Владимир Илич Лењин
Задаци пролетера у нашој револуцији
5. Најглавнија особеност наше револуције, особеност која најупорније тражи да се о њој дубоко размисли, јесте двовлашће до којег је дошло већ првих дана после победе револуције.
То двовлашће се манифестује у постојању двеју влада: главне, праве, стварне владе буржоазије, „Привремене владе“ Љвова и К°, која има у својим рукама све органе власти, и допунске, побочне, „контролне“ владе — Петроградског совјета радничких и војничких депутата, која нема у својим рукама органе државне власти, али се ослања непосредно на потпуно несумњиву већину народа, на наоружане раднике и војнике.
Класни извор тог двовлашћа и његово класно значење састоји се у томе што је руска револуција од марта 1917 године не само збрисала сву царску монархију, не само предала сву власт буржоазији, него и дошла до саме револуционарнодемократске диктатуре пролетаријата и сељаштва. Баш такву диктатуру (тј. власт која се ослања не на закон, него на непосредну силу наоружаних маса становништва) и баш тих класа претстављају Петроградски совјет и други, месни, совјети радничких и војничких депутата.
6. Даља, веома важна особеност руске револуције јесте то што Петроградски совјет војничких и радничких депутата, који ужива, по свему судећи, поверење већине месних совјета, добровољно предаје државну власт буржразији и њеној Привременој влади, добровољно јој уступа првенство, склопивши с њом споразум да ће је подржавати, ограничава се на улогу надзорника, контролора над сазивом Уставотворне скупштине (чије време сазива Привремена влада није још чак ни објавила).
Та необично оригинална, невиђена у таквом облику у историји, околност створила је преплитање истовремено, заједно двеју диктатура: диктатуре буржоазије (јер је влада Љвова и К° диктатура, тј. власт која се ослања не на закон и не на претходно изражену народну вољу, него на узимање силом, при чему је то узимање остварила одређена класа, наиме: буржоазија) и диктатуре пролетаријата и сељаштва (Совјет радничких и војничких депутата).
Нема никакве сумње да се такво „преплитање“ не може одржати дуго. Две власти у држави постојати не могу. Једна од њих мора бити сведена на нулу, и сва буржоазија Русије већ ради колико може, свим средствима свугде да отстрани и ослаби, сведе на нулу совјете војничких и радничких депутата, да створи једновлашће буржоазије.
Двовлашће изражава само прелазни моменат у развитку револуције, моменат кад је она отишла даље од обичне буржоаскодемократске револуције, али није дошла још до „чисте“ диктатуре пролетаријата и сељаштва.
Класно значење (и класно објашњење) тог прелазног нестабилног стања састоји се у овоме: као и свака револуција, наша револуција захтевала је највећи херојизам, пожртвованост масе у борби против царизма, а у исто време она је одмах увукла у покрет нечувено велики број обичних људи.
Једно од главних, научних и практично-политичких обележја сваке праве револуције састоји се у необично брзом, наглом, снажном повећању броја „обичних људи“ који прелазе на активно, самостално, делотворно учешће у политичком животу, у организовању државе.
Тако је и с Русијом. Русија сад ври. Милиони и десетине милиона, који су политички спавали десет година, које је политички утукао страшни јарам царизма и робијашког рада за спахије и фабриканте, пробудили су се и ступили у политички живот. А ко су ти милиони и десетине милиона? Махом ситни сопственици, ситни буржуји, људи који стоје на средини између капиталиста и најамних радника. Русија је од свих европских земаља највише ситнобуржоаска земља.
Џиновски ситнобуржоаски талас запљуснуо је све, притиснуо је свесни пролетаријат не само својом многобројношћу него и идејно, тј. заразио је, захватио је веома широке кругове радника ситнобуржоаским погледима на политику.
Ситна буржоазија у животу зависи од буржоазије, живећи и сама газдински, а не пролетерски (у смислу места у друштвеној промзводњи), и по начину мишљења она иде за буржоазијом.
Поверљиво-несвесни однос према капиталистима, најгорим непријатељима мира и социјализма, — ето што карактерише садашњу политику маса у Русији, ето што је израсло с револуционарном брзином на социјално-економском тлу земље која је највише ситнобуржоаска од свих европских земаља. Ето класне базе “споразума“ (истичем да имам у виду не толико формални споразум колико фактичку подршку, прећутни споразум, поверљиво и несвесно уступање власти) између Привремене владе и Совјета радничких и војничких депутата, — споразума који је дао Гучковима масно парче, праву власт, а Совјету — обећања, поштовање (до извесног момента), ласкање, фразе, уверавање, понизно клањање Керенских.
Недовољна бројна снага пролетаријата у Русији, недовољна свесност и организованост његова — то је друга страна исте медаље.
Све народњачке партије, све до есера, увек су биле ситнобуржоаске, партија О. К. (Чхеидзе, Церетели итд.) тако исто; ванпартиски револуционари (Стеклов и др.) такође су подлегли таласу или нису савладали, нису стигли да савладају талас.