Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
(Essais sur la conception materialiste de l'historie par Antonio Labriola, professeur a l'univerzite de Rome, avec une preface de G. Sorel. Paris 1897.)[A]
Признајемо да смо с приличним предубеђењем узели у руке ову књигу римског професора: заплашила су нас нека дела неких његових земљака, на пример А. Лорије[Б] (види нарочито његову “La teoria economica della constituzione politica“).[В] Али су нас већ прве странице увериле да нисмо били у праву и да је једна ствар Акиле Лорија, а друга - Антонио Лабриола. Када смо књигу прочитали до краја, осетили смо жељу да поразговарамо о њој с руским читаоцем. Надамо се да нам он то неће узети за зло. Та
Тако су ретке књиге које нису празне!
Лабриолино дело изишло је најпре на италијанском језику. Француски превод је тврд, а местимице и директно неуспео. Ми то кажемо са сигурношћу, иако немамо при руци италијански оригинал. Али италијански аутор не може одговарати за француског преводиоца. У сваком случају, Лабриолине мисли су разумљиве и у тврдоме француском преводу. Да видимо какве су те мисли.
Господин Карејев,[Г] који, као што је познато, веома марљиво чита и изванредно успешно изопачује свако „дело“ које има макар какве везе с материјалистичким схватањем историје, сигурно ће сврстати нашег аутора у ресор “економског материјализма“. То ће бити неправилно. Лабриола се чврсто и прилично доследно придржава материјалистичког схватања историје; али он себе не сматра „економским материјалистом“. Он мисли да овај назив пре одговара писцима као што је познати Т. Роџерс,[Д] него ли њему и његовим једномишљеницима. И то је у највећој мери тачно, премда на први поглед, можда, није сасвим разумљиво.
Упитајте ма којег народњака или субјективиста, шта је то економски материјалист? Он ће одговорити: то је човек који економском фактору приписује доминантан значај у друштвеном животу. Тако схватају економски материјализам наши народњаци и субјективисти, и треба признати да несумњиво има људи који економском фактору приписују доминантну улогу у животу људских друштава. Господин Михаиловски указивао је више пута на Луј Блана[Ђ], који је о владавини поменутог фактора говорио знатно раније него познати учитељ познатих руских ученика[Е]. Ми не разумемо једно: зашто се наш истакнути субјективни социолог зауставио на Луј Блану. Он би морао знати да је Луј Блан у питању које нас интересује имао много претходника. И Гизо, и Миње, и Огистен Тиери, и Токвил признавали су преовлађујућу улогу економског „фактора“, бар у историји средњег и новог века.[Ж] Према томе, сви ти историчари били би економски материјалисти. У наше време поменути Т. Роџерс, у својој књизи “The Economic Interpretation of History“,[З] такође се показао као убеђени економски материјалист; он је економском „фактору“ такође признао преовлађујући значај. Из тога, разуме се, још не излази да су социјално-политички погледи Т. Роџерса идентични с погледима, рецимо, Луј Блана. Роџерс је стајао на гледишту буржоаске економије, а Луј Блан је некада био један од претставника утописког социјализма. Када бисте Роџерса упитали, како он гледа на буржоаски економски поредак, он би одговорио да у основи тог поретка леже битна својства људске природе и да је стога историја његовог постанка постепено отклањање препрека које су некада отежавале испољавање поменутих својстава и чак их онемогућавале. А Луј Блан би изјавио да је сам капитализам једна од препрека које су незнање и насиље поставили на пут ка стварању таквог економског поретка који ће, најзад, стварно одговарати људекој природи. То је, као што видите, веома битна разлика у мишљењима. Ко би био ближе истини? Отворено говорећи, ми мислимо да су оба ова писца била скоро подједнако далеко од ње, али ми не желимо нити можемо да се овде задржавамо на томе. За нас је сада важно нешто сасвим друго. Ми молимо читаоца да обрати пажњу на то да је и за Луј Блана, и за Роџерса економски фактор, који доминира у друштвеном животу, сам био, како каже математика, функција људске природе, а поглавито - људског ума и људских знања. То исто треба рећи и о француским историчарима из доба рестаурације, које смо малочас поменули. Али како да назовемо историска схватања људи који додуше тврде да економски фактор доминира у друштвеном животу, али су у исто време убеђени да је тај фактор - тј. економика друшвта - са своје стране, плод људских знања и појмова? Таква схватања не могу се назвати друкчије него идеалистичким. Излази да економски материјализам још не искључује историски идеализам. Али ни то још није сасвим тачно; ми кажемо: још не искључује идеализам, а треба рећи: можда је био, и то до сада понајчешће, обична варијанта тог идеализма. После тога је разумљиво зашто људи као Антонио Лабриола не сматрају себе економским материјалистима: баш зато што су доследни материјалисти и баш зато што њихова историска схватања претстављају директну супротност историском идеализму.