Класна борба
Јосиф Стаљин, часопис ("Ахали дреоба"-"Novo vreme"), br. 1,
14. novembar 1906.
Само савез пролетаријата може
пољуљати савез буржоазије.
К. МарксИзванредно је сложен савремени живот! Сав се шарени од разних класа и група: крупна, средња, и ситна буржоазија; крупни, средњи ситни феудалци; калфе, прости радници и квалификовани фабрицки радници; више, средње и ниже свештенство; висока, средња и ситна бирократија; разноврсна интелигенција и друге слицне групе, - ето какву шаролику слику представља наш живот!
Али је исто тако очигледно да што се живот даље развија, то се и у том сложеном животу све јасније истичу две основне тенденције, то се оштрије тај сложени живот дели на два супротна табора - табор капиталиста и табор пролетера. Јануарски економски штрајкови (1905.) јасно су показали да се Русија стварно дели на два табора. Новембарски штрајкови у Петрограду (1905.) и јунско-јулски штрајкови по читавој Русији (1906.) изазвали су сукоб између вођа једног и другог табора и тиме до краја открили савремене класне противуречности. Отада табор капиталиста бди, у том табору врши се жива и непрекидна припрема: стварају се локална удружења капиталиста, локална удружења уједињују се у обласна удружења, обласна удружења - у сверуска удружења, оснивају се фондови и органи штампе, сазивају се сверуски конгреси и конференције капиталиста...
На тај начин, капиталисти се организују у посебну класу, да би обуздали пролетаријат.
С друге стране, бди и табор пролетера. И овде се врши жива припрема за будућу борбу. Упркос прогонима од стране реакције, и овде се оснивају месни струковни савези, месни савези се уједињују у обласне савезе, оснивају се радничке благајне, расте радничка штампа, сазивају се сверуски конгреси и конференције радничких савеза…
Као што се види, пролетери се такође организују у посебну класу ради обуздавања експлоатације.
Било је време кад су "мир и тишина" владали у животу. Онда се нису виделе ни ове класе са својим класним организацијама. Разуме се, борба се водила и онда, али је та борба имала локални, а не општекласни карактер: капиталисти нису имали својих удружења, и сваки од њих је био принуђен да се бори против "својих" радника властитим снагама. Али ни радници нису имали својих савеза и, према томе, радници сваке фабрике били су приморани да се ослањају само на своје снаге. Истина, месне социјал-демократске организације нису излазиле на крај чак ни с партиским пословима.
Јануарски пак штрајкови били су прекретница. Капиталисти су се ужурбали и почели су организовати локална удружења. Удружења капиталиста у Петрограду, Москви, Варшави, Риги и другим градовима настала су захваљујући јануарским штрајковима. Што се тиче индустријалаца нафте, мангана, каменог угља и шећера, они су своја стара и "мирна" удружења претворили у удружења за "борбу" и почели учвршћивати своје позиције. Али се капиталисти нису тиме задовољили. Они су одлучили да створе општеруски савез, и у марту 1905, на иницијативу Морозова, они су се састали на заједничком конгресу у Москви. То је био први сверуски конгрес капиталиста. Ту су они склопили споразум, којим су се обавезали да без међусобног договора не праве уступке радницима и да "у крајњем" случају - објављују локаут. Од тог тренутка почиње низ великих локаута у Русији. За озбиљну борбу потребна је озбиљна организација, и капиталисти су одлучили да се још једанпут састану ради стварања тешњег савеза. Тако је у Москви, три месеца после првог конгреса (у јулу 1905), сазван други сверуски конгрес капиталиста. Ту су они још једанпут потврдили резолуцију првог конгреса, још једанпут констатовали потребу локаута и изабрали биро који је имао да разради статут и да се побрине о сазиву новог конгреса. У међувремену резолуције конгреса су привођене у дело. Чињенице су показале да капиталисти тачно извршују те резолуције. Ако се сетите локаута које су капиталисти објавили у Риги, Варшави, Одеси, Москви и другим великим градовима, ако се сетите новембарских дана у Петрограду, када су 72 капиталиста запретили суровим локаутом маси од 200.000 петроградских радника, - онда ћете лако схватити какву велику снагу претставља општеруска организација капиталиста и с каквом тачношћу они извршују одлуке свога савеза. Затим, после другог конгреса, капиталисти су организовали јоч један конгрес (у јануару 1906.) и, најзад, у априлу ове године састао се већ сверуски оснивачки конгрес капиталиста, на коме је био донет јединствени статут и изабран Централни биро. Како јављају новине, тај статут је влада већ потврдила.
Према томе, несумњиво је да се крупна буржоазија Русије већ организовала у посебну класу, она има своје месне и обласне организације и централну организацију и може да према јединственом плану дигне на ноге капиталисте читаве Русије.
Смањивање наднице, повећање радног дана, слабљење пролетаријата и рушење његове организације - то је циљ свеопштег савеза капиталиста.
У исто време растао је и развијао се струковни покрет радника. Јануарски економски штрајкови (1905.) и овде су извршили свој утицај. Покрет је добио масовни карактер, његови су се захтеви проширили и током времена је постало јасно да социјал-демократске организације не могу водити истовремено и партиске и струковне послове. Била је потребна нека врста поделе рада између партије и струковних савеза. Било је потребно да партиским пословима руководе партиске организације, а струковним - струковни савези. И почело је организовање савеза. У Москви, Петрограду, Варшави, Одеси, Риги, Харкову, Тифлису - свуда су се оснивали савези. Истина, реакција је то ометала, али ипак потребе покрета су тражиле своје, и савези су се множили. Ускоро после месних савеза појавили су се обласни савези и, најзад, ствар је дошла дотле, да је у септембру прошле године сазвана сверуска конференција савеза. То је била прва конференција радничких савеза. Плод те конференције, поред осталог, било је и то што је она међусобно зближила разне градове и, најзад, изабрала Централни биро, који је био дужан да припреми сазив свеопштег конгреса савеза. Настали су октобарски дани, - и струковни савези су двоструко ојачали. Месни и, најзад, обласни савези расли су из дана у дан. Истина, "децембарски пораз" осетно је закочио стварање савеза, али се струковни покрет потом поново опоравио, и ствар је толико доведена у ред, да је у фебруару ове године сазвана друга конференција савеза у много ширем и пунијем саставу него прва конференција. Конференција је констатовала потребу месних и обласних центара и општеруског центра, изабрала "организациону комисију" за сазив претстојећег сверуског конгреса и донела одговарајуће резолуције по актуелним питањима струковног покрета.
На тај начин, несумњиво је да се, упркос бешњењу реакције, пролетаријат такође организује у посебну класу, да неуморно учвршћује своје месне и обласне струковне организације и централну струковну организацију и да се такође неуморно труди да своју безбројну сабраћу уједини против капиталиста.
Повишење наднице, смањење радног дана, побољшање услова рада, обуздавање експлоатације и подривање савеза капиталиста - то је циљ радничких струковних савеза.
Тако се савремено друштво цепа на два велика табора, сваки од ових табора организује се у посебну класу, класна борба, која се међу њима разбуктава, сваким даном се продубљује и јача, и око та два табора окупљају се остале групе.
Маркс је рекао да је свака класна борба политичка борба. То значи: ако данас пролетери и капиталисти воде међу собом економску борбу, сутра ће бити принуђени да воде и политичку борбу и да на тај начин двојаком борбом бране своје класне интересе. Капиталисти имају своје посебне професионалне интересе. Баш ради обезбеђења тих интереса постоје њихове економске организације. Али, сем посебних професионалних интереса, они имају још и општекласне интересе, који се састоје у учвршћивању капитализма. Баш ради тих општих интереса њима је потребна политичка борба и политичка партија. Капиталисти Русије решили су ово питање врло просто: они су увидели да једина партија која "отворено и неустрашиво" штити њихове интересе јесте партија октобриста и зато су одлучили да се окупе око ове партије и потчине се њеном идејном руковођењу. Отада капиталисти воде своју политичку борбу под идејним руководством ове партије, помоћу ње врше утицај на садашњу владу (која забрањује радничке савезе, али зато брже боље потврђује удружења капиталиста), доводе њене кандидате у Думу итд., итд.
На тај начин, економска борба помоћу удружења, општеполитичка борба под идејним руководством партије октобриста - ето какву форму добија данас класна борба крупне буржоазије.
С друге стране, сличне појаве се запажају у данашње време и у класном покрету пролетаријата. Ради одбране професионалних интереса пролетера стварају се струковни савези, који се боре за повећање наднице и смањење радног дана итд. Али, сем професионалних интереса, пролетери имају још и општекласне интересе, који се састоје у социјалистичкој револуцији и успостављању социјализма. А социјалистичку револуцију није могуће извршити докле год пролетаријат, као јединствена и недељива класа, не извојује политичку власт. Баш због тога је пролетаријату и потребна политичка борба и политичка партија, која ће остваривати идејно руковођење његовим политичким покретом. Разуме се, раднички савези су већим делом ванпартиски и неутрални. Али то значи једино то да су они независни од партије само у финансиском и организационом погледу, тј. они имају своје властите благајне, своје властите руководеће органе, одржавају своје конгресе и формално нису дужни да се потчињавају одлукама политичких партија. Што се пак тиче идејне зависности струковних савеза од ове или оне политичке партије, таква зависност безусловно треба да постоји и не може а да не постоји, поред осталога и због тога што у савезе улазе чланови разних партија, који ће неминовно уносити у њих своја политичка убеђења. Јасно је: ако пролетаријат не може без политичке борбе, он не може ни без идејног руководства ове или оне политичке партије. Штавише, он сам мора тражити такву партију која ће на достојан начин повести његове савезе у "обећану земљу", ка социјализму. Али овде пролетаријат мора бити будам и поступати опрезно. Он мора брижљиво размотрити идејни пртљаг политичких партија и слободно примити идејно руководство оне партије која мушки и доследно буде штитила његове класне интересе, која буде високо држала црвену заставу пролетаријата и смело га повела ка политичкој власти, ка социјалистичкој револуцији.
Досад је такву улогу вршила Социјал-демократска радничка партија Русије и, према томе, задатак струковних савеза састоји се у томе да прихвате њено идејно руководство.
Као што је познато, тако и јесте у ствари.
Дакле, економске битке уз помоћ струковних савеза, политички јуриши под идејним руководством социјал-демократије - ето какву је форму данас добила класна борба пролетаријата.
Нема сумње да ће се класна борба све више разбуктавати. Задатак је пролетаријата да унесе у своју борбу систем и дух организованости. А за то је неопходно јачање савеза и њихово уједињавање, чему би велику услугу могао да учини општеруски конгрес савеза. Сад нам није потребан "ванпартиски раднички конгрес", већ конгрес струковних савеза радника, да би се пролетаријат организовао у јединствену и недељиву класу. У исто време пролетаријат мора настојати да енергично учвршћује и јача ону партију која буде остваривала идејно-политичко руковођење његовом класном борбом.