Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи
Руски социјал-демократи боре се пре свега за политичку слободу. А слобода им је потребна ради широког, слободног уједињавања свих руских радника у борби за ново, боље, социјалистичко друштвено уређење.
А шта је то политичка слобода?
Да би то разумео, сељак треба да упореди своју данашњу слободу с кметством. Док је владало кметство, сељак се није смео женити без дозволе свог спахије. Сада се сељак може женити без ичије дозволе. Док је владало кметство, сељак је безусловно морао радити за свог спахију у оне дане које је одредио старешина села. Сада сељак може да бира код кога газде да ради, у које дане и за какву надницу. За време кметства сељак није смео никуда да иде из села без дозволе господара. Сада сељак може да иде куда хоће, ако га пусти мир[А], ако нема неподмирених обавеза, ако му даду пасош, ако му губернатор или срески начелник не забрани да се сели. Дакле, потпуне слободе да иде куда хоће, потпуне слободе кретања сељак још нема, сељак је још остао полукмет. Ми ћемо даље потанко говорити о томе зашто је руски сељак остао полукмет и како да изиђе из тог положаја..
За време кметства сељак није смео без дозволе господара да стиче имовину, није смео да купује земљу. Сада сељак може слободно да стиче какву било имовину (пуну слободу да напусти мир, пуну слободу да располаже својом земљом како хоће, сељак нема ни сада). За време кметства спахија је могао кажњавати сељака телесном казном. Сада спахија не може кажњавати сељака, ма да сељак још увек није ослобођен од телесне казне.
Ето та се слобода зове грађанска слобода - слобода у породичним, личним, имовинским пословима. Сељак и радник су слободни (иако не потпуно) да уређују свој породични живот, своје личне послове, да располажу својим радом (да бирају себи газду), да располажу својом имовином.
Али ни руски радници, ни руски народ уопште немају до сада слободе да управљају општенародним пословима. Сав народ, у целини, остаје у исто онаквој кметској зависности према чиновницима као што су сељаци били у кметској зависности према спахијама. Руски народ нема право да бира чиновнике, нема право да бира претставнике који би састављали законе за целу државу. Руски народ нема чак ни право да организује скупове ради претресања државних послова. Без дозволе чиновника, који су постављени над нама без нашег пристанка - као што је спахија у старо време постављао старешину села без пристанка сељака, - ми не смемо штампати чак ни новине и књиге, ми не смемо говорити пред свима и за све о пословима целе државе!
Као што су сељаци били робови спахија, тако је руски народ до данас остао роб чиновника. Као што сељаци за време кметства нису имали грађанске слободе, тако руски народ ни до данас нема политичке слободе. Политичка слобода значи слободу народа да уређује своје општенародне, државне послове. Политичка слобода значи право народа да бира своје претставнике (посланике) за народну скупштину (парламенат). Све законе треба да претреса и издаје, све порезе и намете треба да одређује само та народна скупштина (парламенат), коју сам народ бира. Политичка слобода значи право народа да сам бира све чиновнике, да организује разне скупове ради претресања свих државних послова, да издаје, без икаквих дозвола, какве хоће књиге и новине.
Сви остали европски народи одавно су већ извојевали политичку слободу. Само у Турској и у Русији народ остаје у политичком ропству под султановом и царском самодржавном владом. Царско самодржавље значи неограничену власт цареву. Народ не узима никаквог учешћа у уређењу државе нити у управљању државом. Све законе издаје и све чиновнике поставља сам цар на основу своје личне, неограничене, самодржавне власти. Али цар, разуме се, не може чак ни знати све руске законе и све руске чиновнике. Цар не може знати чак ни шта се ради у држави. Цар просто потврђује вољу неколико десетина највиших и најутицајнијих чиновника. Један човек, уз најбољу вољу, не би могао управљати таквом огромном државом као што је Русија. Русијом не управља цар, - то се само тако говори о само-држављу једног човека! - Русијом управља шачица најбогатијих и највиших чиновника. Цар дознаје само оно што та шачица хоће да му саопшти. Цар никако не може устајати против воље те шачице великодостојника из редова племства: сам цар је спахија и племић; он је од детињства живео само међу таквим достојанственицима; они су га васпитавали и учили; о целом руском народу он зна само оно што знају и ти угледни племићи, богате спахије и понеки од најбогатијих трговаца, који имају приступ у царски двор.
У свакој општинској управи ви можете видети овакву слику: на слици је претстављеи цар (отац садашњег цара, Александар III). Цар држи говор претседницима општина, који су дошли на његово крунисање. Цар им заповеда: “слушајте ваше претставнике племства!“ И садашњи цар, Никола II, поновио је исто то. Дакле, цареви и сами признају да не могу управљати државом друкчије него помоћу племића, преко племића. Треба добро запамтити те цареве речи о покорности сељака племићима. Треба јасно схватити како лажу народ они људи који настоје да царску владу прикажу као најбољу владу. У другим државама - кажу ти људи - влада је изборна; тамо се бирају богаташи, а богаташи управљају неправедно, угњетавају сиротињу. А у Русији влада није изборна; свима управља цар-самодржац. Цар је изнад свих, и изнад сиромаха и изнад богаташа. Цар је, веле, подједнако правичан према свима, и према сиромасима и према богаташима.
Овакве речи су чисто лицемерје. Сваки Рус зна каква је правичност наше владе. Свако зна може ли код нас прост радник или сеоски надничар да доспе у државни савет. А у другим европским земљама у народне скупштине (парламенте) долазили су и радници из фабрика и сеоски надничари од плуга: и они су слободно говорили пред читавим народом о бедном животу радника, позивали раднике да се уједине и да се боре за бољи живот. И нико није смео прекинути такве говоре народних посланика, ниједан полицајац није их смео ни прстом дотаћи.
У Русији не постоји изборна влада, и владају не само богаташи и племићи, него најгори између њих. Владају они који боље праве сплетке на царском двору, који вештије подмећу ногу, који пред царем лажу и клеветају, они који му ласкају и улагују се. Владају тајно: народ не зна, нити може знати, какви се закони спремају, какви се ратови мисле водити, какви се нови порези уводе, који се чиновници награђују и зашто, а који се отпуштају. Ни у једној земљи нема толико чиновника колико у Русији. И ти чиновници стоје над немим народом као мрачна шума, - и прост радни човек не може никад продрети кроз ту шуму, не може никад доћи до правде. Ниједна жалба на чиновнике због подмитљивости, пљачке и насиља не излази на светлост: услед бирократизма свака жалба остаје без икаквих последица. Глас усамљеног човека никада не долази до целог народа, него се губи у тој мрачној шуми, гуши се у полициским мучилиштима. Војска чиновника, које народ није изабрао и који пред народом не морају да одговарају, исплела је густу паучину и људи се у тој паучини копрцају као муве.
Царско самодржавље је самодржавље чиновника. Царско самодржавље је кметска зависност народа од чиновника, а највише од полиције. Царско самодржавље је самодржавље полиције.
Зато радници излазе на улицу и пишу на својим заставама: „Доле самодржавље!“, „Живела политичка слобода!“ Зато десетине милиона сеоске сиротиње треба да потпомогну, прихвате тај убојни поклич градских радника. Као и они, сеоски радници и сиромашни сељаци треба да ступе у одлучну борбу за слободу целог руског народа и да захтевају пре свега сазив народних претставника, не бојећи се прогона, не плашећи се никаквих претњи и насиља од стране непријатеља, не збуњујући се због првих неуспеха. Нека сам народ у целој Русији изабере своје претставнике (посланике). Нека ти посланици образују врховну скупштину, која ће у Русији увести изборну владу; која ће ослободити народ од кметске зависности према чиновницима и полицији, која ће народу обезбедити право слободе збора, слободе речи и слободе штампе!
Ето то пре свега хоће социјал-демократи. Ето то је њихов први захтев: политичка слобода.
Ми знамо да политичка слобода, слобода избора за народну скупштину (парламенат), слобода збора, слобода штампе неће одмах ослободити радни народ од беде и угњетавања. На свету и нема таквог средства које би одмах ослободило градску и сеоску сиротињу од рада за богаташе. Радни народ нема на кога да се ослони, нема на кога да рачуна, осим на самог себе/ Радног човека нико неће ослободити од беде, ако он сам себе не ослободи. А да би се ослободили, радници морају у читавој земљи, у читавој Русији, да се уједине у један савез, у једну партију. Али милиони радника не могу се ујединити, ако само-државна полициска влада забрањује све зборове, све радничке новине, све изборе радничких посланика. Да би се ујединили, радници треба да имају право да оснивају разне организације, треба да имају право на слободу удруживања, треба да имају политичку слободу.
Политичка слобода неће одмах спасти народ од беде, али ће дати радницима оружје за борбу против беде. Нема другог средства, и не може бити другог средства за борбу против беде, осим уједињења самих радника. А ако нема политичке слободе, милиони народа не могу се ујединити.
У свим европским земљама у којима је народ извојевао политичку слободу радници су већ одавно почели да се уједињују. Оне раднике који немају ни земље ни радионица, који целог живота раде као најамни радници, - такве раднике по читавој Европи зову пролетерима. Пре више од педесет година заорио се поклич, који је позвао радни народ на уједињење: „Пролетери свих земаља, уједините се!“ - те речи су обишле за последњих педесет година цео свет, те речи се понављају на десетинама и стотинама хиљада радничких зборова, те речи ћете чути у милионима социјал-демократских књига и новина на свим језицима. Разуме се, ујединити милионе радника у једну организацију, у једну партију, врло је тешка ствар, која тражи времена, истрајности, чврстине и храбрости. Раднике тишти беда и невоља, затупљује вечни робијашки рад за капиталисте и спахије, радници често немају времена ни да помисле о томе зашто вечито остају у беди и како да се од тога ослободе. Радницима се на све могуће начине праве сметње, како се не би ујединили: или отвореним и зверским наеиљем у земљама као што је Русија, где нема политичке слободе, - или тиме што се они радници који проповедају социјализам не примају на посао, - или, најзад помоћу преваре и подмићивања. Али никаква насиља, никакви прогони не могу зауставити раднике-пролетере, који се боре за велику ствар ослобођења целог радног народа од беде и угњетавања. Број радника социјал-демократа стално расте. На пример, у суседној држави, Немачкој, постоји изборна влада. Раније је и у Немачкој постојала неограничена самодржавна краљевска влада. Али је немачки народ већ давно, пре више од педесет година, срушио самодржавље и силом извојевао политичку слободу. У Немачкој законе не издаје шачица чиновника, као у Русији, већ народна скупштина, парламенат или рајхстаг, како кажу Немци. Сви одрасли мушкарци бирају посланике за тај парламенат. Зато се може израчунати колико је гласова пало за социјал-демократе. Године 1887 једну десетину свих гласова добили су социјал-демократи. Године 1898 (када су били последњи избори за рајхстаг) број социјал-демократских гласова се готово утростручио. Више од четвртине свих гласова добили су социјал-демократи. Више од два милиона одраслих мушкараца бирали су за парламенат социјал-демократске посланике. Међу сеоским радницима у Немачкој социјализам је још мало раширен, али сада он и тамо врло брзо напредује. И кад се маса пољопривредних радника, надничара и сиромашног, упропашћеног сељаштва придружи својој браћи у градозима, - немачки ће радници победити и успоставити поредак у коме неће бити беде и угњетавања радног народа.
А на који начин мисле радници социјал-демократи да ослободе народ од беде?
Да бисмо то знали, треба да јасно схватимо од чега потиче беда огромних маса у данашњем друштвеном поретку. Расту богати градови, подижу се луксузне радње и куће, граде се железнице, у индустрији и пољопривреди уводе се разноврсне машине и усавршавања, - а милиони народа никако се не ослобађају беде, сви једнако раде целог свог века само да исхране породицу. И не само то: све више народа остаје без посла! По селима и градовима све више има људи који уопште не могу наћи никаквог посла. По селима гладују, по градовима они увећавају гомиле скитница и џепароша, живе као звери у земуницама по предграђима, или у онаквим ужасним јазбинама и подрумима као што су оне на Хитровој пијаци у Москви.
Како то може да буде? Богатства и раскоши има све више, а они милиони и милиони који својим радом стварају та богатства ипак остају у беди и невољи? Сељаци изумиру од глади, радници лутају без посла, - а трговци извозе из Русије у иностранство милионе пуди жита, фабрике и заводи не раде, јер не знају шта ће с робом, немају где да је продају?
А то долази пре свега од тога што огромна маса земље, а исто тако фабрике, заводи, радионице, машине, зграде, пароброди, - припадају малом броју богаташа. На тој земљи, у тим фабрикама и радионицама раде десетине милиона народа, - а оне су својина неколико хиљада, или неколико десетина хиљада богаташа, спахија, трговаца и фабриканата. Народ ради код тих богаташа за надницу, за комад хлеба. Све што радници израде изнад својих бедних надница, све то иде у руке богаташа, све то чини њихов профит, њихов „приход“. Све користи од машина, од побољшања рада, иду спахијама и капиталистима: они гомилају милионска богатства, а радници добијају од тог богатства само бедне мрвице. Рад окупља раднике: на великим имањима и великим фабрикама ради по неколико стотина, понекад и по неколико хиљада радника. Од таквог уједињавања рада, с употребом најразличитијих машина, рад постаје успешнији: један радник израђује кудикамо више него раније десетине радника који су радили сваки засебно и без икаквих машина. Али од те успешности, продуктивности рада немају користи сви трудбеници, него само мали број крупних земљепоседника, трговаца и фабриканата.
Често се може чути да спахије и трговци “дају посла“ народу, „дају“ зараду сиромашним људима. Кажу, на пример, да месне сељаке “храни“ оближња фабрика или оближња економија. А у ствари, радници својим радом хране и себе и све оне који сами не раде. Али за дозволу да ради, на спахиској земљи, у фабрици или на железници, радник сопственику даје забадава све што се израђује, а сам добија колико да се некако прехрани. Дакле, у ствари не дају спахије и трговци посла радницима, него радници својим радом издржавају све њих, дајући забадава већи део свог рада.
Даље. Беда народа у свим савременим државама произилази отуда што радници израђују разноврсне предмете за продају, за пијацу. Фабрикант и мајстор, спахија и имућан сељак производе ове или оне предмете, гаје стоку, сеју и жању жито за продају, ради тога да за то добију новац. Новац је сада свуда постао главна сила. За новац се добијају сви производи људског рада. За новац можеш купити све што хоћеш. За новац можеш купити чак и човека, тј. присилити сиромашног човека да ради за оног ко има новаца. Раније је главна сила била земља. Тако је било за време кметства; ко је имао земљу, тај је имао силу и власт. А сада је главна сила постао новац, капитал. За новац можеш купити колико хоћеш земље. Без новца нећеш много користи имати ни од земље: немаш за шта да купиш плуг или друга оруђа, немаш за шта да купиш стоку, одећу и разну другу градску робу, а да не говоримо о плаћању пореза. Због новца су готово све спахија заложиле своја имања у банци. Да би дошла до новца, влада склапа зајмове код богатих људи и код банкара по целом свету и плаћа као камату на те зајмове стотине милиона рубаља годишње.
Због новца сада сви воде сурови међусобни рат. Свако настоји да јевтиније купи, да скупље прода, свако настоји да претекне другог, да прода што може више робе, да обори цену, да сакрије од другог место повољно за продају или повољну лиферацију. У тој општој битци око новца најтеже је ситном свету, ситном занатлији или ситном сељаку: они увек заостају иза богатог трговца или богатог сељака. Они никад немају никаквих залиха, живе од данас до сутра, при свакој потешкоћи, при сваком несрећном случају морају да залажу и најпотребније ствари или да продају у бесцење теглећу стоку. Кад једном падну у шаке каквог кулака или зеленаша, они се ретко када могу ишчупати из окова и већином потпуно пропадају. Сваке године десетине и стотине хиљада ситних сељака и занатлија затварају своје куће, дају свој део земље сеоској заједници забадава и постају најамни радници, надничари, прости радници, пролетери. А богати људи у тој борби око новца зарађују све више и више. Богати људи прикупљају новац у банке, на милионе и стотине милиона рубаља, и зарађују не само на своме сопственом новцу, већ и на туђем новцу, што га људи улажу у банку. Мали људи који свој новац улажу у банке или штедионице, добијају за својих десетак или стотину рубаља по три четири копејке камате на рубљу, а богаташи од тих десетака састављају милионе, проширују тим милионима свој промет и зарађују по десет и двадесет копејака на рубљу.
Зато радници социјал-демократи кажу да се једино средство којим се може учинити крај народној невољи састоји у томе да се садашњи поредак у целој држави измени одоздо до горе и да се успостави социјалистички поредак, то јест да се крупним земљепоседницима одузму њихова имања, фабрикантима фабрике и заводи, банкарима њихов новчани капитал, да се уништи њихова приватна својина и преда у руке читавог радног народа у целој држави. Онда радом радника неће располагати богати људи који живе од туђег рада, него сами радници и њихови претставници. Онда ће плодови заједничког рада и корист од свих побољшања и машина ићи у корист трудбеника, свих радника. Онда ће богатство расти још брже, јер ће радници за себе радити боље него што су радили за капиталисте и радни дан ће бити краћи, положај радника бољи, цео њихов живот ће се потпуно изменити.
Али изменити читав поредак у целој држави није лака ствар. За то је потребно много рада, много дуге и упорне борбе. Сви богати људи, сви сопственици, сва буржоазија[Б], браниће своје богатство свим средствима. У одбрану целе богате класе устаће чиновници и војска, јер се и сама влада налази у рукама богате класе. Радници морају да збију редове, па да сви као један човек поведу борбу против свих оних који живе од туђег рада; радници морају да се сами уједине и да уједине сву сиротињу у једну радничку класу, у једну класу пролетаријата. Борба радничке класе неће бити лака, али ће се та борба безусловно завршити победом радника, јер буржоазија, или људи који живе од туђег рада, чине само безначајан део народа. А радничка класа чини огромну већину народа. Радници против сопственика -. то значи милиони против хиљада.
И радници у Русији почињу већ да се организују ради те велике борбе у једну радничку социјал-демократску партију. Ма како да је тешко организовати се тајно, чувајући се од полиције, ипак организација расте и јача. А кад руски народ извојује политичку слободу, онда ће ствар уједињења радничке класе, ствар социјализма, напредовати неупоредиво брже, још брже него што напредује код немачких радника.