Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
Међу „факторима“ постоји узајамно деловање: сваки од њих утиче на све остале и, са своје стране, подвргнут је утицају свих осталих фактора. Услед тога, ствара се тако заплетена мрежа узајамних утицаја, непосредних и одражених деловања, да човек који је себи поставио за циљ да објасни ток друштвеног развитка, почиње да добија вртоглавицу, и он осећа неодољиву потребу да нађе било какву нит која би га извела из тог лавиринта. Пошто га је горко искуство уверило у то да гледиште узајамног деловања доводи само до вртоглавице, то он тражи друго гледиште; он настоји да упрости свој задатак. Он се пита, није ли неки од социјално-исгориских фактора први и основни узрок за постанак свих осталих. Ако би му пошло за руком да ово основно питање реши у потврдном смислу, онда би његов задатак, доиста, био неупоредиво простији. Претпо:тавимо да се он уверио у то да су сви друштвени односи сваке дате земље, у свом постанку и развитку, условљени током њеног духовног развитка, који је, са своје стране, одређен својствима људске природе (идеалистичко гледиште). Онда он лако излази из зачараног круга узајамног деловања и ствара више или мање складну и доследну теорију друштвеног развитка. Доцније, захваљујући даљем проучавању предмета, он ће можда увидети да се варао, да се духовни развитак људи не може сматрати основним узроком свеколиког друштваног развитка. Постајући свестан своје погрешке, он ће у исто време, вероватно, опазити да му је привремено убеђење у превласт духовног фактора над свима осталим ипак било од користи, јер без тог убеђења он се не би померио с мртве тачке узајамног деловања и не би ни корака напредовао у разумевању друштвених појава.
Било би неправедно осуђивати такве покушаје да се међу факторима друштвено-историског развитка утврди ова или она хијерархија. Ти су покушаји у своје време били исто тако нужни као што је била неизбежна и појава саме теорије фактора. Антонио Лабриола, који је ту теорију размотрио потпуније и боље од свих других материјалистичких писаца, веома тачно каже да „историски фактори претстављају нешто што је много мање од науке и много веће од обичне заблуде“. Теорија фактора била је од извесне користи за науку. „Специјално проучавање историско-социјалних фактора послужило је, - као што служи свако емпириско проучавање које не иде даље од видљивог кретања ствари, - за усавршавање наших оруђа опажања и омогућило је да се у самим појавама, вештачки изолованим помоћу апстракције, открије она веза која их спаја с друштвеном целином“. У данашње време, упознавање специјалних друштвених наука потребно је сваком оном ко би желео да реконструише било који део прошлог живота човечанства. Историска наука не би далеко отишла без филологије. А зар су науци мало услуга учинили они једнострани романисти који су на римско право гледали као на писано разумом?
Али ма колико теорија фактора била оправдана и корисна у своје време, она данас не може издржати критику. Она расчлањује делатност друштвеног човека, претварајући њене различите стране и манифестације у посебне снаге, које тобоже одређују историски развитак друштва. У историји развитка науке о друштву та је теорија играла исту ону улогу коју и теорија појединачних физичких сила у природним наукама. Успеси природних наука довели су до учења о јединству тих сила, до модерног учења о енергији. Тако су исто и успеси науке о друштву морали довести до тога да теорију фактора, тај плод друштвене анализе, замени синтетички поглед на друштвени живот.
Синтетички поглед на друштвени живот није особеност савременога дијалектичког материјализма. Ми га налазимо још код Хегела, за којег се задатак састојао у томе да научно објасни читав друштвено-историски процес, узет у свој његовој целини, тј., између осталог, са свима оним странама и манифестацијама делатности друштвеног човека које су се људима апстрактног мишљења показивале као појединачни фактори. Али је Хегел, као „апсолутни идеалист“, објашњавао делатност друштвеног човека својствима светског духа. Чим су дата та својства, дата је „an sich“[Л] читава историја човечанства, дати су и њени крајњи резултати. Хегелов синтетички поглед био је у исто време телеолошки поглед. Модерни дијалектички материјализам коначно је отстранио телеологију из науке о друштву.
Он је показао да људи своју историју никако не граде зато да би се кретали по унапред одређеном путу прогреса, нити зато што се морају покоравати законима некакве апстрактне (по речима Лабриоле - метафизичке) еволуције. Они је граде тежећи за тим да, задовоље своје потребе, и наука греба да нам објасни како утичу различити начини задовољавања тих потреба на друштвене односе међу људима и на њихову духовну делатност.
Начини задовољавања потреба друштвеног човека, па у знатној мери и саме те потребе, одређени су својствима оруђа помоћу којих тај човек, у већој или мањој мери, потчињава себи природу; другим речима, они су одређени стањем његових производних снага. Свака знатнија промена у стању тих снага одражава се такође и на друштвеним односима међу људима, тј., поред осталог, и на њиховим економским односима. За идеалисте свих врста и подврста економски односи су функција људске природе; материјалисти-дијалектичари сматрају те односе функцијом друштвених производннх снага.
Из тога излази: када би материјалисти-дијалектичари сматрали дозвољеним да се о факторима друштвеног развитка говори друкчије него у циљу критике ових застарелих фикција, они би пре свега морали упозорити такозване економске материјалисте на променљивост њиховог „доминантног“ фактора; модерни материјалисти не знају за такав економски поредак који би једини одговарао људској природи, док би све друге врсте економског друштвеног уређења биле последица већег или мањег насиља над том природом. По учењу модерних материјалиста, људској природи одговара сваки економски поредак који одговара стању производних снага у датом времену. И обратно, сваки економски поредак почиње да противречи захтевима те природе чим долази у противречност са стањем производних снага, На тај начин, „доминантан“ фактор сам се показује као потчињен другом „фактору“. Какав је он онда „доминантан“ фактор?
Ако је све то тако, онда је јасно да између материјалиста-дијалектичара и људи који се, не без разлога, могу назвати економским материјалистима, лежи читава провалија. А којем правцу припадају они сасвим непријатни ученици не баш сасвим пријатног учитеља, против којих су господа Карејев. Н. Михаиловски, С. Кривенко[Љ] и други мудри и учени људи још до недавно тако ватрено, премда не баш и тако срећно, иступали? Ако се не варамо, „ученици“ су у потпуности стајали на гледишту дијалектичког материјализма. Зашто су им онда господа Карејев, Н. Михаиловски, С. Кривенко и остали мудри и учени људи приписивали погледе економских материјалиста и обарали се на њих управо зато што они економском фактору тобоже приписују одвећ велики значај. Могло би се претпоставити да су мудри и учени људи чинили то стога што је лакше побијати аргументе блаженопочивших економских материјалиста, него аргументе материјалиста-дијалектичара. А могло би се претпоставити још и то да су наши учени противници ученика рђаво схватили њихове погледе. Ова је претпоставка чак вероватнија.
Може нам се можда приговорити да су сами „ученици“ понекад називали себе економским материјалистима и да је назив „економски материјализам“ први пут употребио један од француских „ученика“.[М] То је тачно. Али ни француски, ни руски ученици никад нису за речи „економски материјализам“ везивали ону претставу коју за тај појам везују наши народњаци и субјективисти. Довољно је поменути ту околност да су, по мишљењу г. Н. Михаиловског, Луј Блан и г. Ј. Жуковски[Н] били исти онакви „економски материјалисти“ какви су наше данашње присталице материјалистичког погледа на историју. Веће збрке појмова не може бити.