Владимир Илич Лењин
Сеоској сиротињи
Шта је то класна борба? То је борба једног дела народа против другог, борба масе обесправ-љених, угњетених и радних људи против привилегисаних, угњетача и готована, борба најамних радника, или пролетера, против сопственика, или буржоазије. И на руском селу се увек водила и сад се води та велика борба, ма да је многи не виде, ма да сви не схватају њен значај. Док је постојало кметство, читава маса сељака борила се против угњетача, против класе спахија, које је царска влада бранила, штитила и потпомагала. Сељаци нису могли да се уједине, сељаци су били тада сасвим притиснути мраком незнања, сељаци нису имали помоћника и браће међу градским радницима, али су се сељаци ипак борили, како су умели и како су могли. Сељаци се нису бојали зверских прогона од стране владе, нису се бојали казни и куршума, сељаци нису веровали поповима, који су се убијали доказујући да је кметство одобрено светим писмом и да га је бог озаконио (тако је изрично говорио тада митрополит Филарет!), сељаци су устајали час ту, час тамо, и влада је најзад попустила, бојећи се општег устанка свих сељака.
Кметство је укинуто, али не сасвим. Сељаци су остали без права, остали су као најнижи, подложнички, прост сталеж, остали су у канџама кметства. Сељаци се и даље буне, они и даље траже пуну, праву слободу. А међутим, после укидања кметства појавила се нова класна борба, борба лролетаријата против буржоазије. Богатства су се увећала, изграђене су железнице и велике фабрике, градови су постали још многољуднији и раскошнији, али је сва та богатства приграбио у своје руке врло мали број људи, док је народ све више сиромашио, пропадао, гладовао, одлазио у најам туђим људима. Градски радници су започели нову, велику борбу свих сиромаха против богаташа. Градски радници су се ујединили у социјал-демократску партију и воде своју борбу упорно, истрајно и сложно, идући напред корак по корак, припремајући се за велику, коначну борбу, захтевајући политичку слободу за цео народ.
Најзад, ни сељаци нису више могли издржати. У пролеће прошле, 1902 године устали су сељаци Полтавске, Харковске и других губернија и пошли на спахије, отварали су њихове амбаре, делили међу собом њихову имовину, давали гладнима жито, које су посејали и пожњели сељаци, али које је спахија приграбио, и затражили нову поделу земље. Сељаци нису издржали бескрајно угњетавање, и почели су да траже бољу судбину. Сељаци су одлучили, - и одлучили су сасвим правилно, - да је боље умрети у борби против угњетача. него без борбе од глади. Али сељаци нису извојевали бољу судбину. Царска влада их је прогласила простим бунтовницима и пљачкашима (зато што су од пљачкаша спахија одузимали жито, које су посејали и пожњели сељаци!), царска влада је послала против њих војску, као против непријатеља, и сељаци су били разбијени, на њих се пуцало, многи су погинули; сељаци су на зверски начин премлаћивани, они су батинани намртво, мучили су их тако, како никад ни Турци нису мучили своје непријатеље - хришћане. Царски изасланици, губернатори, мучили су их највише, као прави џелати. Војници су силовали сељачке жене и кћери. А после свега тога сељацнма су судили чиновнички судови, сељаци су натерани да уплате у корист спахија осам стотина хиљада рубаља, и на суду, на том срамном, тајном, џелатском суду, није било чак ни браниоцима дозвољено да изложе како су царски изасланици, губернатор Оболенски и друге царске слуге, злостављали и мучили сељаке.
Сељаци су се борили за праведну ствар. Руска радничка класа увек ће поштовати успомену мученика, које су царске слуге стрељале и премлатиле. Ти су мученици били борци за слободу и срећу радног народа. Сељаци су били разбијени, али они ће се и даље дизати, они неће клонути духом због првог пораза. Свесни радници ће уложити све снаге да што више радног народа у граду и селу дозна о сељачкој борби и да се припреми за нову, успешнију борбу. Свесни радници ће се трудити свим снагама да помогну сељацима да јасно схвате зашто је угушен први сељачки устанак (1902 г.) и шта треба учинити да победе сељаци и радници, а не царске слуге.
Сељачки устанак је угушен зато што је то био устанак заостале, несвесне масе, устанак без одређених, јасних политичких захтева, тј. без захтева да се промени државни поредак. Сељачки устанак је угушен зато што није био припремљен. Сељачки устанак је угушен зато што сеоски пролетери још нису имали савез с градским пролетерима. То су три узрока сељачког неуспеха. Да би устанак био успешан, он треба да буде свестан и припремљен, треба да обухвати сву Русију и да буде у савезу с градским радницима. И сваки корак радничке борбе у градовима, свака социјал-демократска књига или лист, свака реч свесног радника сеоским пролетерима приближава оно време када ће се устанак-поновити, када ће се завршити победом. Сељаци су устали несвесно, просто зато што нису могли више трпети, што нису хтели да умиру без речи и без отпора. Сељаци су се толико напатили од разних отимачина, угњетавања и мучења, да су бар за тренутак морали поверовати мутним вестима о царској милости, да су морали поверовати да ће сваки разуман човек сматрати да је праведно да се подели хлеб гладнима, онима који су целог свог века радили за друге, сејали и жели жито, а сада умиру од глади поред пуних амбара „господског“ жита. Сељаци као да су заборавили да су најбољу земљу и све фабрике приграбили богаташи, да су их приграбили спахије и буржоазија баш зато да би гладни народ радио за њих. Сељаци су заборавили да се у одбрану богате класе не држе само поповске проповеди, него да у њену одбрану устаје и сва царска влада са читавом силесијом чиновника и војске. Царска влада је потсетила сељаке на то. Царска влада је са зверском свирепошћу показала сељацима шта је то државна власт, коме она служи, кога она брани. Ми само треба чешће да потсећамо сељаке на ту поуку, и они ће лако схватити зашто је потребна промена државног поретка, зашто је потребна политичка слобода. Сељачки устанци престаће да буду несвесни када све већи и већи број народа то схвати, када сваки писмен и отресит сељак дозна за три главна захтева за које се пре свега треба борити. Први захтев јесте сазив народне скупштине ради тога да се у Русији уведе народна, изборна, а ие самодржавна влада. Други захтев јесте слобода за све и свакога да штампа разне књиге и новине. Трећи захтев јесте: да сељацима законом буде призната потпуна равноправност с другим сталежима и да се сазову изборни сељачки комитети, како би се пре свега уништила свака кметска зависност. То су главни, основни, захтеви социјал-демократа, и сељаци ће сада моћи врло лако да. схвате те захтеве, да схвате од чега треба почети борбу за народну слободу. А када сељаци схвате те захтеве, они ће такође схватити да се треба унапред, дуго, упорно и непоколебљиво припремати за борбу, и то припремати се не одвојено, него заједно с градским радницима - социјал-демократима.
Нека сваки свесни радник и сељак окупља око себе најпаметније, најпоузданије и најхрабрије другове. Нека се труди да им објасни шта хоће социјал-демократи, да би схватили какву борбу треба водити и шта треба захтевати. Нека свесни социјал-демократи започну постепено, опрезно, али непоколебљиво да упознају сељаке са својим учењем, да им дају да читају социјал-демократске књиге, да им објашњавају те књиге на ужим састанцима поузданих људи.
Али социјал-демократску науку не треба објашњавати само по књигама, него на сваком примеру, на сваком случају угњетавања и неправде који видимо око себе. Социјал-демократско учење је учење о борби против сваког угњетавања, против сваке пљачке, против сваке неправде. Прави социјал-демократ је само онај човек који зна узроке угњетавања и који се целог свог живота бори против сваког случаја угњетавања. Како то треба радити? Свесни социјал-демократи, скупивши се у свом граду, у свом селу, морају сами да закључе како то треба радити, да би се што више користило читавој радничкој класи. Примера ради, навешћу један или два случаја. Рецимо да је радник социјал-демократ дошао ради кратког боравка у своје село или да је ма који градски радник социјал-демократ дошао у друго неко село. Цело се село, као муха у паучини, налази у шапама оближњег спахије, не може читавог свог живота да се извуче из јарма и нема куд од њега да побегне. Треба одмах одабрати најотреситије, најпаметније и најпоузданије сељаке, који траже правду и неће се уплашити првог полициског пса, и објаснити сељацима откуда потиче то безизлазно ропство, испричати им како су спахије варале сељаке и како су их пљачкали племићки комитети, испричати им о снази богаташа и о томе како их царска влада помаже, испричати им о захтевима радника социјал-демократа. Када сељаци схвате сву ту једноставну механику, онда треба да заједнички добро размисле да ли се томе спахији може дати сложан отпор, да ли сељаци могу поставити своје прве и главне захтеве (онако као што у градовима радници постављају своје захтеве фабрикантима). Ако је тај спахија подјармио велико село или неколико села, онда би било најбоље да се од оближњег социјал-демократског комитета преко поверљивих људи набави летак: у летку ће социјал-демократски комитет написати како треба, све по реду, од каквог угњетавања пате сељаци и шта они пре свега траже (да закупнина на земљу буде јевтинија, или да се сеоски радници зими не узимају у најам упола цене, него за праву цену, или да се сељаци тако не гоне због потрице, или разне друге захтеве). Из таквог ће летка сви писмени сељаци лепо сазнати у чему је ту ствар, па ће и неписменима објаснити. Онда ће сељаци јасно видети да су социјал-демократи за њих, да социјал-демократи осуђују сваку пљачку,
Онда ће сељаци почети да схватају какве се олакшице, макар и мале, али ипак олакшице, могу извојевати одмах сада, ако сви буду сложни, - и за каква велика побољшања у целој држави треба водити велику борбу заједно с градским радницима социјал-демократима. Онда ће се сељаци почети све више и више припремати за ту велику борбу, почеће да уче како треба налазити сигурне људе, како треба заједнички бранити своје захтеве.. Можда ће им понекад поћи за руком да организују и штрајк, као што то чине градски радници. Додуше, у селу је то теже, али је ипак понекад могуће, и у другим је земљама било успешних штрајкова, на пример, за време пољских радова, кад су спахијама и сеоским богаташима радници најпотребнији. Ако је сеоска сиротиња спремна за штрајк, ако су се сви већ одавно споразумели о заједничким захтевима, ако су ти захтеви у лецима добро објашњени или просто на састанцима добрчо протумачени, - онда ће бити сви сложни, и спахија ће морати да попусти или ће у пљачкању бити мало уздржљивији. Ако се штрајк организује сложно и у јеку посла, онда ће спахији или чак и властима и војсци тешко бити да ма шта смисле, - време пролази, спахија се боји да не пропадне, и онда ће брзо попустити. Наравно, то је нова ствар. А нова ствар често у почетку не иде глатко. Градски радници такође у почетку нису умели сложно да се боре, нису знали какве захтеве да заједнички постављају, него су просто ишли да ломе машине и да руше фабрике. А сада су радници научили да се боре сложно. Сваком новом послу се треба најпре учити. Сада радници схватају да се олакшице могу извојевати одмах, ако сви сложно устану, - а народ се за то време привикава на заједнички отпор и све се више спрема за велику, одлучну борбу. Тако ће и сељаци научити како да пружају отпор најгорим отимачима, како да сложно траже олакшице и како се треба спремати постепено, непоколебљиво на сваком месту за велику битку за слободу. Број свесних радника и сељака постаје све већи, организације сеоских социјал-демократа све чвршће и сваки случај спахиског угњетавања, поповских намета, полициских зверстава и прогона од стране власти отвараће народу очи све више и више, учити га сложном отпору и наводити на мисао о потреби да силом измени државни поредак.
Ми смо још на самом почетку ове књижице говорили да градски радни народ сада излази. на улице и тргове и отворено пред свима тражи слободу, пише на заставама и виче: „доле самодржавље!“ Ускоро ће доћи дан када ће радни народ у градовима устати не само зато да би прошао улицама с поклицима, него ће устати у велику, коначну борбу, када ће радници, као један човек рећи: „умрећемо у борби или ћемо извојевати слободу!“, када ће на место стотина убијених и палих у борби стати хиљаде нових, још одлучнијих бораца. И онда ће сељаци устати, устаће по целој Русији и поћи у помоћ градским радницима, поћи ће да се боре до краја за сељачку и радничку слободу. Онда се никакве царске хорде неће одржати. Радни народ ће победити и радничка класа ће поћи пространим, широким путем, да ослободи цео радни народ од сваког угњетавања, радничка класа ће искористити слободу ради борбе за социјализам!