Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи
Социјал-демократи се боре за ослобођење читавог радног народа од сваке пљачке, од сваког угњетавања, од сваке неправде. Да би се ослободила, радничка класа мора, пре свега, да се уједини. А да би се ујединила, треба да има слободу удруживања, право удруживања, треба да има политичку слободу. Ми смо већ говорили да самодржавна влада јесте робовање народа чиновницима и полицији. Зато је политичка слобода потребна целом народу, а не само шачици дворских људи, богаташа и достојанственика који имају приступ у двор. Али радницима и сељацима је политичка слобода најпотребнија. Богати људи се могу откупити од самовоље, од злоупотреба чиновника и полиције. Богати људи могу далеко доћи са својим жалбама. Зато полиција и чиновници много ређе смеју пакостити богатим људима него сиротињи. Радници и сељаци немају чиме да се откупе од полиције и чиновника, немају коме да се жале, а да се суде не могу. Радници и сељаци никада се неће ослободити од намета, Самовбље и злостављања полиције и чиновника, док у држави нема изборне владе, док нема народне скупштине. Само таква народна скупштина може ослободити народ од робовања чиновницима. Сваки свесни сељак треба да иде за социјал-демократима, који од царске владе за-хтевају пре свега и на првом месту сазив народне скупштине. Посланике треба да бирају сви, без обзира на сталеж, без обзира на то ко је богат, а ко сиромах. Избори морају бити слободни и чиновници их никако не смеју ометати; на те изборе треба да пазе људи којима се то повери, а не полициски писари и земски начелници. Онда ће посланици целог народа умети да претресу све народне потребе и да у Русији уведу бољи поредак.
Социјал-демократи захтевају да полиција никога не сме да хапси без суда. Чиновници морају бити строго кажњавани за самовољна хапшења. Да би се прекинула самовоља чиновника, треба увести да народ сам бира чиновнике, да свако има право да се жали директно суду против сваког чиновника. Иначе, каква је корист жалити се на полициског писара земском начелнику, или на земског начелника - губернатору? Наравно да ће земски начелник само штитити писара, а губернатор начелника, а уз то може још онај који се жали сам да настрада. Затвориће га или прогнати у Сибир. Чиновници ће се тек онда бојати кад код нас у Русији (као и у другим државама) свако буде имао право да се жали и народној скупштини и изборном суду и да у новинама слободно говори или пише о својим невољама.
Руски народ се и дан данас налази у кметској зависности од чиновника. Без чиновничке дозволе народ не сме ни збор да сазове, ни да штампа књиге или новине! Зар то није кметска зависност? Ако се збор не сме слободно сазвати и ако се књига не сме слободно штампати, како се онда може изићи на крај са чиновницима и богаташима? Разуме се, чиновници забрањују сваку књигу и сваку реч која говори истину о народним невољама. Ето и ову књигу социјал-демократска партија мора да штампа и растура тајно: свако код кога се ова књига нађе биће вучен по затворима и судовима. Али се радници социјал-демократи тога не боје: они ће штампати све више књига које говоре истину и све више ће их раздавати народу, да их чита. И никакве тамнице, никакви прогони неће зауставити борбу за народну слободу!
Социјал-демократи траже да се униште ста-лежи, да сви грађани у држави буду потпуно равно-правни. Сада код нас постоје неподложнички и подложнички сталежи, постоје привилеговани и непривилеговани, црна и бела кост; за про-сти народ постоје. још увек чак и батине. Ни у једној земљи радници и сељаци нису толико уни-жени. Ни у једној земљи, осим у Русији, не постоје различити закони за разне сталеже. Време је да и руски народ затражи да сваки сељак има сва она права која има и племић. Зар није срамота што већ више од четрдесет година, откако је уки-нуто кметство, још увек постоје батине, још увек постоји подложнички сталеж?
Социјал-демократи траже да народ има пуну слободу кретања и слободу занимања. Шта то значи: слобода кретања? То значи да сељак има право да иде куд хоће, да се сели куд хоће, да бира које хоће село и који хоће град, не тражећи ни од кога дозволу. То значи да се и у Русији укину пасоши (у другим државама већ одавно нема пасоша), да ниједан полициски писар, ниједан земски начелник, не сме забранити ниједном сељаку да се сели и да ради где хоће. Рускн сељак још толико робује чиновницима, да се не може слободно преселити у град, не може слободно, отићи на нову земљу. Министар наређује да губернатори не дозвољавају самовољне селидбе! Губернатор зна боље од сељака куда сељак треба да иде! Сељак је мало дете, он се без власти не сме ни маћи! Зар то није кметска зависност? Зар то није злостављање народа, када сваки пропали господичић командује одраслим домаћинима-земљорадницима?
Постоји књига “Неродица и народна невоља“ (глад), коју је написао садашњи „министар пољопривреде“ господин Јермолов. У тој се књизи отворено каже да су господи спахијама потребне радне руке, сељак се не сме селити. Министар говори отворено, не устручава се, мисли да сељак неће чути те речи и да их неће разумети. Зашто пуштати народ, када су господи спахијама потребни јевтини радници? Уколико народ теже живи, утолико је боље за спахије, уколико има више беде, утолико ће надница бити јевтинија, утолико ће народ покорније сносити угњетавање. Пре су старешине села пазиле на господску корист, а сада о њој воде рачуна земски начелници и губернатори. Пре су старешине села наређивале да се људи батинају у коњушници, а сада земски начелници наређују да се људи батинају у срезу.
Социјал-демократи захтевају да се укине стајаћа војска и да се место ње уведе народна војска, да цео народ буде наоружан. Стајаћа војска - то је војска одвојена од народа, која се припрема за то да пуца у народ. Кад војника не би затварали на неколико година у касарну и кад га не би онако крвнички муштрали, зар би он могао пуцати у своју браћу, у раднике и сељаке? Зар би војник могао да иде против гладних сељака? За одбрану државе од непријатеља није потребна никаква стајаћа војска, за то је довољна народна војска. Ако сваки грађанин буде наоружан, онда никакав непријатељ не може бити опасан за Русију. А народ би се ослободио од милитаристичког јарма: на војску се троше стотине милиона рубаља годишње, а сав тај новац узима се од народа, зато су и порези тако велики, зато је и живот све тежи. Милитаризам још више појачава власт чиновника и полиције над народом. Милитаризам је потребан и зато да би се пљачкали туђи народи, на пример, да би се отимала земља од Кинеза. Народу од тога није ништа лакше, него још теже, због нових намета. Замена стајаће војске наоружањем целог народа била би огромна олакшица за све раднике и сељаке.
Исто тако велика олакшица би било за њих укидање посредних пореза, које захтевају социјал-демократи. Посредни порези, то су они порези који се не узимају непосредно као порези на земљу или газдинство, него их народ плаћа посредно, као вишу цену за робу. Држава удара порез на шећер, ракију, петролеј, шибице и на друге предмете потрошње; тај порез плаћа држави трговац или фабрикант, али, разуме се, не од свог новца него од онога који му плаћају купци. Цене за ракију, шећер, петролеј, шибице повећавају се, а свако ко купи боцу ракије или фунту шећера плаћа не само цену те робе, него и порез на њу. На пример, ако платите, рецимо, четрнаест копејака за фунту шећера, четири копејке (отприлике) чине порез: фабрикант шећера већ је платио тај порез државној каси, а сада узима тај новац од сваког купца. Према томе, посредни порези - то су порези на предмете потрошње, порези које плаћа купац у облику повишене цене на робу. Понекад кажу да су посредни порези најправичнији: колико ко купује, толико и плаћа. Али то није истина. Посредни порези су најнеправичнији порези, јер је сиротињи много теже да их плаћа него богаташима. Богаташ има десет пута више прихода него сељак или радник, а понекад и сто пута више. А зар богаташу треба сто пута више шећера?
Десет пута више ракије или шибица? или петролеја? Наравно, не. Богата породица купује два или, највише, три пута више петролеја, ракије или шећера, него сиромашна. А то значи да богаташ плаћа од свог прихода у виду пореза мањи део него сиромах. Рецимо, приход сиромашног сељака износи две стотине рубаља годишње; узмимо да он купи за шездесет рубаља робе на коју се плаћа царина и која је зато скупља (на шећер, шибице и петролеј плаћа се државна трошарина, тј. фабрикант плаћа царину још пре него што пусти робу у продају; на монополску ракију држава је директно подигла цену; на памучне тканине, гвожђе и другу робу цена је поскупела, зато што се јевтина роба из иностранства не пушта у Русију без високе царине). На тих шездесет рубаља долази двадесет рубаља посредног пореза. Сиромашни сељак даје, дакле, од сваке рубље свога прихода по десет копејака за посредне порезе (не рачунајући непосредне порезе, плаћање откупа за земљу и кметске дажбине, земљарину, земске, општинске, мирске прирезе). А богати сељак има приход од хиљаду рубаља; он купује оцарињену робу за сто и педесет рубаља; посредног пореза он плаћа (од тих сто педесет) - педесет рубаља. Дакле, богаташ од сваке рубље својих прихода плаћа само пет копејака пореза. Уколико је човек богатији, утолико мање плаћа посредног пореза од својих прихода. Стога су посредни порези најнеправичнији. Посредни порез - то је порез на сиротињу. Сељаци и радници заједно чине 9/10 целокупног становништва и плаћају 9/10 или 8/10 свих посредних пореза. А од свих пореза радници и сељаци сигурно не добијају више од 4/10! Зато соци-јалдемократи траже да се укину посредни порези и да се уведе прогресивни порез на приход и наслеђе. То значи: уколико је већи приход, утолико мора бити већи и порез. Ко има хиљаду рубаља прихода, нека плати по копејку од сваке рубље, а ко две хиљаде, нека плати по две копејке итд. Сасвим мали приходи (на пример, приходи који не премашују 400 рубаља) не опорезују се. Највећи богаташи плаћају највеће порезе. Такав порез, порез на приход или, тачније, прогресивни порез на приход, био би много правичнији него посредни порези. Зато се социјал-демократи боре да се посредни порези укину и да се уведе прогресивни порез на приход. Али разумљиво је да то не желе ни сопственици ни буржоазија и да раде против тога. Само чврст савез сеоске сиротиње и градских радника може извојевати од буржоазије то побољшање.
Најзад, веома важно је побољшање за цео народ, а нарочито за сеоску сиротињу, бесплатно школовање деце, које захтевају социјал-демократи. Данас на селу има много мање школа него у градовима, а уз то само богате класе, само буржоазија може да даје деци ваљано образовање. Само бесплатно и обавезно похађање школе за сву децу може бар донекле спасти народ од садашње непросвећености. А сеоска сиротиња нарочито пати од непросвећености и њој је нарочито потребна школа. Али, наравно, нама је потребна права, слободна школа, а не онаква какву би хтели чиновници и попови.
Социјал-демократи даље захтевају да свако има право да сасвим слободно исповеда веру коју хоће. Од европских држава једино су још у Русији и у Турској остали срамни закони против људи друге, неправославне вере, против раскољника, сектаната и Јевреја. Ти закони отворено забрањују извесну веру, или забрањују њено проповедање, или људе извесне вере лишавају неких права. Све су то неправични, насилнички, срамни закони. Свако мора имати потпуну слободу не само да исповеда какву хоће веру, него и да шири коју хоће веру и да мења веру. Ниједан чиновник не сме имати права чак ни да пита некога које је вере: то је ствар савести, и нико се ту не сме мешати. Не сме бити никакве “владајуће“ вере или цркве. Све вере, све цркве морају бити једнаке пред законом. Свештенике разних вера треба да издржавају они који припадају њиховој вери, а држава државним новцем не сме потпомагати ниједну веру, не сме давати плату никаквим свештеницима, ни православнимг ни раскољничким, ни сектантским, нити ма којим другим. Ето, за то се боре социјал-демократи, и док те мере не буду спроведене без икаквих изговора и подвала, дотле се народ неће ослободити срамних полициских прогона због вере и исто тако срамног пружања полициске милостиње појединим верама.
Ми смо видели каква побољшања траже социјал-демократи за цео народ, а нарочито за сиротињу. Сада ћемо погледати каква побољшања траже за раднике, не само за фабричке и градске, него и за сеоске раднике. Фабрички и заводски радници живе збијеније, у већим групама; они раде у великим радионицама; они могу лакше да користе помоћ социјал-демократа из редова школованих људи. Из свих тих разлога градски радници су почели много пре него остали да се боре против послодаваца и извојевали су знатна побољшања, извојевали су и фабричке законе. Али социјал-демократи воде борбу да таква побољшања добију сви радници: и занатлије који раде за послодавце код своје куће, како у граду тако и на селу, - и најамни радници код ситних мајстора и занатлија, - и грађевински радници (зидари, тесари и др.) - и шумски радници, и прости радници, - а исто тако и сеоски радници. Сви ти радници почињу сада по целој Русији да се организују, као и фабрички и уз помоћ фабричких радника, почињу да се организују у циљу борбе за боље услове живота, за краћи радни дан, за већу надницу. И социјал-демократска партија ставља себи у задатак да потпомаже све раднике у њиховој борби за бољи живот, да им помаже да се организују (удружују) у чврсте савезе најбољих и најпоузданијих радника, да им помаже ширећи књиге и летке, шаљући искусне борце међу нове раднике и уопште да им помаже у сваком погледу. Кад извојујемо политичку слободу, онда ћемо и ми имати своје људе у народној скупштини, посланике-раднике, социјал-демократе, и они ће, као и њихови другови у другим земљама, захтевати да се издају закони у корист радника.
Ми овде нећемо набрајати сва она побољшања која социјал-демократска партија тражи за раднике: та побољшања су набројана у програму и, опширно објашњена у књизи „Радничко питање у Русији“. Биће довољно да овде поменемо само најглавнија од тих побољшања. Радни дан не сме бити већи од осам сати. Један дан у недељи мора бити увек слободан за одмор. Прековремени рад мора бити потпуно забрањен, а исто тако и ноћни рад. Деца морају добити бесплатно школовање до 16 година, и зато се до те године не смеју примати да раде као најамни радници. Жене не смеју да раде послове штетне по здравље. За осакаћење на раду послодавац мора плаћати радницима отштету, - на пример, за осакаћења причињена радницима који раде на вршалицама, тријерима и томе слично. Најамне раднике треба исплаћивати увек недељно, а не једном у два или у три месеца, као што се често дешава код пољопривредних радника. За раднике је врло важно да се редовно исплаћују сваке недеље, и то обавезно у новцу, а не у роби. Послодавци јако воле да на рачун: плате намећу радницима разну рђаву робу за троструку цену; да тога пљачкања не би више било, треба обавезно законом забранити исплаћивање наднице у роби. Затим, остарели радници морају добијати пензију од државе. Радници својим радом издржавају све богате класе и целу државу, и зато они имају више права на пензију него чиновници, који је добијају. Да послодавци не би злоупотребљавали свој положај и кршили правила која су уведена у корист радника, треба да буду постављени инспектори не само за фабрике, већ и за крупна спахиска газдинства, уопште за сва предузећа која се служе најамним радницима. Али ти инспектори не смеју бити чиновници које именује министар или губернатор, они не смеју бити у полициској служби. Инспектори треба да буду изабрани претставници радника; држава мора давати плату оним радничким повереницима које сами радници слободно изаберу. И ти изабрани раднички повереници морају пазити да се раднички станови одржавају у реду, да послодавци не смеју приморавати раднике да живе у некаквим штенарама и земуницама (као што то често бива приликом пољопривредних радова), да се поштују правила о радничком одмору итд. Али при томе не треба заборављати да никакви изабрани раднички претставници неће донети никакве користи, док нема политичке слободе, док је полиција свемоћна и неодговорна пред народом. Свако зна да полиција данас хапси без суда не само радничке претставнике, него и сваког радника који се усуди да говори у име свих, који открива кршење закона и позива раднике да се уједине. Али кад будемо имали политичку слободу, онда ће раднички претставници бити од врло велике користи.
Свим послодавцима (фабрикантима, спахијама, предузимачима, богатим сељацима) треба сасвим забранити да самовољно врше ма каква одбијања од радничке плате, на пример, одбијање због шкартиране робе, одбијање у облику глобе итд. То је безакоње и насиље, кад послодавци самовољно врше одбијања од наднице. Послодавац не сме смањивати надницу ни под каквим изговором и никаквим одбијањем. Послодавац не сме сам да суди (красан је то судија који трпа себи у џеп новац одбијен од радничке наднице!), него се мора обратити правом суду, а тај суд мора бити подједнако састављен од претставника радника и послодаваца. Само такви судови могу праведно расправити сваку жалбу послодавца против радника и радника против послодавца.
Ето каква побољшања траже социјал-демократи за целу радничку класу. На сваком имању, на свакој економији, код сваког предузимача, радници се морају трудити да заједно с поузданим људима претресу каква побољшања треба да траже, какве захтеве да истакну (у разним фабрикама, на разним економијама, код разних предузимача захтеви радника биће, наравно, различити).
Социјал-демократски комитети помажу радницима по целој Русији да тачно и јасно одреде своје захтеве, а тако исто да издају штампане летке, где су изнесени ти захтеви, да би их знали сви радници, послодавци и власт. Кад радници сложно, сви као један, бране своје захтеве, онда послодавци морају попуштати и пристајати на те захтеве. У градовима су радници на тај начин већ извојевали многа побољшања, а сада и ситне занатлије и занатлиски и сеоски радници такође почињу да се уједињују (организују) и да се боре за своје захтеве. Док код нас нема политичке слободе, ми водимо ту борбу тајно, кријући се од полиције, која забрањује сваки летак и сваку радничку организацију. А кад извојујемо политичку слободу, онда ћемо ту борбу повести још шире и јавно пред свима, да се сав радни народ у читавој Русији уједини и сложно брани од угњетавања. Уколико се више радника уједини у радничку социјал-демократску партију, утолико ће њихова снага бити већа, утолико ће они брже извојевати потпуно ослобођење радничке класе од сваког угњетавања, од сваког најамног рада, од сваког рада за буржоазију.
Ми смо већ рекли да се социјал-демократска радничка партија бори да побољша положај не само радника, него и свих сељака. Да видимо сада каква побољшања она тражи за све сељаке.