Написано: Јесен 1895.
Извор: В. И. Лењин, Фридрих Енгелс, Култура,
Библиотека марксизма-лењинизма, 1945.
Први пут издато: Работник, бр.1-2, 1896.
Интернет верзија: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Транскрипција / HTML: Побуњени
ум 2003. / Марксистичка интернет архива (marxists.org) 2003.
Copyleft: Марксистичка интернет архива (marxists.org)
2003. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условоима
наведеним у GNU Free Documentation License
Каква се светиљка разума угасила, какво је срце престало да куца!
Петог августа по новом (24 јула) 1895 године умро је у Лондону Фридрих Енгелс. После свог пријатеља Карла Маркса (који је умро 1883 г.), Енгелс је био најистакнутији научник и учитељ савременог пролетаријата у читавом цивилизованом свету. Одонда откад је судбина саставила Карла Маркса c Фридрихом Енгелсом, животни рад двојице пријатеља постао је њихова заједничка ствар. Стога, да би се разумело шта је Фридрих Енгелс урадио за пролетаријат, треба добро схватити значај Марксова учења и делатности за развитак савременог радничког покрета. Маркс и Енгелс први су показали да је радничка класа c њеним захтевима нужан производ савременог економског поретка, који заједно c буржоазијом неизбежно ствара и организује пролетаријат; они су показали да човечанство не могу спасти од невоља које га сада притискују добронамерни покушаји појединих племенитих личности, већ класна борба организованог пролетаријата. Маркс и Енгелс први су у својим научним радовима објаснили да социјализам није измишљотина сањалица, већ крајњи циљ и нужни резултат развитка производних снага у савременом друштву. Читава досадашња писана историја била је историја класне борбе, смењивање владавине и победа једних друштвених класа над другима. И то ће трајати све дотле док не ишчезну основе класне борбе и класне владавине — приватна својина и анархична друштвена производња. Интереси пролетаријата захтевају уништење тих основа, и зато свесна класна борба организованих радника мора бити управљена против тих основа. A свака класна борба јесте политичка борба.
Те погледе Маркса и Енгелса усвојио је сада читав пролетаријат који се бори за своје ослобођење, али када су два пријатеља четрдесетих година узела учешћа у социјалистичкој литератури и у друштвеним покретима свога времена, таква схватања била су потпуна новина. Тада је било много талентованих и необдарених, поштених и непоштених људи који, заносећи се борбом за политичку слободу, борбом против самовлашћа царева, полиције и попова, нису видели супротност интереса буржоазије и пролетаријата. Ти људи нису допуштали чак ни помисао да радници иступају као самостална друштвена снага. C друге стране, било је много сањалица, понекад генијалних, који су мислили да је само потребно убедити управљаче и владајуће класе у неправедност савременог друштвеног поретка, па ће се онда на земљи лако увести мир и опште благостање. Они су сањали o социјализму без борбе. Најзад, скоро сви тадашњи социјалисти и уопште пријатељи радничке класе видели су у пролетаријату само рану, они су c ужасом гледали како c порастом индустрије расте и та рана. Зато су сви они мислили o томе како да зауставе развитак индустрије и пролетаријата, да зауставе „точак историје“. Насупрот општем страху од развитка пролетаријата, Маркс и Енгелс полагали су све своје наде у непрекидни пораст пролетаријата. Уколико је више пролетера, утолико је већа њихова снага као револуционарне класе, утолико је социјализам ближи и остварљивији. У неколико речи заслуге Маркса и Енгелса за радничку класу могу се изразити овако: они су радничку класу научили самоупознавању и самосвести, и на место маштања поставили науку.
Зато Енгелсово име и живот морају бити познати сваком раднику, зато у нашем зборнику, који, као и сва наша издања, има за циљ да буди класну самосвест код руских радника, ми морамо донети кратак преглед живота и рада Фридриха Енгелса, једног од двају великих учитеља савременог пролетаријата.
Енгелс се родио 1820 године у граду Бармену, у Рајнској провинцији краљевине Пруске. Његов отац био је фабрикант. Године 1838 Енгелс је породичним приликама био приморан да, не завршивши гимназију, ступи као намештеник у једну трговачку кућу у Бремену. Бављење трговачким послом није спречавало Енгелса да ради на свом научном и политичком образовању. Још као гимназист он је омрзнуо апсолутизам и чиновничку самовољу. Бављење филозофијом одвело га је још даље. У то време у немачкој филозофији владало је Хегелово учење, и Енгелс је постао његов следбеник. Иако је сам Хегел био поклоник апсолутистичке пруске државе, у чијој се служби налазио као професор Берлинског универзитета, — Хегелово учење било је револуционарно. Хегелова вера у људски разум и његова права и основни принцип Хегелове филозофије, да се у свету врши стални процес промене и развитка, доводили су оне ученике берлинског филозофа који нису хтели да се мире са стварношћу до мисли да и борба против стварности, борба против постојеће неправде и зла које влада има свог корена у светском закону вечног развитка. Ако се све развија, ако једне установе смењују друге, зашто би онда вечно трајао апсолутизам пруског краља или руског цара, богаћење незнатне мањине на рачун огромне већине, владавина буржоазије над народом? Хегелова филозофија говорила je o развитку духа и идеја, она је била идеалистичка. Из развитка духа она је изводила развитак природе, човека и људских, друштвених односа. Маркс и Енгелс, задржавши Хегелову мисао o вечном процесу развитка(1), одбацили су предубеђено идеалистичко схватање; окренувши се животу, они су видели да развитак духа не објашњава развитак природе већ напротив — да дух треба објаснити из природе, материје... Насупрот Хегелу и осталим хегелијанцима, Маркс и Енгелс били су материјалисти. Погледавши на свет и човечанство материјалистички, они су опазили да исто онако као што у основи свих природних појава леже материјални узроци, тако је и развитак људског друштва условљен развитком материјалних, производних снага. Од развитка производних снага зависе односи у које ступају људи једни c другима при производњи предмета неопходних за задовољавање људских потреба. И у тим односима налази се објашњење свих појава друштвеног живота, људских тежњи, идеја и закона. Развитак производних снага ствара друштвене односе који се ослањају на приватну својину, али сада видимо како тај исти развитак производних снага одузима својину већини и концентрише је у рукама незнатне мањине. Он уништава својину, основу савременог друштвеног поретка, он сам тежи к истом циљу који су себи поставили социјалисти. Социјалисти треба само да схвате која је друштвена снага, по свом положају у савременом друштву, заинтересована на остварењу социјализма, и да тој снази предаду свест o њеним интересима и историском задатку. Та снага је пролетаријат. C њим се Енгелс упознао у Енглеској, у центру енглеске индустрије, Манчестру, куда се преселио 1842 године, ступивши у службу у једну трговачку кућу, у којој је његов отац био један од ортака. Ту Енгелс није само седео у фабричкој канцеларији, — он је залазио у прљаве квартове, где су скучено становали радници, сам је својим очима видео њихову беду и невоље. Али он се није задовољавао личним посматрањем, он је прочитао све што је пре њега било познато o положају енглеске радничке класе, он је брижљиво проучио сва званична документа до којих је могао доћи. Плод тих проучавања и посматрања била је књига: „Положај радничке класе у Енглеској“, која је изишла 1845 године. Већ смо горе споменули у чему је главна заслуга Енгелса као писца „Положаја радничке класе у Енглеској“. И пре Енгелса врло многи су приказивали патње пролетаријата и указивали на неопходност да му се помогне. Енгелс је први рекао да пролетаријат није само класа која пати; да баш тај срамни економски положај, у коме се пролетаријат налази, њега незадрживо гура напред и нагони да се бори за своје коначно ослобођење. A пролетаријат који се бори сам he себи помоћи. Политички покрет радничке класе неизбежно ће довести раднике до свести o томе да немају излаза изван социјализма. C друге стране, социјализам ће бити снага само онда када постане циљ политичке борбе радничке класе. То су основне мисли Енгелсове књиге o положају радничке класе у Енглеској, мисли које је сада усвојио читав пролетаријат који мисли и који се бори, али које су тада биле потпуно нове. Те мисли биле су изнете у занимљиво написаној књизи, пуној најверодостојнијих и најпотреснијих слика невоља енглеског пролетаријата. Та књига била је страшна оптужба капитализма и буржоазије. Утисак који је она учинила био је врло јак. Свуда се почело позивати на Енгелсову књигу као на најбољу слику положаја савременог пролетаријата. И заиста, ни пре 1845 године, ни доцније није се појавио ниједан толико снажан и истинит приказ невоља радничке класе.
Енгелс је постао социјалист тек у Енглеској. У Манчестру он је ступио у везу c првацима тадашњег енглеског радничког покрета и почео је да пише у енглеским социјалистичким издањима Године 1844, враћајући се у Немачку, он се на путу у Паризу, упознао c Марксом, c којим је још од раније стајао у преписци. Маркс је у Паризу, под утицајем француских социјалиста и француског живота, постао такође социјалист. Ту су пријатељи заједнички написали књигу: „Света породица, или критика критичке критике“. У тој књизи, која је изишла годину дана пре „Положаја радничке класе у Енглеској“ и коју је већим делом написао Маркс, положени су темељи оног револуционарно-материјалистичког социјализма чије смо главне мисли напред изложили. „Света породица“ је шаљив надимак филозофа браће Бауера и њихових следбеника. Та господа проповедала су критику која стоји изнад сваке стварности, изнад партија и политике, која одриче сваку практичну делатност и само „критички“ посматра свет око себе и догађаје у њему. Господа Бауери судили су са висине o пролетаријату као o некритичној маси. Маркс и Енгелс одлучно су устали против тог глупог и штетног правца. У име стварне човечје личности — радника, кога газе владајуће класе и држава, они захтевају не посматрање, већ борбу за боље уређење друштва. Снагу, кадру да води такву борбу и заинтересовану у њој, они виде, разуме се, у пролетаријату. Још пре „Свете породице“ Енгелс је у „Немачко-француском часопису“ Маркса и Ругеа објавио „Скицу критике политичке економије“, у којој je c гледишта социјализма размотрио главне појаве савременог економског покрета као нужне последице владавине приватне својине. Дружење c Енгелсом неоспорно је допринело томе да је Маркс одлучио да се почне бавити политичком економијом, оном науком у којој су његови радови извршили читав преврат.
Време од 1845 до 1847 г. Енгелс је провео у Бриселу и Паризу, спајајући научни рад c практичном делатношћу међу немачким радницима Брисела и Париза. Ту су Енгелс и Маркс ступили у односе c тајним немачким „Савезом комуниста“, који им је ставио у дужност да изложе основна начела социјализма који су израдили. Тако је постао чувени „Манифест комунистичке партије“ Маркса и Енгелса, који је објављен 1848 године. Та малена књижица вреди колико и читави томови: све до данас њеним духом живи и креће се сав организовани и борбени пролетаријат цивилизованог света.
Револуција 1848 г., која је најпре букнула у Француској, a затим се проширила и на друге земље Западне Европе, довела је Маркса и Енгелса у домовину. Ту, у Рајнској Пруској, они су стали на чело демократских „Нових рајнских новина“, које су излазиле у Келну. Оба пријатеља била су душа свих револуционарно-демократских тежњи у Рајнској Пруској. Они су до последње могућности бранили интересе народа и слободе од реакционарних снага. Ове последње, као што је познато, надвладале су. „Нове рајнске новине“ биле су забрањене, Маркс, који је за време свог емигрантског живота изгубио права пруског поданика, био је прогнат, a Енгелс је узео учешћа у оружаном народном устанку, борио се у три битке за слободу и после пораза устаника побегао преко Швајцарске у Лондон.
Тамо се настанио и Маркс. Енгелс је ускоро поново постао намештеник, a затим и ортак оне трговачке куће у Манчестру у којој је служио четрдесетих година. До 1870 године он је живео у Манчестру, a Маркс у Лондону, што их није спречавало да одржавају најживљу духовну везу: они су се скоро сваког дана дописивали. У тој преписци пријатељи су измењивали своје погледе и знања и даље заједнички израђивали научни социјализам. Године 1870 Енгелс се преселио у Лондон, и њихов заједнички духовни живот, испуњен напорним радом, трајао је све до 1883 г., када је Маркс умро. Плод тога рада био је — c Марксове стране — „Капитал“, највеће политичко-економско дело нашег века, a c Енгелсове стране — читав низ крупних и ситних радова. Маркс је радио на анализи сложених појава капиталистичке привреде. Енгелс је у веома лако писаним, често полемичким радовима осветљавао најопштија научна питања и разне појаве из прошлости и садашњости — у духу материјалистичког схватања историје и Марксове економске теорије. Од тих Енгелсових радова поменућемо: полемичко дело против Диринга (у њему су анализирана најважнија питања из области филозофије, природних и друштвених наука)(2), „Порекло породице, својине и државе“ (прев. на руски језик, издато у Петрограду, 3 изд. 1895), „Лудвиг Фајербах“ (руски превод c примед. Г. Плеханова, Женева, 1892), чланак o спољној политици руске владе (преведен на руски језик у женевском „Социјал-демократу“, бр. 1 и 2), изврсни чланци o станбеном питању, најзад, два омања, али веома драгоцена чланка o економском развитку Русије („Фридрих Енгелс o Русији“, прев. на руски језик В. И. Засулић, Женева, 1894). Маркс је умро не стигавши да коначно обради свој огромни рад o капиталу. Међутим он је у концепту већ био готов, и тако се Енгелс после пријатељеве смрти латио тешкога посла да обради и изда II и III свезак „Капитала“. Године 1885 он је издао II, 1894 г. III свезак (IV свезак није стигао да обради). Рад на тим двама свесцима захтевао је врло много. Аустриски социјал-демократ Адлер тачно је приметио да је Енгелс издавањем II и III свеска „Капитала“ подигао своме генијалном пријатељу величанствени споменик, у који је и нехотице неизбрисивим потезима урезао своје сопствено име. Заиста, та два свеска „Капитала“ рад су двојице: Маркса и Енгелса. Стара предања причају o разним дирљивим примерима пријатељства. Европски пролетаријат може рећи да су његову науку створила два научника и борца чији односи надмашују најдирљивија казивања старих o људском пријатељству. Енгелс је увек, — и, опште узевши, потпуно исправно, — стављао себе иза Маркса. „Уз Маркса, — писао је он једном свом старом пријатељу, — ја сам свирао другу виолину“. Његова љубав према Марксу за његова живота и поштовање Марксове успомене после његове смрти били су безгранични. Taj љути борац и строги мислилац имао је душу која дубоко воли.
После покрета 1848—49 г. Маркс и Енгелс нису се у изгнанству бавили само науком. Маркс је 1864 г. створио „Међународно радничко друштво“ и у току читаве деценије руководио тим друштвом. И Енгелс је узимао живог учешћа у пословима тог друштва. Делатност „Међународног друштва“, које је уједињавало, по Марксовој замисли, пролетере свих земаља, била је од огромног значаја за развитак радничког покрета. Али и после престанка „Међународног друштва“ седамдесетих година ујединилачка улога Маркса и Енгелса није престала. Напротив, може се рећи да је њихов значај као духовних руководилаца радничког покрета стално растао, јер је и сам покрет непрекидно растао. После Марксове смрти Енгелс је сам и даље био саветник и руководилац европских социјалиста. Њему су се подједнако обраћали за савете и упутства и немачки социјалисти, чија се снага, и поред прогона од стране влада, брзо и непрестано повећавала, и претставници заосталих земаља, — на пр. Шпанци, Румуни, Руси, који су припремали и промеравали своје прве кораке. Сви су они црпли из богате ризнице знања и искуства старог Енгелса.
Маркс и Енгелс, који су обојица знали руски и читали руске књиге, живо су се интересовали за Русију, са симпатијама пратили руски револуционарни покрет и одржавали везе c руским револуционарима. Обојица су постали социјалисти од демократа, и демократско осећање мржње према политичком деспотизму било је код њих ванредно јако. То непосредно политичко осећање заједно c дубоким теоретским разумевањем везе између политичког деспотизма и економског угњетавања, као год и богато животно искуство учинили су Маркса и Енгелса необично осетљивим баш у политичком погледу. Зато је херојска борба малобројне шачице руских револуционара против моћне царске владе налазила у душама тих опробаних револуционара најсимпатичнији одјек. Напротив, тежња да се ради тобожњих економских користи одустане од најнепосреднијег и најважнијег задатка руских социјалиста — од извојевања политичке слободе — природно је била у њиховим очима сумњива и они су је чак отворено сматрали за издају велике ствари социјалне револуције. „Ослобођење пролетаријата мора бити његово сопствено дело“, — томе су стално учили Маркс и Енгелс. A да би се могао борити за своје економско ослобођење, пролетаријат мора извојевати себи извесна политичка права. Осим тога, и Маркс и Енгелс јасно су видели да ће политичка револуција у Русији и за западноевропски раднички покрет бити од огромног значаја. Самодржавна Русија увек је била ослонац читаве европске реакције. Необично повољан међународни положај у који је Русију ставио рат 1870 године, који је за дуже време унео раздор између Немачке и Француске, разуме се, само је повећао значај самодржавне Русије као реакционарне снаге. Једино слободна Русија, којој није потребно ни угњетавање Пољака, Финаца, Немаца, Јермена и осталих малих народа, ни стално завађање Француске c Heмачком, омогућиће савременој Европи да слободно одахне од ратних тегоба, ослабиће све реакционарне елементе у Европи и појачаће снагу европске радничке класе. Зато је Енгелс и ради успеха радничког покрета на Западу жарко желео да се у Русији уведе политичка слобода. Руски револуционари изгубили су у њему свог најбољег пријатеља.
Нека је вечна слава Фридриху Енгелсу, великом борцу и учитељу пролетаријата!
Јесен 1895 г. Дела, књ. 1, стр. 409—416.
(1)
Маркс и Енгелс често су истицали да они у свом интелектуалном развитку много
дугују великим немачким филозофима, a напосе Хегелу. „Без немачке филозофије,
— каже Енгелс, — не би било ни научног социјализма“.
(2) To je ванредно
садржајна и поучна књига. Од ње је, нажалост, на руски језик преведен само
мали део, који садржи историски преглед развитка социјализма („Развитак
научног социјализма“, 2 изд., Женева, 1892). (Потпун руски превод „Анти-Диринга“
изишао је 1904 г. Ред.)