Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи
Сви сопственици, сва буржоазија настоји да привуче средњег сељака на своју страну тиме што му обећава разне мере за побољшање његовог газдинства (јевтине плугове, пољопривредне банке, увођење сејања трава, јевтину стоку и гнојиво и др.), а исто тако и тиме што га увлачи у разне пољопривредне организације (кооперације, како их зову у књигама), у организације разних газда, с циљем побољшања газдинства. На тај начин буржоазија се труди да средњег сељака, па чак и ситног сељака, чак и полупролетера, отргне од савеза с радницима, труди се да га потстакне да пође за богаташима, за буржоазијом у њеној борби против радника, против пролетаријата.
Радници социјал-демократи одговарају на то: побољшање газдинства је добра ствар. Нема ничег рђавог у томе да се плугови купују јевтиније, данас чак и сваки паметнији трговац настоји да продаје јевтиније, како би привукао купце. Али када сиромашном и средњем сељаку кажу да ће побољшање газдинства и појевтињење плугова свима њима помоћи да се ослободе немаштине и стаиу на ноге, уопште не дирајући богате људе, - онда је то превара. Од свих тих побољшања, појевтињавања и кооперација (организација за продавање и куповање робе) много више добијају богаташи. Богаташи постају све моћнији, све јаче притешњују и сиротињу и средње сељаке. Док богаташи остају богаташи, док они у својим рукама држе већи део и земље, и стоке, и оруђа, и новца, - не само сиротиња, него ни средњи сељаци не могу се никада ослободити беде. Можда ће овај или онај средњи сељак помоћу тих побољшања и кооперација и ускочити међу богаташе, али ће цео народ и сви средњи сељаципасти у још већу беду. Да би сви средњи сељаци постали богати, треба уклонити све богаташе, а њих може уклонити само савез градских радника и сеоске сиротиње.
Буржоазија каже средњем (па чак и ситном) сељаку: ми ћемо теби продати јевтину земљу, јевтине плугове, а ти нама продај своју душу, одреци се борбе против свих богаташа.
Радник социјал-демократ вели: ако заиста јевтино продају, зашто да човек не купи, ако има новаца: посао је посао. Али своју душу не треба никад продавати. Одрећи се борбе заједно с градским радником против читаве буржоазије, то значи остати заувек у беди и немаштини. Богаташи ће од појевтињавања робе имати још више користи, још више ће се обогатити. А ко уопште нема новаца, томе никаква јевтиноћа неће помоћи, докле год тај новац не узме од буржоазије.
Да наведемо пример. Присталице буржоазије хвале се као шареном торбом, разним кооперацијама (организацијама за јевтину куповину и повољну продају). Има чак људи који себе називају „социјалистима-револуционарима“ и такође, као и буржоазија, вичу да је сељаку најпотребнија кооперација. И код нас у Русији почињу се оснивати разне кооперације, али је њих код нас још мало, и биће их мало све дотле док нема политичке слободе. А у Немачкој међу сељацима има врло много разних кооперација. И погледајте коме највише помажу те кооперације. У читавој Немачкој 140 хиљада сеоских домаћина учлањено је у задругама за продају млека и млечних производа, и тих 140 хиљада има (ми опет ради једноставности узимамо округле цифре) милион и сто хиљада крава. Рачуна се да сиромашних сељака у целој Немачкој има четири милиона. Од њих је учлањено у задругама само 40 хиљада; дакле, од стотине сиромашних сељака само један се користи тим кооперацијама. Тих 40 хиљада сиромашних сељака имају свега 100 хиљада крава. Даље, средњих домаћина, средњих сељака има један милион; од њих је учлањено у кооперацији 50 хиљада (дакле, пет од сто), и они имају 200 хиљада крава. Најзад, богатих газда (тј. велепоседника и богатих сељака заједно) има једна трећина милиона; од њих учлањено је у кооперацији 50 хиљада (дакле, седамнаест од сто!) и они имају 800 хиљада крава!
Ето коме пре свега и највише помажу кооперације. Тако вуку за нос сељака људи који галаме о спасавању средњег сељака помоћу разних организација за јевтину куповину и повољну продају. Доиста, буржоазија хоће сувише јевтнно да „откупи“ сељака од социјал-демократа, који зову и сиротишу и средњег сељака на своју страну.
Код нас се такође оснивају разни артељи за производњу сира и млекарске задруге. Код нас такође има колико хоћете људи који вичу: артељи, сеоска заједница и задруге - ето то је потребно сељаку. А погледајте коме ти артељи и задруге и заједнички закуп иду на руку. Код нас од сто домаћинстава најмање 20 уопште нема крава; 30 домаћинстава има по једну краву; они продају млеко само због тешке невоље, јер деца остају без млека, гладују и умиру као муве. А богати сељаци имају по 3, по 4 краве и више, и ти богати сељаци имају половину свих сељачких крава. Коме користе артељи за производњу сира? Јасна је ствар, пре свега спахијама и сеоској буржоазији. Јасна је ствар да је њима корисно да средњи сељаци и сиротиња иду за њима, да као средство за ослобођење од беде не сматрају борбу свих радника против читаве буржоазије, него тежњу појединих ситних газда да се извуку из свог положаја и ускоче у богаташе.
Присталице буржоазије потпомажу и потстичу ту тежњу на све могуће начине, правећи се да су присталице и пријатељи ситног сељака. И многи наивни људи не виде вука у јагњећој кожи и понављају буржоаску лаж, мислећи да користе ситном и средњем сељаку. Они, на пример, доказују у књигама и говорима да је ситно газдинство најкорисније, најуносније газдинство, да ситно газдинство цвета; зато, веле, свуда у пољопривреди има тако много ситних газда, зато се тобоже они и држе тако чврсто за земљу (а не зато што је сву најбољу земљу приграбила буржоазија, што је сав новац такође у њеним рукама, а сиротиња тавори и мучи се целог живота на педљу земље!). Ситнсм сељаку не треба много новаца, кажу ти слаткоречиви људи, ситни и средњи сељак је штедљивији и марљивији него крупни, а уз то уме да живи једноставније: уместо да купи за стоку сена, он је намири сламом; уместо да купи скупу машину, он раније устаје и дуже ради, па се такмичи с машином; уместо да за сваку поправку даје новац страним људима, он празником сам узме секиру, потеше мало, - и ствар испадне много јевтиније него код крупног газде; уместо да храни скупог коња или вола, он се за орање и кравом послужи - код Немаца сва сеоска сиротиња оре кравама, а народ је и код нас толико упропашћен, да почиње орати не само кравама, него и људима! И како је то корисно! Како јевтино! Како је то похвално што је средњи и ситни сељак тако марљив, тако раден, што живи тако просто, што није разнежен, што не мисли на социјализам, него само на своје газдинство! Не иде за радницима, који организују штрајкове против буржоазије, него иде за богаташима, хоће да се уврсти међу ваљане људе! Е, кад би сви били тако марљиви и ревносни, кад би живели једноставно, кад не би пијанчили, него новац више штедели, а мање трошили на шарене тканине, кад би мање деце рађали, - онда би сви добро живели, и не би било никакве беде нити немаштине!
Оваке слатке песме пева буржоазија средњем сељаку, а има наивних људи који у те песмице верују и сами их понављају[Ђ]. А у ствари те слатке речи су чиста превара, просто изругивање са сељаком. Јевтиним и уносним газдинством ови слаткоречиви људи називају беду, тешку немаштину, која сили средњег и ситног сељака да ради од јутра до мрака, да откида од уста, да се одриче сваког и најситнијег новчаног издатка. Наравно, шта има „јевтиније“ и „корисније“ него по три године носити једне гаће, лети ићи бос, рало ужетом увезивати, а краву хранити трулом сламом са крова. Дајте тако „јевтино“ и „уносно“ газдинство каквом буржују или богатом сељаку, па ће сигурно брзо заборавити своје слатке речи!
Људи који хвале ситно газдинство хтели би понекад да користе сељаку, а у ствари му наносе само штету. Слатким речима они варају сељака исто онако као што га вара лутрија. Одмах ћу вам рећи шта је то лутрија. Рецимо, ја имам краву која вреди 50 рубаља. Ја хоћу ту краву да дам на лутрију и нудим свима срећке од по једне рубље. За једну рубљу може се добити крава! Народ је лаком и рубље само пљуште. Кад се накупи 100 рубаља, врши се вучење: чији се број извуче, тај добија краву за рубљу, а други одлазе празних шака. Да ли је народ „јевтино“ платио ту краву? Није, него врло скупо, јер је за њу плаћена двострука цена, јер су два човека (онај који је приредио лутрију и онај који је добио краву) зарадили без икаква труда, и то зарадили на рачун оних деведесет и девет људи који су изгубили свој новац. Дакле, онај ко каже да је лутрија корисна за народ, тај просто вара народ. Исто тако вара сељака и онај ко обећава спас од беде и невоље помоћу разних кооперација (организација за повољну продају и јевтину куповину), разних побољшавања привреде, свакојаких банака и томе слично. Као што је на лутрији један добио, а сви други платили, тако и овде: један се средњи сељак снашао, постао богаташ, а деведесет девет његових другова су целог живота грбили леђа, не ослобађајући се беде, пропадајући све више и више. Нека сваки сеоски становник добро погледа своју сеоску заједницу и читаву своју околину: има ли много средњих сељака који постају богаташи и заборављају беду? А колико има оних који се кроз цео живот не могу ослободити беде? Колико је оних који пропадају и одлазе из села? Рачуна се, као што смо видели, да код нас у читавој Русији нема више од два милиона средњих сељачких газдинстава. Претпоставимо да разних организација за јевтину куповину и повољну продају има десет пута више него сада. До чега ће то довести? Највише ако сто хиљада средњих сељака постану богати. А шта то значи? То значи да се обогатило пет од сто средњих сељака. А осталих деведесет и пет? Њима је тешко као и пре, а многи још и теже живе. А сиротиња је још више осиромашила.
Буржоазији, разуме се, то и треба, да би што више сиромашних и средњих сељака ишло за богаташима, да би веровали да се могу спасти од беде без борбе против буржоазије, да би се уздали у своју марљивост, у своју упорност, да би се надали да ће се обогатити, да се не би ослањали на савез са сеоским и градским радницима. Буржоазија се на све могуће начине труди да код сељака одржи ту лажну веру и наду, да га успава разним слатким речима.
Да бисмо открили превару са стране свих тих слаткоречивих људи, доста је да им поставимо три питања.
Прво питање. Може ли се радни народ спа-сти беде и невоље, док у Русији од двеста четрдесет милиона десетина зиратне земље сто милиона десетина припада крупним земљепоседницима? Док се у рукама шеснаест хиљада најкрупнијих земљепоседника налази шездесет пет милиона десетина?
Друго питање. Може ли се радни народ спасти беде и невоље, кад милион и по богатих сељачких домаћинстава (од укупно десет милиона) држи у својим рукама половину свих сељачких усева, свих сељачких коња, све сељачке стоке и више од половине свих сељачких залиха и новчаних уштеда? Кад се та сељачка буржоазија и даље све више и више богати, притискујући сиротињу и средње сељаштво, богатећи се радом слугу и надничара? Кад је шест и по милиона сељачких домаћинстава упропашћена сиротиња, вечно гладна, која зарађује себи бедну кору хлеба најамним радом?
Треће питање. Може ли се радни народ спасти од беде и невоље, кад је новац постао главна сила? Кад се за новац може купити све: и фабрика, и земља, па се чак и људи могу купити, као најамни радници, као најамно робље? Кад се без новца нити може живети, нити водити газдинство? Кад ситни домаћин, сиромах, мора водити борбу против крупних газда, да би дошао до новца? Кад је неколико хиљада спахија, трговаца, фабриканата и банкара приграбило у своје руке стотине милиона рубаља, а осим тога они господаре свим банкама, у којима се прикупљају хиљаде милиона рубаља?
Од тих питања не можеш се ослободити никаквим слатким речима о преимућствима ситног газдинства или кооперације. На та питања може бити само један одговор: права „кооперација“, која може да спасе радни народ, јесте савез сеоске сиротиње и градских радника социјал-демократа за борбу против читаве буржоазије. Уколико се тај савез буде ширио и јачао, утолико ће средњи сељак брже схватити сву лаж буржоаских обећања, утолико ће средњи сељак пре стати на нашу страну.
Буржоазија то зна и зато она, осим слатких речи, шири свакојаке лажи о социјал-демократима. Она каже да социјал-демократи хоће да отму својину од средњег и ситног сељака. То је лаж. Социјал-демократи хоће да одузму својину само од крупних газда, само од онога ко живи од туђег рада. Социјал-демократи никада неће одузети својину од ситних и средњих домаћина који се не служе најамним радницима. Социјал-демократи бране и штите интересе целог радног народа, не само интересе градских радника, који су најсвеснији и најуједињенији, него и сеоског радништва, а исто тако и ситних занатлија и сељака, ако не узимају раднике у најам и не иду за богаташима, не прелазе на страну буржоазије. Социјал-демократи се боре за сва побољшања у животу радника и сељака која се могу постићи одмах сада, док још нисмо срушили владавину буржоазије, и која олакшавају ту борбу против буржоазије. Али социјал-демократи не варају сељака, они му говоре праву истину, они говоре унапред и отворено да се народ никаквим побољшањима не може спасти од беде и невоље све дотле док влада буржоазија. Да би сав народ знао ко су социјал-демократи и шта они хоће, социјал-демократи су израдили свој програм. Програм - то је кратко, јасно и тачно објашњење свега онога за чим партија тежи и за шта се бори. Социјал-демократска партија је једина партија која истиче јасан и тачан програм, да би га цео народ знао и видео, да би у партији могли бити само они људи који заиста желе да се боре за ослобођење целог радног народа од јарма буржоазије и уз то људи који правилно схватају ко треба да се уједини за ту борбу и како треба водити ту борбу. Осим тога, социјал-демократи сматрају да у програму треба отворено, јасно и тачно објаснити откуд долази беда и невоља радног народа и зашто раднички савез постаје све шири и све јачи? Није довољно рећи да се тешко живи и звати на буну; то може учинити и сваки букач, али од тога је мала корист. Радни народ треба јасно да схвати због чега он пати, с ким треба да се уједини ради борбе за ослобођење од беде.
Ми смо већ рекли шта хоће социјал-демократи; рекли смо откуд потиче беда и невоља раднога народа, рекли смо против кога треба да се бори сеоска сиротиња и с ким треба да се уједињује за ту борбу.
Сад ћемо рећи каква побољшања можемо да извојујемо својом борбом одмах сада, побољшања и у животу радника и у животу сељака.