Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи
Многи су сељаци, по свој прилици, већ чули о радничким немирима по градовима. Једни су сами били у престоницама и по фабрикама и виђали тамошње буне, како их назива полиција. Други познају раднике који су учествовали у немирима и које су власти протерале у села. Трећима су долазили до руку раднички леци и књиге о радничкој борби. Четврти су просто слушали од искусних људи приче о томе шта се ради по градовима.
Пре су се бунили само студенти, а сада су се у свим великим градовима подигле хиљаде и десетине хиљада радника. Они се боре најчешће против својих послодаваца, фабриканата, капиталиста. Радници организују штрајкове, сви одједном прекидају рад у фабрици и траже повећање надница, траже да их не присиљавају да раде по десет и једанаест часова на дан, него само по осам. Радници такође захтевају и разне друге олакшице за живот радника. Они хоће да радионице буду боље уређене, да машине буду заштићене нарочитим приборима, како не би сакатиле раднике, да њихова деца могу ићи у школу, да се болесним радницима пружа како ваља помоћ у болницама,, да радници станују у људским кућама, а не у штенарама.
Полиција се меша у борбу радника. Полиција хвата раднике, баца их у тамнице, прогони без суда у родно место и чак у Сибир. Влада законом забрањује радничке штрајкове и зборове. Али радници воде борбу и против полиције и против владе. Радници кажу: Доста смо ми, милиони радног народа, грбили леђа! Доста смо радили за богаташе, а сами остали просјаци! Доста смо дозвољавали да нас пљачкају! Ми хоћемо да се удружимо у организације, да ујединимо све раднике у једну велику радничку организацију (радничку партију) и да се заједно боримо за бољи живот. Ми хоћемо да извојујемо ново и боље друштвено уређење: у том новом, бољем друштву не сме бити ни богаташа ни сиротиње, сви морају учествовати у раду. Плодовима заједничког рада треба да се користе сви они који раде, а не шачица богаташа. Машине и други изуми морају олакшавати рад свих, а не да служе само за богаћење појединаца на рачун милиона и десетина милиона народа. То ново, боље друштво зове се социјалистичко друштво. Учење о њему назива се социјализам. Радничке организације које се боре за то боље друштвено уређење зову се социјал-демократске партије. Такве партије постоје јавно готово у свим земљама (осим Русије и Турске), и наши су радници заједно са социјалистима из редова образованих људи организовали такву партију: Руску социјал-демократску радничку партију. Влада прогони ту партију, али партија упркос свим забранама постоји тајно, издаје своје новине и књиге, ствара илегалне организације. И радници не само да долазе на тајне састанке, него излазе и на улицу у гомилама, развијају заставе с натписом: „Живео осмочасовни радни дан, живела слобода, живео социјализам!“ Влада због тога бесно прогони раднике. Она чак шаље војску да пуца на раднике. Руски војници су убијали руске раднике у Јарослављу и Петрограду, у Риги, у Ростову на Дону, у Златоусту.
Али радници не попуштају. Они настављају борбу. Они кажу: нас неће уплашити никаква гоњења, ни тамнице, ни прогонства, ни робија, ни смрт. Наша ствар је праведна. Ми се боримо за слободу и срећу свих који раде. Ми се боримо за то да се десетине и стотине милиона народа ослободе насиља, угњетавања, беде. Радници постају све свеснији и свеснији. Број социјал-демократа се брзо повећава у свим земљама. Ми ћемо победити, упркос свим прогонима.
Сеоска сиротиња треба добро да схвати ко су социјајал-демократи, шта они хоће и како треба радити по селима, како би им се помогло да извојују срећу за народ.