Владимир Илич Лењин
Задаци пролетера у нашој револуцији
9. За најкрупнију, најизразитију манифестацију ситнобуржоаског таласа, који је запљуснуо „готово све“, треба сматрати револуционарно одбранаштво. Оно је — најљући непријатељ даљег кретања и успеха руске револуције.
Ко је подлегао у тој тачки и није могао да се истргне, — тај је пропао за револуцију. Али масе друкчије подлежу него вође и друкчије се, другим током развитка, на други начин истржу.
Револуционарно одбранаштво је, с једне стране, плод обмањивања маса од стране буржоазије, плод поверљиве несвесности сељака и једног дела радника, а с друге — израз интереса и гледишта ситног сопственика, који је до извесне мере заинтересован у анексијама и банковним профитима и који „свето“ чува традиције царизма, који је кварио Великорусе правећи од њих угњетаче других народа.
Буржоазија обмањује народ искоришћавајући племенити понос револуције и претстављајући ствар тако као да се социјално-политички карактер рата што се тиче Русије изменио с овом етапом револуције, са заменом царске монархије гучковско-миљуковском готово-републиком. И народ је поверовао — за неко време — захваљујући, у великој мери, предрасудама прошлости, које гоне да се гледа у свим другим народима Русије, осим великоруског, нешто налик на својину или баштину Великоруса. Подло кварење великоруског народа од стране царизма, који је навикавао на то да се у другим народима гледа нешто што је ниже, нешто што „по праву“ припада Великорусији, није могло ишчезнути одмах.
Од нас се тражи да умемо објаснити масама да социјално-политички карактер рата не одређује „добра воља“ појединаца и група, чак ни народа, него положај класе која води рат, њена политика чији је наставак рат, везе капитала као владајуће економске силе у данашњем друштву, империјалистички карактер међународног капитала, зависност — финансиска, банковна, дипломатска — Русије од Енглеске и Француске итд. Објаснити то вешто, разумљиво за масе није лако, без погрешака нико од нас то не би могао одмах учинити.
Али правац или, тачније, садржај наше пропаганде мора бити такав и само такав. И најмањи уступак револуционарном одбранаштву јесте издаја социјализма, потпуно одрицање од интернационализма, ма каквим се лепим фразама, ма каквим се „практичним“ обзирима то правдало.
Парола „доле рат“ тачна је, наравно, али она не узима у обзир специфичност задатака момента, нужност да се друкчије приђе широкој маси. Она је слична, по моме мишљењу, пароли „доле цар“, с којом је невешти агитатор „доброг старог времена“ ишао просто и право у село — и добијао батине. Масовни претставници револуционарног одбранаштва су добронамерни, — не што се тиче појединца, него шго се тиче класе, тј. они припадају класама (радници и сиромашни сељаци) које стварно од анексија и од тлачења туђих народа ништа не добијају. Они нису оно што су буржуји и господа „интелигенти“, који врло добро знају да није могуће одрећи се анексија не одрекавши се од владавине капитала и који срамно обмањују масе лепом фразом, одрицањима без граница, обећањима без броја.
Масовни претставник одбранаштва гледа на ствар једноставно, као обичан човек: „ја нећу анексију, на мене „наваљује“ Немац, дакле, ја браним праведну ствар, а не никако некакве империјалистичке интересе“. Таквом човеку треба објашњавати и објашњавати да се не ради о његовим личним жељама, него о односима и условима масовним, класним, политичким, да се ради о повезаности рата с интересима капитала и с међународном мрежом банака итд. Само таква борба против одбранаштва је озбиљна и обећава успех — може бити не много брз, али сигуран и трајан.