Србија на истоку -
Светозар Марковић, 1872.

Турска државна система пред српским устанком. Организација општине и нахије. Црквена власт.

Историк српске револуције Леополд Ранке у неколико речи потпуно је карактерисао турску државну систему: "Народ и земља изгледају као какав голем капитал, на којега интересе има влада највеће право и од којих она неке уступа у наплату за одбрану, а неке даје чиновницима готово као под аренду. Раја је лишена сваке јавне власти, и још се показује само као оно, чим се управља, као средство да буде држава, и то држава која је њу исту подјармила, јер раја издржава тој држави војску, чиновнике па и сам двор".

У турској царевини оног доба сви мухамедовци спрам хришhана изгледаше као власт спрам поданика. Султан, као сви мухамедански владари, био је по корану господар све земље, која је била освојена, а разуме се и господар људи, који су живели на тој земљи. Остали Турци скоро сви без разлике били су органи султанове власти тј. имали су некакав званичан положај у држави, а нису били прости поданици као хришћани.

"Цело царство у 18. веку, вели Ранке, било је подељено на тимаре и спахилуке: и тих спахија износило је на 132.000 људи." Спахије су биле привилегисани војници. Они су били обвезани да ратују у свако доба на позив султанов, зато им се давало право да узимљу неки приход (обично десетак од зрна и стоке) од једног или више села. То право било је насљедно у њиовој породици. Али права својине они нису имали као бегови у Босни, нити су имали право да суде раји, нити да им раја кулучи. Као што рекох, то су били привилегисани војници којима је, место вечите пензије из државне касе, био одвојен неки део раје као породични приходни извор.

а спахијама долазили су јаничари. Њих је било на 150.000; били су подељени на орде и растурени по свој турској царевини са врховном командом у Цариграду. На тај начин они су били војничка целина, која је држала јединство турске ~аревине. Они су чували царске градове и зато примали плату из царске хазне, осим тога добијали су негде приходе од ђумрука и друге повластице. У мирно време по варошима радили су занате, и трговали али у свако доба обвезани су били да врше царску службу. То је била источњачка, регуларна војска.

Тако је била организована турска војничка сила. Управо огромна већина Турака и муамеданаца у опште били су војници. Покорена раја била је извор одакле су они добијали своје издржавање. Врховна политична и административна власт у областима била је у рукама паше. У мирно време пашалуци су се обично куповали. Али и без тога паше су гледале да што већма исцеде потчињену рају. Паша је био обвезан да плаћа данак у централну касу, који се на сваку област одређивао одсеком, он је издавао плату јаничарима у његовој области и плаћао све друге управне трошкове. Разуме се, њему је било остављено неограничено право да све те издатке наплати од раје како зна. Царски харач, који је плаћала свака мушка глава од седме године био је до душе одређен, али попис душа у пашалуку није постојао, и паша је порезу одређивао одсеком на нахије, па је остављао нахијским кне­ зовима, да је они порежу на села и поједине куће и наплате како знаду. Осим тога паша је узимао за се данак у разним формама: у виду кулука, (тако су некада сељаци из целе Србије били принуђени да раде на пашиној земљи по 100 дана у години); или у сировим производима или у новцу или све у исто време. Овакве су порезе за свој рачун ударали извршни органи пашини у нахијама - муселими.

Управо паше су изгледале као неки закупющи државних прихода у областима и њихова је сва брига била о томе да истерају од свог закупа што већУ чисту асну. У њиховим је рукама истина била врховна полицајска, војничка и финансијска управа, али у свима тим гранама управе они нису имали готово никаква посла. Гоњење ајдука, издавање плате војницима и чиновницима, прикупљање порезе- то су били сви државни послови пашалинске управе у мирно време.

Судска власт у Турској држави била је у рукама свештеничке класе. Кадије су куповали већином своја места од Шејик-ил-ислама у Стамболу, као год што су и паше куповали своја места од Дивана. У свакој нахији у Србији седео је по један кадија. Плате нису имали већ су се издржавали од дохода, што су им доносиле парнице и други судски послови као: куповине, брачни уговори и т.д. Али разуме се највеhи део дохода морали су подмиривати хришћани. Кадија је као год и паша морао, да из свога положаја изцрпе аренду, коју је у напред платио у Стамболу са што већим чистим приходом, а зато разуме се није смео глобити правоверне Турке већ само хришћане.

У целој Турској државној системи огледа се подела на муамеданце и хришћане. Муамеданци сви су власт спрам хришhана. Спрам султана Турци нису поданици као хришhани: они не плаћају никакав порез и само служе као војници за обрану вере пророкове. Управо, кад би се прерачунаЈIO колико је било спахија, јаничара и чиновника сваке сорте у Турској држави, остао би веома незнатан број оних, који нису имали никаквог званичног положаја у држави. И они Турци, који немају званичан положај, спрам хришћана су опет власт. Они имају искључиво право на неке занате, на зелену боју у ношиву, на ношење оружја, хришћанин не сме јашити коња пред Турчином и т.д. Цела је државна машина удешена управо само, зато да одржи у покорности потчињену рају. Хришћани су са свим искључени из управе. Они су радничка класа која издржава својим радом државну мапшнерију. Државних установа за опште народно унапређење, у смислу европске државе нема никако. И до данас Турцима је непојмљива идеја сувремене европске државе. А у оно доба код њих је раја [била законита] својина правоверних, коју су они добили на сабљи, и којом по праву могу да располажу. Да су хришћани одржали победу у борби над муамеданцима у оно доба, без сумње истребили би их све до једног; или би их принудили да се покрсте, као што су радили хришhани у Шпанији са Маврима. Турци на Балканском полуострву нису то радили само из тог разлога, што су им живи покорени хришhани били од веће користи но мртви.

Према таком сватању своје власти над хришhанима они су организовали своју државу. Сва њиова система била је удешена за ту цељ, како ће са што мање посла и бриге имати што веће асне. Власт турска била је концентрисана у варошима. Због самог малог броја мухамеданаца спрам потчињених хришhана они нису могли да владају непосредно над селима. У Србији Турци никад нису живели по селима; ту је српски народ остао сасвим чист. Ово је главни узрок што су Турци оставили самоуправу општинску. Још до последњег времена Турци су остављали општинама у Босни право да бирају своје учитеље и свештенике и да отварају школе.

Тек пошто су се Турци научили од Европејаца бирократизму они су почели да уништавају општинску самоуправу. Они нису могли да раде друкчије. Остављајући општи ни да сама бира своје старешине, они су зактевали од свију чланова општине узајамну одговорнос за целу порезу, која је била одређена на цело село за кулук и све друге данке, који су падали на рају. Тако исто цела општина одговарала је за убиство, које се у њеном атару догодило. Цело село плаћало је крвнину турским властима. Ако је убијен хришћанин, Турци су у име крвнине наплатили само штету, што је један раја, један део царског имања, уништен. Другу какву казну турске власти нису одређивали. Само село морало се старати да измири убицу са породицом убијеног, да не би било даље крвне освете, јер би село на ново морало плаћати крвнину Турцима. "Крвнином" Турци су нагонили српска села да гоне ајдуке, своје заштитнике и да издају њиове јатаке.

Не мешајући се у унутарње општинске одношаје, Турци су само скинули себи бригу с врата. Они су имали посла само са сеоским кнезом, а он тамо нека крпи како зна. На тај начин и пореза и кулучење било је сигурније, кад је падало на целу општину, а тако исто и поредак у земљи. Самоуправом и узајамношћу општинском пред Турцима, турска управна машина доведена је до највеће простоће.

Управа нахијска била је у турским рукама, као што смо већ казали. Кнезови од нахија, више су били турски помоћници и саветници при разрезивању порезе и други данака на народ него ли власт у нахији. Они су живели по. селима као и други сеоски кнезови и у оним селима где су живели веhином су били у исто време и сеоски кнезови. Само због свог чувеног имена или због богатства, они су ее сматрали као неки претставющи целе нахије. Барем не види се нигде да су они имају какве фактичне власти над другим кнезовима у нахији. Само у неким крајевима нахијски кнезови имали су фактичну власт над нахијама. Такви су кнезови имали особите привилегије од султана - берате као што су били Кара-Панџићи у Крајини, Рашковићи у старом Влаху и други. На сву прилику то су остатци старог српског племства. Нахијски кнез више је била титула но власт. Као што се види на кнезу Милошу кога је Сулејман паша поставио за "оберкнеза" у три нахије. А није ни било од потребе Турцима да имају у нахијама неку српску власт покрај муселима.

Таква је била турска државна система до дахија. За време дахија она је насилно измељена. Место паше и његових муселима заузеле су дахије и кабадахије. Самоуправа општинска била је уништена. У сваком селу намештен је субаша са гомилом јаничара, који су непосредно вршили власт у општини. А што је најглавније: спахије су биле протеране а дахије и јаничари нису хтели да се задвоље само спахијским доходком од раје већ су присвајали земљу и рају на њој као своју имовину, т.ј. почели су уводити праву беговску систему као што је била у Босни.

Али овај преврат државне турске системе трајао је кратко време. Управо он је у самом почетку спречен Српском револуцијом, зато о њему не ћемо да говоримо. За нас су важније оне установе и она државна начела, која су се дуготрајношћу укоренила у српском народу, па су продужила свој живот и у новој српској држави.

На свршетку да напоменемо и црквену власт која је у целој турској царевини и до данашљег дана у тесној свези са влашћу политичном. Црквена власт у Србији, пошто је уништена српска патријаршија, прешла је у руке цариградског патријарха. Цариградска патријаршија управљала је црквом по истом начелу као и турски диван државом. Епархије продаване су онако исто као и пашалуци. Сваки владика морао је да плаћа извесну суму патријаршији сваке године и он је сматрао своју епархију као приходни извор, одакле је требао да истера своју аренду и чист приход што већи може.

Владика је врховни судија у црквеним и брачним ствама, врховни надзорник над црквеним имањем и духовна глава јерархије. Са свим тим својим правима он је водио трговину, као и турски паша са својим правима. Осим тога он је имао право да наплаћује порезе од сваке куће - димницу. Његови приходи истеривани су оружаном силом као и пашшински. Зато је црквена и светска [световна]13 власт над потчиљеном рајом вазда била у тесној свези. Заједнички интереси везивали су њиово пријатељство. Црква је у неку руку санкцијонирала државну власт турску, а у млогим приликама фактично је помагала да се раја одржи у покорности као што се то види у првом српском устанку.

Административна, судска и црквена власт, са својим центром у Стамболу били су тврда веза, која је везивала покорену рају. Међу собом ове поједине пијавице понекад су се гложиле који ће више зграбити, али спрам раје сви су били савезници.(5) Таком тврдом кором пртиснут је и окован био унутарњи живот народни. Да видимо какав је био тај живот.

Следеће поглавље: Породица, задруга и њен економски значај. Патријархалне економске установе: моба, позајмица, спрег. Општинска, задружна и лична својина. Друштвени значај задруге и општине. Развитак личности у патријархалном друштву.

 

Светозар Марковић интернет архива