankcioniše svoja načela, Tako je isto uobičajeno da se nazivlje „neprijatelj naroda“, „neprijatelj narodne slobode“, itd., svaki onaj koji ne smatra kao sveto pismo sve ono što izreče narodno predstavništvo. Ono je, veli se, narod, a „glas naroda to je glas božiji“. Ja sam već izrekao da ovo poslednje nikako ne stoji, ali ne stoji nikako ni ono prvo.
Narodno predstavništvo, to je skup od nekoliko partaja koje se u danom trenutku nalaze u narodu i iz mase koja ne pripada nikakvoj partaji (jer nema svog mišljenja), već se sklanja jednoj ili drugoj „prema okolnostima“. Naposletku, da se ne sporimo o tome dugo, ja ću samo da rečem da ja ne priznajem uopšte da i jedan čovek može zastupati mišljenje drugog čoveka (koji misli, razume se) potpuno. Stoga i svakoj ličnosti mora biti ostavljeno sredstvo da iskaže neposredno svoje mišljenje. To je sredstvo štampa.
Rodio sam se — bez svoje krivice. Krstili su me i zapisali da pripadam izvesnoj veri i odmah s time natovarili na mene red obvezanosti — bez mog odobrenja. Uveli su me u društvo sa izvesnim običajima i zakonima, propisali mi pravila za svaki korak u životu, ne pitajući da li se ja slažem sa tim pravilima. Ako ne priznajem običaje protiv kojih se, može biti, buni moj um i moje osećanje, odmah viču: „Kvari moral, razvraća društvo!“ Ako ustajem protiv zakona koji su, može biti, protivni svim mojim pojmovima o pravu i koji, može biti, oduzimlju mi sva prava ličnosti čoveka, odmah viču: „Buntovnik! Vežite ga! Kaznite ga!“ Mene pritiskuju i dave sa sviju strana, a ja zar da nemam ni toliko prava da rečem: „Ljudi! Ne davite i mene i sebe. Ima mesta za sve nas. Samo daj da se ovako uredimo“. Onda našto mi je i to društvo i taj zakon. To bi bila tavnica za čoveka. To je apsurdum.
U Srbiji je vlada i narod „jedno isto“. Ili, sa moga gledišta, narod poklanja svu veru partaji što je na vladi. U Srbiji nema ni liberalaca ni konzervativaca kao partaje. Nema opozicije (tako bar vele ljudi iz bivše liberalne opozicije kojima se mora verovati), osim nekih „klika“, koje hoće da dostignu neke sebične celji, i nekih „nedonesenih“ liberala, koji teraju opoziciju radi same opozicije. Znači: svaki koji ne priznaje apsolutno da će današnje stanje u Srbiji doneti narodu blagoslova taj je osuđen unapred bez apelate. Ja protestvujem protiv takve presude. Da povtorim svoje razloge:
1. U svakoj zemlji vlada jedna partaja.
2. Ako je ta partaja došla na vladu voljom narodnom, to samo znači da narod ima vere da će ga ta partaja odvesti k celji.
3. Ta vera traje samo dotle dok se narod činjenicama ne uveri o protivnosti. Inače ne bi postojale ni bune ni revolucije.
4. Svi zakoni i sve ustanove što se u danom trenutku smatraju kao spasonosne od relativne [su] vrednosti, dakle, podležu kritici.
5. Da bi bila moguća popravka ustanova (dakle, uslova od kojih zavisi napredak naroda), neophodan je uslov da svaka ličnost ima pravo da reče svoje mišljenje o tim ustanovama.
Dakle: pre no što se izreče ma kakva presuda nad ovom mojom kritikom, treba da se najpre ocene misli koje se u njoj razvijaju: Na stvar!
Svetozar Marković internet arhiva