Владимир Илич Лењин
Задаци пролетера у нашој револуцији
19. Прелазим на последњу тачку, на име наше партије. Ми треба да се назовемо Комунистичка партија, — како су себе називали Маркс и Енгелс.
Ми морамо поновити да смо марксисти и да за основу узимамо „Комунистички манифест“, који је социјал-демократија изопачила и издала у двема главним тачкама: 1) радници немају отаџбине: „одбрана отаџбине“ у империјалистичком рату је издаја социјализма; 2) учење марксизма о држави изопачила је II Интернационала.
Назив „социјал-демократија“ научно је нетачан, као што је показао Маркс, више пута, између осталог у „Критици Готског програма“ 1875 и популарније поновио Енгелс 1894. Од капитализма човечанство може прећи непосредно само на социјализам, тј. на заједничко поседовање средства за производњу и на расподелу производа према раду појединца. Наша партија гледа даље: социјализам неизбежно мора прерасти у комунизам, на чијој застави пише: „сваки према способностима, свакоме према потребама“.
То је мој први аргуменат.
Други: научно је нетачан и други део назива наше партије (социјал-демократија. Демократија је један од облика државе. Међутим, ми марксисти смо противници сваке државе.
Вође II (1889—1914) Интернационале, господа Плеханов, Кауцки и њима слични, вулгаризовали су и изопачили марксизам.
Марксизам се разликује од анархизма тиме што признаје нужност државе за прелазни период к социјализму, — али (и у томе је разлика од Кауцког и К°) не државе као што је обична парламентарна буржоаска демократска република, него државе као што је била Париска комуна од 1871, као што су совјети радничких депутата од 1905 и 1917.
Мој трећи аргуменат: живот је створио, револуција је већ фактички створила код нас, иако у слабој, ембрионалној форми, баш ту, нову „државу“, која није држава у правом смислу речи.
То је већ питање праксе маса, а не само теорија вођа.
Држава у правом смислу јесте команда над масама од стране одреда наоружаних људи, одвојених од народа.
Наша држава која се рађа, наша нова држава такође је држава, јер нама су нужни одреди наоружаних људи, нужан нам је најстрожи ред, нужно нам је најнемилосрдније угушивање силом свих покушаја контрареволуције и царистичке и гучковско-буржоаске.
Али наша држава која се рађа, наша нова држава није више држава у правом смислу речи, јер у низу места у Русији ти одреди наоружаних људи јесу сама маса, цео народ, а не неко ко стоји изнад њега, ко је од њега издвојен, привилегисан, практично несменљив.
Треба гледати не назад, него напред, не на ону демократију обичног буржоаског типа која је учвршћивала владавину буржоазије помоћу старих, монархистичких, органа управљања, полиције, војске, чиновништва.
Треба гледати напред пут нове демократије која се рађа, која већ престаје бити демократија, јер демократија је владавина народа, а сам наоружани народ не може владати над собом.
Реч демократија није само научно нетачна у примени на комунистичку партију. Она сад, после марта 1917, претставља наочњаке који се стављају на очи револуционарном народу и који му сметају да слободно, смело, самоиницијативно гради ново: совјете радничких, сељачких и разних других депутата, као једину власт у „држави“, као претечу „одумирања“ сваке државе.
Мој четврти аргуменат: треба водити рачуна о објективној светској ситуацији социјализма.
Она није онаква каква је била 1871—1914, кад су се Маркс и Енгелс свесно мирили с нетачним, опортунистичким термином: „социјал-демократија“. Јер онда, после пораза Париске комуне, историја је ставила на дневни ред лагани организационо-просветни рад. Другог није било. Анархисти су не само теоретски били (и остају) потпуно на погрешном путу, и економски и политички. Анархисти су нетачно оценили моменат, не схвативши светску ситуацију: корумпиран империјалистичким профитима радник Енглеске, угушена Комуна у Паризу, буржоаско-националистички покрет који тек што је победио (1871 године) у Немачкој, полуфеудална Русија која спава вековним сном.
Маркс и Енгелс тачно су оценили моменат, схватили су међународну ситуацију, схватили су задатке лаганог прилажења почетку социјалне револуције.
Схватимо и ми задатке и особености нове епохе. Немојмо подражавати оне вајне марксисте о којима је говорио Маркс: „Ја сам сејао змајеве, а пожњео сам буве“.
Објективна нужност капитализма, који је прерастао у империјализам, родила је империјалистички рат. Рат је довео читаво човечанство на ивицу провалије, пропасти читаве културе, подивљалости и смрти нових милиона људи, милиона без броја.
Нема излаза осим револуције пролетаријата.
И у таквом моменту, кад та револуција почиње, кад она чини своје прве, плашљиве, несигурне, несвесне, одвећ пуне поверења према буржоазији кораке, — у таквом моменту већина (то је истина, то је факат) „социјал-демократских“ вођа, „социјал-демократских“ парламентараца, „социјал-демократских“ листова — а баш то су органи преко којих се утиче на масе — већина њих је издала, социјализам, изневерила социјализам, прешла на страну „своје“ националне буржоазије.
Масе су збуњене, пометене, обмануте од тих вођа.
И зар да ми помажемо то обмањивање, да га олакшавамо, држећи се тог старог и застарелог назива који је исто тако иструлио као што је иструлила II Интернационала!
Нека „многи“ радници схватају социјал-демекратију поштено. Време је да се учимо разликовању субјективног од објективног.
Субјективно ти радници социјал-демократи — најверније су вође пролетерских маса.
А објективна, светска ситуација је таква да стари назив наше партије олакшава обмањивање маса, кочи кретање напред, јер на сваком кораку, у сваком листу, у свакој парламентарној фракцији маса види вође, тј. људе чије се речи јаче чују, чија се дела даље виде, — и сви они су „такође-социјал-демократи“, сви су они „за јединство“ с издајницима социјализма, социјал-шовинистима, сви они хоће да наплате старе менице које је издала „социјал-демократија“...
А аргументи против?.. „Помешаће нас с анархистима-комунистима“...
А зашто се ми не бојимо да ће нас помешати са социјал-националистима и социјал-либералима, с радикал-социјалистима, с најразвијенијом и у буржоаском обмањивању маса највештијом буржоаском партијом у француској републици?.. „Маце су навикле, радници су „заволели“ своју социјал-демократску партију“... То је једини аргуменат, али то је аргуменат који одбацује и науку марксизма, и задатке сутрашњице у револуцији, и објективну ситуацију светског социјализма, и срамни крах II Интернационале, и чињеницу саботирања практичног рада од стране „такође-социјал-демократа“ који чопорима окружују пролетере.
То је аргуменат конзервативности, аргуменат мртвила, аргуменат инерције.
А ми хоћемо да преиначимо свет. Ми хоћемо да свршимо светски империјалистички рат, у који су увучене стотине милиона људи, заплетени интереси стотина и стотина милијарди капитала, који се не може свршити истински демократским миром без највеће у историји човечанства пролетерске револуције.
А ми се плашимо самих себе. Ми се хватамо за „уобичајену“, „драгу“, прљаву кошуљу...
Време је да збацимо са себе прљаву кошуљу, време је да обучемо чисто рубље.
Н. Лењин
Петроград, 10 априла 1917.
Објављено први пут као посебна брошура у септембру 1917 у изд. „Прибой“.
Ленин, Сочинения 1917 года в трех томах. т. I, . 1938 г., стр. 118—140.