Napisano: U egzilu krajem 1897.
Izvor: Сочинения, 4 izd., tom 2, 299-323.
Prvi put izdato: Objavljeno kao posebna brošura u Ženevi, 1898. godine.
Transkripcija / HTML: Marksitička organizacija Crveni 2017. / Marksistička internet arhiva (marxists.org) 2017.
Copyleft: Marksistička internet arhiva (marxists.org) 2017. Kopiranje i/ili distribuiranje ovog dokumenta je dozvoljeno pod uslovima navedenim u GNU Free Documentation License
Drugu polovinu devedesetih godina karakteriše neobična živost u postavljanju i rešavanju ruskih revolucionarnih pitanja. Pojava nove revolucionarne partije narodnopravaša, sve veći uticaj i uspesi socijal–demokrata, unutrašnja evolucija narodovoljstva, - sve je to izazvalo živo pretresanje programskih pitanja kako u kružocima socijalista - intelektualaca i radnika - tako i u ilegalnoj literaturi. U oblasti ilegalne literature valja istaći „Glavno pitanje“ i „Manifest“ (1894.) partije „Narodnog prava“, „Leteći list „Grupe narodovoljaca“, zagranični „Radnik“, koji izdaje „Savez ruskih socijal–demokrata“, sve intenzivniju delatnost na izdavanju revolucionarnih brošura, uglavnom za radnike, u Rusiji, agitacionu delatnost socijal–demokratskog „Saveza borbe za oslobođenje radničke klase“ u Petrogradu u vezi sa značajnim petrogradskim štrajkovima 1896. godine itd.
Danas je (svršetak 1897. godine) najaktuelnije pitanje, s našeg gledišta, pitanje praktične delatnosti socijal-demokrata. Mi podvlačimo praktičnu stranu socijal-demokratizma, jer je njegova teoretska strana, izgleda, već preživela najoštriji period upornog neshvatanja od strane protivnika, upornih nastojanja da se nov pravac uguši pri samom njegovu pojavljivanju, s jedne strane, i vatrene odbrane principa socijal–demokratizma, s druge. Sad su teoretski pogledi socijal–demokrata u glavnim i osnovnim svojim crtama dovoljno prečišćeni. Međutim to se ne može reći o praktičnoj strani socijal–demokratizma, o njegovu političkom programu, o njegovim metodima rada, njegovoj taktici. Baš u toj oblasti ima, čini nam se, najviše nesporazuma i međusobnog nerazumevanja, koje smeta da se potpuno približe socijal-demokratizmu oni revolucionari koji su se u teoriji potpuno oslobodili od narodovoljstva, a u praksi - ili samom silom prilika dolaze do toga da propagiraju i agituju među radnicima, još više: do toga da postavljaju svoju delatnost među radnicima na tlo klasne borbe; - ili teže da izdvoje demokratske zadatke kao osnovu čitavog programa i čitave revolucionarne delatnosti. Ovo poslednje, ako se ne varamo, vredi za one dve revolucionarne grupe koje sad rade u Rusiji uporedo sa socijal–demokratima, naime: za narodovoljce i narodnopravaše.
Zato nam se čini da je baš sad momenat da pokušamo objasniti praktične zadatke socijal-demokrata i izložiti razloge zbog kojih smatramo da je njihov program najracionalniji od triju postojećih programa, a da su zamerke koje se protiv njega iznose osnovane u velikoj meri na nesporazumu.
Praktična delatnost socijal-demokrata stavlja sebi za zadatak, kao što je poznato, da rukovodi klasnom borbom proletarijata i da organizuje tu borbu u obe njene manifestacije: socijalističkoj (borba protiv klase kapitalista, koja ide za tim da uništi klasni sistem i da organizuje socijalističko društvo) i demokratskoj (borba protiv apsolutizma, koja ide za tim da izvojuje u Rusiji političku slobodu i demokratizaciju političkog i društvenog sistema Rusije). Rekli smo: kao što je poznato. I stvarno, još od samog početka, otkako su se pojavili kao poseban socijalnorevolucionarni pravac, ruski socijal-demokrati uvek su potpuno određeno ukazivali na taj zadatak svoje delatnosti, uvek su isticali dvojaku manifestaciju i dvojaku sadržinu klasne borbe proletarijata, uvek su insistirali na nerazdvojnoj povezanosti svojih socijalističkih i demokratskih zadataka, – povezanosti koja je jasno izražena u imenu koje su uzeli. Pa ipak, i dandanas često ćete sresti socijaliste koji imaju sasvim naopake pojmove o socijal–demokratima, optužujući ih da oni ignorišu političku borbu itd. Da se zadržimo malo na karakteristici obeju strana praktične delatnosti ruske socijal-demokratije.
Počnimo od socijalističke delatnosti. Otkako je socijal–demokratski „Savez borbe za oslobođenje radničke klase“ u Petrogradu počeo svoju delatnost među petrogradskim radnicima, karakter socijal–demokratske delatnosti u tom pogledu trebalo bi, svakako, da bude potpuno jasan. Socijalistički rad ruskih socijal–demokrata sastoji se u propagandi učenja naučnog socijalizma, u širenju među radnicima pravilnog razumevanja današnjeg društvenog i ekonomskog sistema, njegovih osnova i njegova razvitka, različitih klasa ruskog društva, njihova uzajamnog odnosa, borbe tih klasa među sobom, uloge radničke klase u toj borbi, njena odnosa prema klasama koje propadaju i koje se razvijaju, prema prošlosti i budućnosti kapitalizma, istorijskog zadatka međunarodne socijal-demokratije i ruske radničke klase. U nerazdvojnoj vezi s propagandom stoji agitacija među radnicima, koja se u današnjim političkim uslovima Rusije i pri današnjem nivou razvitka radničkih masa prirodno ističe na prvi plan. Agitacija među radnicima sastoji se u tome što socijal–demokrati uzimaju učešća u svim spontanim manifestacijama borbe radničke klase, u svim sukobima radnika s kapitalistima: zbog radnog dana, nadnice, uslova rada itd., itd. Naš je zadatak - da svoju delatnost spojimo s praktičnim, svakodnevnim pitanjima radničkog života, da pomažemo radnicima da se snalaze u tim pitanjima, da obraćamo pažnju radnika na najgrublje zloupotrebe, da im pomažemo da tačnije i praktičnije formulišu svoje zahteve poslodavcima, da razvijamo kod radnika svest o solidarnosti, svest o zajedničkim interesima i zajedničkoj stvari svih ruskih radnika kao jedinstvene radničke klase koja čini deo svetske armije proletarijata. Organizovanje kružoka među radnicima, stvaranje pravilnih i konspirativnih odnosa između njih i centralne grupe socijal–demokrata, izdavanje i rasturanje radničke literature, organizovanje dopisa iz svih centara radničkog pokreta, izdavanje agitacionih letaka i proglasa i njihovo rasturanje, spremanje kontingenta iskusnih agitatora, - to su, u glavnim potezima, manifestacije socijalističke delatnosti ruske socijal–demokratije.
Naš rad je pre svega i najviše usmeren na fabričko-zavodske, gradske radnike. Ruska socijal–demokratija ne sme rasparčavati svoje snage, ona se mora koncentrisati na delatnost među industrijskim proletarijatom, koji je najprijemljiviji za socijal–demokratske ideje, najrazvijeniji intelektualno i politički, najvažniji po svojoj brojnosti i po koncentrisanosti u krupnim političkim centrima zemlje. Zato je stvaranje čvrste revolucionarne organizacije među fabričko–zavodskim, gradskim radnicima prvi i glavni zadatak socijal–demokratije, i okretati danas od tog zadatka, bilo bi sasvim nerazumno. Ali, priznajući neophodnost koncentrisanja svojih snaga na fabričko–zavodske radnike, osuđujući rasparčavanje snaga, mi nikako nećemo da kažemo da ruska socijal–demokratija ignoriše ostale slojeve ruskog proletarijata i radničke klase. Bože sačuvaj! Ruski fabrički radnik po samim uslovima svog života najčešće mora stupati u najtešnje odnose s kustarima - tim industriskim proletarijatom koji je rasturen izvan fabrike u gradovima i selima i stavljen u mnogo gore uslove. Ruski fabrički radnik dolazi u neposredan dodir i sa seoskim stanovništvom (često fabrički radnik ima porodicu u selu) i, prema tome, mora se zbližavati i sa seoskim proletarijatom, s mnogomilionskom masom profesionalnih poljoprivrednih radnika i nadničara, a tako isto s onim upropašćenim seljaštvom koje je, držeći se bednih parčadi zemlje, upućeno na odrađivanja i svakojake slučajne „zarade“, tj. takođe najamni rad. Ruski socijal–demokrati smatraju da nije momenat da upućuju svoje snage u sredinu kustara i seoskih radnika, ali oni nikako ne misle da zanemaruju tu sredinu i nastojaće da prosvećuju napredne radnike i što se tiče pitanja života kustara i seoskih radnika, kako bi ti radnici, dolazeći u dodir sa zaostalijim slojevima proletarijata, unosili i među njih ideje klasne borbe, socijalizma i političkih zadataka ruske demokratije uopšte i ruskog proletarijata nanose. Nepraktično je slati agitatore kustarima i seoskim radnicima dok imamo toliko posla među fabričko-zavodskim, gradskim radnicima, ali u masi slučajeva socijalist-radnik, mimo svoje volje, dolazi u dodir s tom sredinom i on mora znati koristiti se tim slučajevima i shvatati opšte zadatke socijal–demokratije u Rusiji. Zato su u velikoj zabludi oni koji optužuju rusku socijal–demokratiju da je uska, da hoće da ignoriše masu radnog stanovništva zbog fabričko–zavodskih radnika. Naprotiv, agitacija među naprednim slojevima proletarijata jeste najsigurniji i jedini put za buđenje (kako se pokret širi) i čitavog ruskog proletarijata. Širenje socijalizma i ideje klasne borbe među gradskim radnicima neminovno će razliti te ideje i po plićim, sitnijim kanalima: za to je nužno da pomenute ideje puste dublje korene u pripremljenijoj sredini i da prožmu tu avangardu ruskog radničkog pokreta i ruske revolucije. Usmeravajući sve svoje snage na delatnost među fabričko–zavodskim radnicima, ruska socijal-demokratija spremna je da pomaže one ruske revolucionare koji u praksi dolaze do toga da postavljaju socijalistički rad na tlo klasne borbe proletarijata, ne krijući pri tome ni najmanje da nikakvi praktični savezi s drugim frakcijama revolucionara ne mogu i ne smeju voditi kompromisima ili ustupcima u teoriji, u programu, u zastavi. Uvereni u to da revolucionarna teorija – koja revolucionarnom pokretu služi kao zastava - može danas biti samo učenje naučnog socijalizma i klasne borbe, ruski socijal–demokrati će to učenje svim silama širiti, braniti od pogrešnih tumačenja, ustajati protiv svih pokušaja da se još mladi radnički pokret u Rusiji veže s manje određenim doktrinama. Teoretski razlozi dokazuju, a praktična delatnost socijal–demokrata pokazuje, da svi socijalisti u Rusiji moraju postati socijal–demokrati.
Prelazimo na demokratske zadatke i na demokratski rad socijal–demokrata. Ponavljamo još jedanput da je taj rad nerazdvojno povezan sa socijalističkim. Vršeći propagandu među radnicima, socijal–demokrati ne mogu da prelaze preko političkih pitanja i smatrali bi svaki pokušaj da se preko njih pređe ili čak da se ona gurnu u pozadinu za veliku grešku i za odstupanje od principa međunarodnog socijal–demokratizma. Naporedo s propagiranjem naučnog socijalizma ruski socijal–demokrati stavljaju sebi u zadatak i propagandu demokratskih ideja u radničkim masama, oni nastoje da šire razumevanje apsolutizma u svim manifestacijama njegove aktivnosti, njegove klasne sadržine, nužnosti njegova obaranja, nemogućnosti uspešne borbe za radničku stvar bez postizanja političke slobode i demokratizacije političkog i društvenog sistema Rusije. Agitujući među radnicima na bazi neposrednih ekonomskih zahteva, socijal–demokrati nerazdvojno povezuju s tim i agitaciju na bazi neposrednih političkih potreba, nužda i zahteva radničke klase, agitaciju protiv policijskog jarma, koji se manifestuje u svakom štrajku, u svakom sukobu radnika s kapitalistima, - agitaciju protiv sužavanja prava radnika kao ruskih građana uopšte i kao najugnjetenije i najbespravnije klase nanose, - agitaciju protiv svakog istaknutog predstavnika i lakeja apsolutizma koji dolazi u neposredan dodir s radnicima i koji jasno pokazuje radničkoj klasi njeno političko ropstvo. Kao što u ekonomskoj oblasti nema pitanja radničkog života koje ne bi moglo biti upotrebljeno za ekonomsku agitaciju, tako isto ni u političkoj oblasti nema pitanja koje ne bi moglo poslužiti kao predmet političke agitacije. Te dve vrste agitacije nerazdvojno su povezane u delatnosti socijal–demokrata, kao dve strane jedne medalje. I ekonomska i politička agitacija podjednako su potrebne za razvijanje klasne svesti proletarijata, i ekonomska i politička agitacija podjednako su potrebne kao rukovođenje klasnom borbom ruskih radnika, jer svaka klasna borba je politička borba. I jedna i druga agitacija, budeći svest radnika, organizujući, disciplinujući ih, vaspitavajući ih za solidarnu delatnost i za borbu za socijal–demokratske ideale, omogućiće radnicima da oprobaju svoje snage na neposrednim pitanjima, na neposrednim potrebama, omogućiće im da postižu delimične ustupke kod svog neprijatelja poboljšavajući svoj ekonomski položaj, primoravajući kapitaliste da računaju sa snagom organizovanih radnika, primoravajući vladu da proširuje prava radnika, da osluškuje njihove zahteve, držeći vladu u stalnom strahu od neprijateljski nastrojenih radničkih masa kojima rukovodi čvrsta socijal–demokratska organizacija.
Mi smo istakli nerazdvojnu povezanost socijalističke i demokratske propagande i agitacije, potpunu paralelnost revolucionarnog rada u jednoj i drugoj sferi. Ali postoji i velika razlika među oba vida delatnosti i borbe. Ta razlika sastoji se u tome što je u ekonomskoj borbi proletarijat potpuno usamljen, imajući protiv sebe i zemljoposednike–plemiće i buržoaziju, koristeći se jedino (i to ne nikako uvek) pomoću onih elemenata sitne buržoazije koji naginju proletarijatu. Međutim, u demokratskoj, političkoj borbi ruska radnička klasa nije usamljena: s njom su ovde zajedno svi politički opozicioni elementi, slojevi stanovništva i klase ukoliko su protivnici apsolutizma i ukoliko protiv njega, vode borbu u ovom ili onom obliku. Rame uz rame s proletarijatom stoje ovde i opoziciono nastrojeni elementi buržoazije, ili obrazovanih klasa, ili sitne buržoazije, ili narodnosti, ili religije i sekte koje progoni apsolutizam itd., itd. Nameće se, prirodno, pitanje: kakav treba da bude stav radničke klase prema tim elementima? I zatim: da li treba da se ona ujedini s njima radi zajedničke borbe protiv apsolutizma? Ta svi socijal–demokrati priznaju da politička revolucija u Rusiji mora prethoditi socijalističkoj revoluciji; treba li možda, ujedinivši se sa svim politički opozicionim elementima radi borbe protiv apsolutizma, potisnuti zasad u pozadinu socijalizam. Da nije to nužno da bi se pojačala borba protiv apsolutizma?
Da prečistimo ta dva pitanja.
Što se tiče stava radničke klase, kao borca protiv apsolutizma, prema svim ostalim politički opozicionim društvenim klasama i grupama, on je potpuno jasno određen osnovnim principima socijal–demokratizma, koji su izloženi u čuvenom „Komunističkom manifestu“. Socijal-demokrati pomažu progresivne društvene klase protiv reakcionarnih, buržoaziju protiv predstavnika privilegovanog i staleškog zemljoposeda i protiv činovništva, krupnu buržoaziju protiv reakcionarnih žudnji sitne buržoazije. To pomaganje ne pretpostavlja i ne zahteva nikakav kompromis s nesocijal–demokratskim programima i principima, to je pomaganje saveznika protiv danog neprijatelja, pri čemu socijal-demokrati pružaju tu pomoć da bi ubrzali pad zajedničkog neprijatelja, ali oni ništa ne očekuju za sebe od tih privremenih saveznika i ništa im ne ustupaju. Socijal–demokrati pomažu svaki revolucionarni pokret protiv sadašnjeg društvenog sistema, svaku ugnjetenu narodnost, progonjenu religiju, poniženi stalež itd. u njihovoj borbi za ravnopravnost.
Pomaganje svih politički opozicionih elemenata izraziće se u propagandi socijal-demokrata u tome što će socijal–demokrati, dokazujući da je apsolutizam neprijatelj radničke stvari, ukazivati i na to da je apsolutizam neprijatelj ovih ili onih društvenih, grupa, ukazivati na solidarnost radničke klase s tim grupama u ovim ili onim pitanjima, u ovim ili onim zadacima itd. U agitaciji to pomaganje izraziće se u tome što će socijal–demokrati iskoristiti svaku pojavu policijskog ugnjetavanja od strane apsolutizma i ukazivati radnicima kako to ugnjetavanje pogađa sve ruske građane uopšte, predstavnike naročito ugnjetenih staleža, narodnosti, religija, sekta itd. napose, i specijalno kako se to ugnjetavanje odražava na radničkoj klasi. Naposletku, u praksi se to pomaganje izražava u tome što su ruski socijal–demokrati spremni da sklapaju saveze s revolucionarima drugih pravaca radi postizanja ovih ili onih delimičnih ciljeva, i ta je spremnost bila više puta dokazana na delu.
I ovde smo došli do drugog pitanja. Ukazujući na solidarnost s radnicima ovih ili onih opozicionih grupa, socijal–demokrati će uvek izdvajati radnike, uvek će objašnjavati privremeni i uslovni karakter te solidarnosti, uvek će isticati specijalan klasni položaj proletarijata, koji se sutra može naći protiv svojih današnjih saveznika. Reći će nam: „to isticanje oslabiće danas sve borce za političku slobodu“. To isticanje ojačaće sve borce za političku slobodu, - odgovorićemo mi. Jaki su samo oni borci koji se oslanjaju na jasno shvaćene realne interese izvesnih klasa; i svako zabašurivanje tih klasnih interesa, koji već igraju dominantnu ulogu u savremenom društvu, samo će oslabiti borce. To je prvo. A drugo, u borbi protiv apsolutizma radnička klasa mora izdvajati sebe, jer je samo ona do kraja dosledni i bezuslovni neprijatelj apsolutizma, samo su između nje i apsolutizma kompromisi nemogući, samo u radničkoj klasi demokratizam može naći pristalice bez rezerve, bez neodlučnosti, bez osvrtanja nazad. U svim drugim klasama, grupama, slojevima stanovništva neprijateljstvo prema apsolutizmu nije bezuslovno, njihov demokratizam uvek se osvrće nazad. Buržoazija ne može ne shvatati da apsolutizam koči industriski i društveni razvitak, ali ona se boji potpune demokratizacije političkog i društvenog sistema i uvek može stupiti u savez s apsolutizmom protiv proletarijata. Sitna buržoazija dvolična je po samoj svojoj prirodi, i naginjući s jedne strane proletarijatu i demokratizmu, ona s druge strane naginje reakcionarnim klasama, htela bi da zaustavi istoriju, kadra je da nasedne eksperimentima i udvaranjima apsolutizma (na primer u formi „narodne politike“ Aleksandra III), kadra je da sklopi savez s vladajućim klasama “protiv proletarijata radi učvršćenja svoga položaja kao sitnih sopstvenika. Obrazovani ljudi, uopšte „inteligencija“ ne može ne ustajati protiv svirepog policijskog ugnjetavanja od strane apsolutizma, koji goni misao i znanje, ali materijalni interesi te inteligencije vezuju je za apsolutizam, za buržoaziju, nagone je da bude nedosledna, da pravi kompromise, da prodaje svoj opozicionarski i revolucionarni žar za državnu platu ili za učešće u profitima ili dividendama. Što se tiče demokratskih elemenata u ugnjetenim narodnostima i u progonjenim religijama, svako zna i vidi da su klasne protivrečnosti u tim kategorijama stanovništva kudikamo dublje i jače nego solidarnost svih klasa takve kategorije protiv apsolutizma i za demokratske institucije. Jedino proletarijat može biti - i, po svome klasnom položaju, ne može ne biti - do kraja dosledan demokrat, odlučan neprijatelj apsolutizma, nesposoban ni za kakve ustupke, kompromise. Jedino proletarijat može biti avangardni borac za političku slobodu i za demokratske institucije, jer, prvo, na proletarijatu se političko ugnjetavanje odražava najjače, ne nalazeći nikakvih korektiva u položaju te klase, koja nema ni pristupa k vrhovnoj vlasti, čak ni pristupa k činovnicima, ni uticaja na javno mnjenje. A drugo, samo proletarijat može do kraja dovesti demokratizaciju političkog i društvenog sistema, jer bi takva demokratizacija dala taj sistem u ruke radnicima. Eto zašto bi spajanje demokratske delatnosti radničke klase s demokratizmom ostalih klasa i grupa oslabilo snagu demokratskog pokreta, oslabilo političku borbu, učinilo je manje odlučnom, manje doslednom, više sposobnom za kompromise. Naprotiv, izdvajanje radničke klase kao avangarde u borbi za demokratske institucije ojačaće demokratski pokret, ojačaće borbu za političku slobodu, jer će radnička klasa podsticati sve ostale demokratske i politički opozicione elemente, guraće liberale političkim radikalima, guraće radikale na definitivan raskid s čitavim političkim i socijalnim sistemom savremenog društva. Mi smo rekli gore da svi socijalisti u Rusiji moraju postati socijal–demokrati. Sad dodajemo: svi pravi i dosledni demokrati u Rusiji moraju postati socijal–demokrati.
Da objasnimo našu misao primerom. Uzmimo instituciju činovništva, birokratije, kao posebnog sloja lica, koji se specijalizovao za upravljanje i koji je stavljen u privilegovan položaj prema narodu. Počevši od apsolutističke, poluazijatske Rusije, pa sve do kulturne, slobodne i civilizovane Engleske, nalazimo svugde tu instituciju koja predstavlja neophodan organ buržoaskog društva. Zaostalosti Rusije i njenu apsolutizmu odgovara potpuna bespravnost naroda pred činovništvom, potpuno odsustvo kontrole nad privilegovanom birokratijom. U Engleskoj postoji jaka kontrola naroda nad upravom, ali ni tamo ta kontrola ni izdaleka nije potpuna, i tamo birokratija uživa dosta privilegija, često je gospodar, a ne sluga naroda. I u Engleskoj nalazimo da jake društvene grupe podržavaju privilegovan položaj birokratije, ometaju potpunu demokratizaciju te institucije. Otkuda to? Otuda što je njena potpuna demokratizacija jedino u interesu proletarijata: najprogresivniji slojevi buržoazije brane izvesne prerogative činovništva, ustaju protiv izbornosti svih činovnika, protiv potpunog ukidanja cenzusa, protiv neposredne odgovornosti činovnika pred narodom itd., jer ti slojevi osećaju da će takvu potpunu demokratizaciju iskoristiti proletarijat protiv buržoazije. Tako je i u Rusiji. Protiv svemoćnog, neodgovornog, podmitljivog, nekulturnog, neprosvećenog i parazitskog ruskog činovništva ustali su vrlo mnogobrojni i najraznovrsniji slojevi ruskog naroda. Ali osim proletarijata nijedan od tih slojeva ne bi pristao na potpunu demokratizaciju činovništva, jer svaki drugi sloj (buržoazija, sitna buržoazija, „inteligencija“ uopšte) ima niti koje ga vezuju s činovništvom, jer su svi ti slojevi rod ruskom činovništvu. Kome nije poznato kako se, u svetoj Rusiji lako pretvara intelektualac–radikal, intelektualac–socijalist u činovnika carske vlade, – činovnika koji teši sebe time da donosi „korist“ u okviru kancelarijske rutine, činovnika koji pravda tom „korišću“ svoju političku indiferentnost, svoje lakejstvo pred vladom biča i korbača? Samo je proletarijat bezuslovni neprijatelj apsolutizma i ruskog činovništva, samo proletarijat nema nikakvih niti koje ga vezuju s tim organima plemićko–buržoaskog društva, samo je proletarijat sposoban da bude njihov nepomirljiv neprijatelj i da vodi odlučnu borbu protiv njih.
Dokazujući da je proletarijat, kojim u njegovoj klasnoj borbi rukovodi socijal-demokratija, avangardni: borac ruske demokratije, nailazimo na široko rasprostranjeno i veoma čudnovato mišljenje da ruska socijal–demokratija tobože potiskuje u pozadinu političke zadatke i političku borbu. To je mišljenje, kao što vidimo, dijametralno suprotno istini. Ali čime da se objasni takvo neverovatno neshvatanje principa socijal–demokratije, koji su izlagani mnogo puta i izloženi već u prvim ruskim socijal–demokratskim publikacijama, - u brošurama i knjigama grupe „Oslobođenje rada“ koje su izišle u inostranstvu? Čini mi se da se ta zapanjujuća činjenica može objasniti ovim trima okolnostima:
Prvo, opštim neshvatanjem principa socijal-demokratizma od strane predstavnika starih revolucionarnih teorija, koji su navikli da programe i planove delatnosti prave na osnovu apstraktnih ideja, a ne na osnovu uzimanja u račun realnih klasa koje deluju u zemlji i koje je istorija stavila u ovakav ili onakav uzajamni odnos. Baš odsustvo tog realističkog tretiranja onih interesa koji podržavaju rusku demokratiju i moglo je jedino izazvati mišljenje da tobože ruska socijal–demokratija ostavlja u senci demokratske zadatke ruskih revolucionara.
Drugo, neshvatanjem činjenice da spajanje ekonomskih i političkih pitanja, socijalističke i demokratske delatnosti, u jednu celinu, u jedinstvenu klasnu borbu proletarijata, ne slabi, nego jača demokratski pokret i političku borbu, približavajući je realnim interesima narodnih masa, izvlačeći politička pitanja iz „tesnih kabineta inteligencije“ na ulicu, u sredinu radnika i radnih klasa, stavljajući na mesto apstraktnih ideja o političkom ugnjetavanju one njegove realne manifestacije od kojih najviše pati proletarijat i na bazi kojih vodi svoju agitaciju socijal-demokratija. Ruskom radikalu često se čini da socijal–demokrat koji umesto da otvoreno i direktno poziva napredne radnike u političku borbu ukazuje na zadatak razvijanja radničkog pokreta, organizovanja klasne borbe proletarijata, - da socijal–demokrat na taj način odstupa od svog demokratizma, potiskuje u pozadinu političku borbu. Ali ako ovde i ima odstupanja, ono može biti samo ono odstupanje o kojem francuska poslovica veli: „Il faut reculer pour mieux sauter!“ (Treba da odstupiš, da bi bolje skočio).
Treće, nesporazum je izazvan time što sam pojam „politička borba“ nema isto značenje za narodovoljca i narodnopravaša, s jedne strane, i za socijal–demokrata - s druge. Socijal–demokrati drukčije shvataju političku borbu, oni je shvataju kudikamo šire nego predstavnici starih revolucionarnih teorija. Tu tezu, koja može da izgleda kao paradoks, jasno ilustruje „Leteći list „Grupe narodovoljaca“ “ br. 4 od 9. decembra 1895. Pozdravljajući od sveg srca tu publikaciju, koja svedoči o dubokom i plodnom radu misli koji se odvija među današnjim narodovoljcima, ne možemo da ne istaknemo članak P. L. Lavrova „O programskim pitanjima“ (str. 19-22), koji reljefno pokazuje drukčije shvatanje političke borbe od strane narodovoljaca starog stila.[1] „...Ovde je - piše P. L. Lavrov govoreći o odnosu narodovoljačkog programa prema socijal–demokratskom - bitno jedno i samo jedno: da li je moguće organizovanje jake radničke partije pod apsolutizmom i mimo organizovanja revolucionarne partije uperene protiv apsolutizma?“ (str. 21, stubac 2); to isto malo više (stubac 1): „...organizovati rusku radničku partiju pod gospodstvom apsolutizma ne organizujući u isto vreme revolucionarnu partiju protiv tog apsolutizma“. Nama su potpuno nerazumljive te razlike toliko kardinalno bitne za P. L. Lavrova. Kako to? „Radnička partija mimo revolucionarne partije uperene protiv apsolutizma“?? A zar radnička partija nije revolucionarna partija? Zar ona nije uperena protiv apsolutizma? Objašnjenje te čudnovatosti daje ovo mesto u članku P. L. Lavrova: „Organizacija ruske radničke partije moraće se stvarati u uslovima postojanja apsolutizma sa svim njegovim krasotama. Ako bi socijal-demokratima pošlo za rukom da to učine ne organizujući u isto vreme političku zaveru[2] protiv apsolutizma sa svim uslovima takve zavere[2], onda bi, razume se, njihov politički program bio pravi program ruskih socijalista, jer bi se oslobođenje radnika vršilo snagama samih radnika. Ali to je vrlo sumnjivo, ako ne i nemoguće“ (str. 21, stubac 1). Eto u čemu je cela stvar! Za narodovoljca pojam političke borbe identičan je c pojmom političke zavere! Mora se priznati da je P. L. Lavrovu stvarno pošlo za rukom da u tim rečima potpuno reljefno pokaže osnovnu razliku u taktici političke borbe kod narodovoljaca i kod socijal–demokrata. Tradicije blankizma, zavereništva, neverovatno su jake kod narocovoljaca, toliko jake da oni ne mogu zamisliti političku borbu drukčije nego u formi političke zavere. Socijal–demokrati „se pak ne mogu okriviti za takvu uskost shvatanja; u zavere oni ne veruju; smatraju da je vreme zavera davno prošlo, da svoditi političku borbu na zaveru znači sužavati je preko svake mere, s jedne strane, a s druge - birati najneefikasnije metode borbe. Svakom je jasno da reči P. L. Lavrova da „delatnost Zapada služi ruskim socijal-demokratima za bezuslovan uzor“ (str. 21, stubac 1) nisu ništa drugo nego polemički ispad, a da u stvari ruski socijal–demokrati nikad nisu zaboravljali naše političke prilike, nikad nisu maštali o tome da mogu u Rusiji javno stvoriti radničku partiju, nikad nisu odvajali zadatak borbe za socijalizam od zadatka borbe za političku slobodu. Ali oni su uvek mislili i misle i dalje da tu borbu treba da vode ne zaverenici, nego revolucionarna partija koja se oslanja na radnički pokret. Oni misle da se borba protiv apsolutizma mora sastojati ne u kovanju zavera, nego u vaspitavanju, disciplinovanju i organizovanju proletarijata, u političkoj agitaciji među radnicima koja žigoše svaku manifestaciju apsolutizma, koja prikiva na sramni stub sve perjanice policijske vlade i koja goni tu vladu na ustupke. Zar delatnost petrogradskog „Saveza borbe za oslobođenje radničke klase“ nije baš takva? Zar ta organizacija ne predstavlja baš zametak revolucionarne partije koja se oslanja na radnički pokret, rukovodi klasnom borbom proletarijata, borbom protiv kapitala i protiv apsolutističke vlade, ne kujući nikakve zavere i crpeći svoje snage baš iz spajanja socijalističke i demokratske borbe u jednu nerazdvojnu klasnu borbu petrogradskog proletarijata? Zar delatnost „Saveza“, ma koliko da je kratko trajala, nije već dokazala da proletarijat rukovođen od socijal–demokratije predstavlja krupnu političku snagu, s kojom već mora da računa vlada, kojoj ona hita da čini ustupke? Zakon od 2. juna 1897,[3] i užurbanošću s kojom se sprovodi i svojom sadržinom, jasno pokazuje da znači iznuđen ustupak proletarijatu, poziciju otetu od neprijatelja ruskog naroda. Taj ustupak je sasvim minijaturan, pozicija je vrlo beznačajna, ali ni organizacija radničke klase kojoj je pošlo za rukom da iznudi taj ustupak tako isto se ne odlikuje ni širinom, ni čvrstinom, ni dugom prošlošću ni bogatstvom iskustva ili sredstava: „Savez borbe“ osnovan je, kao što je poznato, tek 1895/96, i njegovi proglasi radnicima ograničavali su se samo na hektografisane i litografisane letke. Zar je moguće poricati da takva organizacija, koja bi u najmanju ruku ujedinjavala najkrupnije centre radničkog pokreta u Rusiji (okruge: petrogradski, moskovsko–vladimirski, južni i najvažnije gradove, kao Odesu, Kijev, Saratov itd.), koja bi imala revolucionarni organ i uživala isti autoritet kod ruskih radnika koji uživa „Savez borbe“ kod petrogradskih radnika, - da bi takva organizacija bila vrlo krupan politički faktor u današnjoj Rusiji, faktor c kojim bi vlada morala računati u celoj svojoj i unutrašnjoj i spoljnoj politici? Rukovodeći klasnom borbom proletarijata, razvijajući organizovanost i disciplinu među radnicima, pomažući im da se bore za svoje neposredne ekonomske potrebe i da osvajaju od kapitala jednu poziciju za drugom, vaspitavajući politički radnike i baveći se sistematski, stalno, proganjanjem apsolutizma, goneći svakog carskog bašibozuka koji daje proletarijatu da oseti tešku šapu policijske vlade, - takva organizacija bila bi, u isto vreme, i organizacija prilagođena našim uslovima organizacije radničke partije i moćna revolucionarna partija uperena protiv apsolutizma. A raspravljati unapred o tome kojem će sredstvu pribeći ta organizacija da bi zadala odlučan udarac apsolutizmu: da li će ona, na primer, izabrati ustanak ili masovni politički štrajk ili neki drugi način napada, - raspravljati o tome unapred i rešavati to pitanje danas bilo bi prazno doktrinarstvo. To bi bilo - kao kad bi generali sazvali ratno veće pre nego što skupe vojsku, mobilišu je, povedu protiv neprijatelja. A kad se armija proletarijata bude stalno i pod rukovodstvom jake socijal–demokratske organizacije borila za svoje ekonomsko i političko oslobođenje, – tada će ta armija sama pokazati generalima metode i sredstva akcije. Tada i samo tada moći će se rešiti pitanje o zadavanju definitivnog udarca apsolutizmu, jer rešenje pitanja zavisi baš od stanja radničkog pokreta, od njegove širine, od metoda borbe koje je pokret izradio, od kvaliteta revolucionarne organizacije koja rukovodi pokretom, od stava drugih društvenih elemenata prema proletarijatu i prema apsolutizmu, od uslova spoljne i unutrašnje politike, - jednom reči, od hiljadu uslova koje je unapred predviđati i nemoguće i nekorisno.
Zato je sasvim pogrešno i ovo rezonovanje P. L. Lavrova:
„A ako oni (socijal–demokrati) budu morali, na ovaj ili onaj način, ne samo grupisati radničke snage za borbu protiv kapitala nego i okupljati revolucionarne ličnosti i grupe za borbu protiv apsolutizma, onda će ruski socijal–demokrati faktički (kurziv je piščev) primiti program svojih protivnika, narodovoljaca, ma kako oni sebe nazivali. Razlike u gledištima na opščinu, na sudbinu kapitalizma u Rusiji, na ekonomski materijalizam jesu detalji koji imaju vrlo mali značaj za samu stvar i koji pomažu ili ometaju rešavanje pojedinih zadataka, pojedinih metoda pripremanja osnovnih tačaka, i - ništa više“ (str. 21, stubac 1).
Smešno je čak pobijati ovu poslednju postavku: da se razlike u pogledima na osnovna pitanja ruskog života i razvitka ruskog društva, na osnovna pitanja shvatanja istorije mogu ticati samo „detalja“! Davno je već rečeno da bez revolucionarne teorije ne može biti ni revolucionarnog pokreta, i teško da je danas potrebno dokazivati tu istinu. Teorija klasne borbe, materijalističko shvatanje ruske istorije i materijalistička ocena današnje ekonomske i političke situacije Rusije, priznavanje da je nužno revolucionarnu borbu svoditi na određene interese određene klase analizirajući odnose te klase prema drugim klasama, - nazivati ta najkrupnija revolucionarna pitanja „detaljima“ – toliko je netačno i neočekivano od strane veterana revolucionarne teorije da smo mi gotovo spremni da to mesto smatramo prosto lapsus–om. A što se tiče prve polovine citirane tirade, njena netačnost još više zapanjuje. Izjavljivati u štampi da ruski socijal–demokrati samo grupišu radničke snage za borbu protiv kapitala (tj. samo za ekonomsku borbu!) ne okupljajući revolucionarne ličnosti i grupe za „borbu protiv apsolutizma - to znači ili ne znati ili ne hteti znati opštepoznate činjenice o delatnosti ruskih socijal–demokrata. Ili možda P. L. Lavrov ne smatra socijal–demokrate koji praktično rade u Rusiji za „revolucionarne ličnosti“ i „revolucionarne grupe“?! Ili on (to će svakako biti tačnije) pod „borbom“ protiv apsolutizma podrazumeva samo zavere protiv apsolutizma? (Vidi .str; 21, stubac 2: „..;radi se o... organizovanju revolucionarne zavere“; kurziv je moj). Možda P. JI. Lavrov misli da onaj ko ne kuje političke zavere ne vodi ni političku borbu? Ponavljamo još jedanput: takvo shvatanje potpuno odgovara starinskim tradicijama starinskog narodovoljstva, ali ono apsolutno ne odgovara ni savremenim predstavama o političkoj borbi ni savremenoj stvarnosti.
Ostaje nam još da kažemo nekoliko reči o narodnopravašima. P. L. Lavrov je potpuno u pravu, po našem mišljenju, kad veli da socijal–demokrati „preporučuju narodnopravaše kao otvorenije, i da su spremni da ih podržavaju, uostalom, ne stapajući se s njima“ (str. 19, stubac 2); trebalo bi samo dodati: kao otvorenije demokrate i ukoliko narodnopravaši istupaju kao dosledni demokrati. Na žalost, ovaj uslov je pre željena budućnost nego stvarna sadašnjost. Narodnopravaši su izrazili želju da oslobode demokratske zadatke od narodnjaštva i uopšte od veze sa zastarelim formama „ruskog socijalizma“, ali je ispalo da se ni oni sami ni izdaleka nisu oslobodili starih predrasuda i da ni izdaleka nisu bili dosledni kad su svoju partiju isključivo političkih preobražaja nazvali - partijom „socijalno(??!)–revolucionarnom“ (vidi njihov „Manifest“, datiran 19 februara 1894) i kad su izjavili u svome „manifestu“ da „u pojam narodnog prava ulazi organizovanje narodne proizvodnje“ (moram da citiram po sećanju), unoseći tako krišom predrasude narodnjaštva. Zato je svakako P. L. Lavrov bio donekle u pravu kad ih je nazvao „političarima s maskom“ (str. 20, stubac 2). Ali možda je pravilnije gledati na narodnopravaštvo kao na prelazno učenje kome se mora upisati u zaslugu to što se ono postidelo samoniklosti narodnjačkih doktrina i otvoreno stupilo u polemiku s onim odvratnim reakcionarima narodnjaštva koji pred policijski klasnim apsolutizmom imaju obraza da govore o poželjnosti ekonomskih, a ne političkih preobražaja (vidi „Glavno pitanje“, izdanje partije „Narodnog prava“). Ako u partiji narodnopravaša nema stvarno nikog osim bivših socijalista koji svoju socijalističku zastavu kriju iz taktičkih razloga, koji samo stavljaju masku političara nesocijalista (kako pretpostavlja P. L. Lavrov, str. 20, stubac 2), - onda, naravno, ta partija nema nikakve budućnosti. Ali ako u toj partiji ima i ne maskiranih, nego pravih političara nesocijalista, demokrata nesocijalista, – onda ta partija može doneti veliku korist nastojeći da se približi politički opozicionim elementima naše buržoazije, nastojeći da probudi političku svest klase naše sitne buržoazije, sitnih trgovaca, sitnih zanatlija itd., - klase koja je svugde u Zapadnoj Evropi odigrala svoju ulogu u demokratskom pokretu, koja je kod nas u Rusiji postigla naročito brze uspehe u kulturnom pogledu i inače u eposi posle reforme i koja ne može ne osećati jaram policijske vlade s njenim ciničnim pomaganjem krupnih fabrikanata, finansijskih i industrijskih asova-monopolista. Za to je potrebno samo da narodnopravaši postave sebi za zadatak baš približavanje raznim slojevima stanovništva, a ne da se stalno ograničavaju na onu istu „inteligenciju“ čiju nemoć zbog odvojenosti od realnih interesa masa priznaje i „Glavno pitanje“. Za to je potrebno da narodnopravaši napuste sve pretenzije da spoje raznorodne društvene elemente i da socijalizam odvoje od političkih zadataka, da odbace lažni stid koji smeta približavanju buržoaskim slojevima naroda, tj. da oni ne samo govore o programu političara nesocijalista nego i da postupaju prema tom programu, budeći i razvijajući klasnu svest onih društvenih grupa i klasa kojima socijalizam uopšte nije potreban, ali koje sve jače i jače osećaju jaram apsolutizma i potrebu političke slobode.
Ruska socijal–demokratija još je vrlo mlada. Ona tek izlazi iz onog embrionalnog stanja kad su najvažnije mesto zauzimala pitanja teoretska. Ona tek počinje da razvija svoju praktičnu delatnost. Umesto da kritikuju socijal-demokratske teorije i programe, revolucionari drugih frakcija moraju, silom prilika, istupati s kritikom praktične delatnosti ruskih socijal–demokrata. I treba priznati da se ova druga kritika vrlo oštro razlikuje od kritike teoretske, razlikuje se od nje toliko da je bilo moguće izmisliti komične glasove da petrogradski „Savez borbe“ tobože nije socijal–demokratska organizacija. Sam fakat što su takvi glasovi mogući pokazuje koliko je nepravilno optuživati, kao što se danas čini, socijal-demokrate da oni ignorišu političku borbu. Sam fakat što su takvi glasovi mogući svedoči o tome da mnoge revolucionare koje nije mogla da ubedi teorija socijal-demokrata počinje da ubeđuje njihova praksa.
Pred ruskom socijal–demokratijom stoji još ogromno, tek početo, polje rada. Buđenje ruske radničke klase, njena stihiska težnja za znanjem, za ujedinjenjem, za socijalizmom, za borbom protiv svojih eksploatatora i ugnjetača ispoljava se svaki dan sve reljefnije i šire. Džinovski uspesi koje ruski kapitalizam postiže u poslednje vreme jamče da će radnički pokret stalno rasti i u širinu i u dubinu. Mi danas, po svemu sudeći, preživljujemo onaj period kapitalističkog ciklusa kad industrija „cveta“, trgovina se razvija živo, fabrike rade punom parom i kad se, kao gljive posle kiše, pojavljuju bezbrojni novi zavodi, nova preduzeća, akcionarska društva, železnički objekti itd., itd. Nije potrebno da čovek bude prorok da bi predskazao neizbežnost kraha (više ili manje naglog) koji će nastupiti posle ovog „procvata“ industrije. Taj krah će upropastiti masu sitnih sopstvenika, baciće mase radnika u redove nezaposlepih i postaviće, na taj način, pred sve radničke mase u oštroj formi ona pitanja socijalizma i demokratizma koja su se već davno pojavila pred svakim svesnim radnikom, pred svakim radnikom koji misli? Ruski socijal–demokrati moraju se postarati da taj krah zatekne ruski proletarijat kao proletarijat svesniji, ujedinjeniji, kao proletarijat koji shvata zadatke ruske radničke klase, koji je kadar pružiti otpor klasi kapitalista koji sad trpaju u džep ogromne profite i koji uvek nastoje da gubitke svale na radnike, - kadar stupiti na čelu ruske demokratije u odlučnu borbu protiv policijskog apsolutizma, koji sputava ruke i noge ruskih radnika i ceo ruski narod.
Dakle na posao, drugovi! Ne gubimo dragoceno vreme! Pred ruskim socijal–demokratima stoji ogroman posao zadovoljenja duhovnih potreba proletarijata koji se budi, organizovanja radničkog pokreta, učvršćivanja revolucionarnih grupa i njihove međusobne veze, snabdevanja radnika propagandističkom i agitacionom literaturom, ujedinjavanja rasturenih po svim krajevima Rusije radničkih kružoka i socijal–demokratskih grupa u jedinstvenu socijal–demokratsku radničku partiju!
[1] Članak P. L. Lavrova, objavljen u 4. broju, samo je „izvod“ iz opširnog pisma P. L. Lavrova napisanog za „Materijale“. Čuo sam da su letos (1897.) izišli u inostranstvu i to pismo P. L. Lavrova u celini i odgovor Plehanovljev, ali nisam mogao videti ni jedno ni drugo. Isto tako ne znam da li je izašao 5. broj „Letećeg lista „Grupe narodovoljaca“ “ u kome treba da iziđe, kako je redakcija obećala, članak povodom tog pisma P. L. Lavrova. Vidi br. 4, str. 22, stubac 1, napomena.
[2] Kurziv je moj.
[3] Zakon od 2. juna 1897. ograničavao je trajanje radnog dana na 111/2 časova i uvodio obavezan nedeljni odmor. Detaljnu analizu zakona i njegovu kritiku Lenjin je dao u brošuri „Nov fabrički zakon“ (Сочинения, 4 izd., tom 2, str. 243-291). - R e d.