Napisano: Nepotpisan članak, Il Grido
del Popolo, 4. maj 1918.
Izvor: Antonio Gramsci, Scritti politici, Editori
Riuniti, Roma, 1979, str. 120-123
Prevod: Sa italijanskog prevela Jugana Stojanović
Prvi put izdato: Nepotpisan članak, Il Grido del
Popolo, 4. maj 1918.
Online verzija: Pobunjeni
um 1999-2002 / Marksistička internet arhiva (marxists.org) 2002
Transkripcija/HTML: Milan
Djurić / Pobunjeni um
Jesmo li mi marksisti? Postoje li marksisti? O, gluposti, samo si ti besmrta. Ovih dana verovatno ćemo se vratiti na to pitanje, povodom stogodišnjice [A] i tražeći odgovor na njega prolićemo reke mastila i izgovoriti hiljadu gluposti. Praznorečje i sitničarstvo su trajna ljudska baština. Marks nije sročio nekakvu doktrinicu, on nije mesija koji je za sobom ostavio svežanj parabola, prepunih kategoričkih imperativa, neospornih, apsolutnih normi, izvan kategorija vremena i prostora. Jedini kategorički imperativ, jedina norma: “Proleteri svih zemalja ujedinite se”. Dužnost organizovanja, propaganda dužnosti organizovanja i udruživanja trebalo bi, dakle, da bude ono što odvaja marksiste od nemarksista. Premalo i previše: ko da ne bude marksista?
Pa ipak, tako je: svi su marksisti, pomalo, nesvesno. Marks je bio veliki, njegov rad je urodio plodom, ne zato što je pronalazio, polazeći ni od čega, ne zato što je iz svoje mašte istisnuo jedno svojevrsno vidjenje istorije, već zato što je kod njega ono fragmentarno, nedovršeno, nezrelo postalo zrelost, sistem, saznanje. Njegovo lično saznanje moglo je postati opšte saznanje. Po tome, on nije samo naučnik, on je čovek akcije. Marks je velik i uspešan u akciji kao i u razmišljanju, njegove knjige su preobrazile svet, kao što su preobrazile misao.
Marks označava ulaz inteligencije u istoriju čovečanstva, u carstvo saznanja.
Njegovo delo javlja se upravo u vreme kada se rasplamsava velika borba izmedju Tomasa Karlajla i Herberta Spensera po pitanju uloge čoveka u istoriji.
Karlajl: heroj, velika individualnost, mistična sinteza jedne duhovne zajednice koja upravlja sudbine čovečanstva prema nepoznatim obalama, koje se gube u daljini, jedne fantastične zemlje savršenstva i svetosti.
Spenser: priroda, evolucija, mehanička i bezdušna apstrakcija. Čovek: atom jednog prirodnog organizma, potčinjen apstraktnom zakonu po sebi, ali koji postaje konkretan, istorijski u pojedincima: neposredna korist.
Marks se uklapa u istoriju sa čvrstom kvadraturom jednog giganta: on nije mističar ni metafizički pozitivista. On je istoričar, on je tumač dokumenata prošlosti, svih dokumenata, ne samo jednog njihovog dela.
Eto, upravo to je bio bitan nedostatak istorija, istraživanja onoga što se desilo ljudima: ispitivan je i uziman u obzir samo jedan deo dokumenata. A taj deo nije biran prema zahtevu istorije, već pristrasno, sa predrasudama, pa i kad se to činilo nesvesno, dobronamerno. Cilj istraživanja nije bio istina, tačnost, sveobuhvatna rekonstrukcija života u prošlosti, već isticanje jedne posebne delatnosti, pridavanje značaja jednoj, unapred postavljenoj tezi. Istorija je bila samo oblast ideja. Čovek je posmatran kao duh, kao čisto saznanje. Ta ideja je urodila dvema nemilim posledicama: ideje koje su isticane, često su bile samo proizvoljne, fiktivne. Činjenice kojima je pridavana važnost spadale su u oblast anegdotike, a ne istorije. [to je istorija, u pravom smislu reči, ipak bila pisana, treba zahvaliti genijalnoj intuiciji izvesnih pojedinaca, a ne sistematičnoj i znalačkoj naučnoj delatnosti.
Sa Marksom, istorija i dalje ostaje oblast ideja, duha, svesnog rada usamljenih i udruženih pojedinaca. No ideje, duh, dobijaju sadržaj, više nisu fiktivne, religiozne i sociološke apstrakcije. Njihova suština krije se u ekologiji, u praktičnom delovanju, u sistemima i odnosima proizvodnje i razmene. Istorija kao dogadjaj je čista, praktična aktivnost (na ekonomskom i na moralnom planu). Jedna se ideja ne ostvaruje zato što je u logičnoj vezi sa celom istinom, sa čistom humanošću (koja postoji samo kao program, kao opšti etički cilj ljudi) već zato što nalazi opravdanje, sredstvo potvrdjivanja, u ekonomskoj stvarnosti. Da bi se pouzdano saznalo koji su istorijski ciljevi jedne zemlje, jednog društva, jedne grupacije, treba prvenstveno saznati kakvi su sistemi i odnosi proizvodnje i razmene te zemlje, tog društva. Ako se to ne zna, mogu se napisati samo nepotpune monografije, disertacije korisne za istoriju kulture, mogu se zapaziti samo sporedni odrazi, daleke posledice, ali se ipak ne može napisati istorija i praktična delatnost u svekolikoj svojoj čvrstoj i gustoj gradji, niti će biti tačno objašnjena ni ozbiljno istražena.
Idoli se ruše sa svojih oltara, ispred božanstava se razilaze oblaci mirisnog tamjana. Čovek postaje svestan objektivne stvarnosti, ovladava tajnom igre stvarnog toka dogadjaja. Čovek poznaje sebe, zna koliko vredi njegova pojedinačna volja i kako ona može da ojača, ako slušajući, disciplinujući se tako da bude spreman da prihvati ono što je nužno, najzad ovlada i samom nužnošću, poistovećujući je sa sopstvenim ciljem. Ko poznaje sebe? Ne čovek uopšte, čovek običan, već čovek koji ume da ponese jaram nužnosti. Istraživanje suštine istorije, njeno uključivanje u sistem i odnose proizvodnje i razmene, otkriva kako se ljudsko društvo podelilo na dve klase. Klasa koja poseduje sredstva proizvodnje nužno poznaje sebe, u njoj je, ma koliko nejasna i nepotpuna, razvijena svest o sopstvenoj snazi i o sopstvenom zadatku. Ona ima pojedinačne ciljeve i ostvaruje ih putem svoje organizacije, hladno, objektivno ne vodeći računa pri tom da je njen put prekriven telima izmorenih gladju i leševima sa ratnih poprišta.
Sistematizacija stvarne istorijske uzročnosti za drugu klasu dobija vrednost otkrivanja i otkrovenja, postaje načelo reda za golemo stado bez pastira. U stadu se budi svest o sebi, o zadatku koji se mora izvršiti da bi se druga klasa potvrdila. Ona shvata da će njeni privatni ciljevi ostati čista proizvoljnost, slovo na hartiji, isprazan i ponesen prohtev, sve dok ne bude imala orudja, dok se prohtev ne bude pretvorio u volju.
Voluntarizam? Ta reč ništa ne znači ili se proizvoljno upotrebljava. Volja, marksistički, znači biti svestan svog cilja, što opet znači tačno saznanje o sopstvenoj moći i sredstvima pomoću kojih ona dolazi do izraza u akciji. Prema tome, prvenstveno znači razlikovanje, odvajanje klasa prema osobenostima, politički život nezavisan od političkog života druge klase, čvrstu organizaciju disciplinovanja u borbi za postizanje njenih specifičnih ciljeva, organizaciju koja ne zna za skretanja ni za kolebanja. Ona znači podsticaj, usmeren pravo najvišem cilju, bez udaranja na sva zvona po zelenim livadama, iskrenog bratstva, što je još važnije od zelenih travčica i razneženih izjava poštovanja i ljubavi.
Pridev “marksistički” je nepotreban, štaviše može izazvati nesporazume i poplavu budalaština i praznih reči. Marksisti, marksistički ... imenica i pridev otrcani i izlizani kao novac koji je prošao kroz mnogo ruku.
Karl Marks je za nas učitelj duhovnog i moralnog života, a ne pastir sa šibom. On podstiče na razmišljanje lenje mozgove, budi plemenite snage koje dremaju ali se moraju probuditi, jer im predstoji odlučan boj. On je primer silnog, upornog rada na postizanju jasnoće i poštenja u idejama, solidne kulture neophodne da se ne bi govorilo u prazno, o apstrakcijama. To je monolitan blok svesne i misaone humanosti, čovek koji nema dlake na jeziku, koji ne stavlja ruku na srce da pokaže kako oseća, već gradi gvozdene silogizme koji obuhvataju stvarnost u njenoj biti i njome vladaju, koji prodiru u mozgove, ruše naslage predrasuda i čvrstih ideja, podižu moral, okrepljuju karakter.
Karl Marks nije za nas balavac koji kmeči u kolevci, ni bradati čovek koji plaši crkvenjake. On nije ni jedna od anegdotskih epizoda iz njegove biografije, ni jedan sjajni ili nespretni čin njegovog fizičkog bića. On je široki i smireni mozak koji misli, on je pojedinačni trenutak grozničavog vekovnog traganja koje čovečanstvo preduzima da bi postalo svesno svog postojanja i svoje budućnosti, da bi uhvatilo tajanstveni ritam istorije i odgonetnulo tajnu, da bi bilo jače u mišljenju i u delovanju. On je nužni i sastavni deo našega duha, koji ne bi bio ono što jeste da nije živeo, da nije mislio, da nisu vrcnule iskre u sudaru njegovih strasti i njegovih ideja, njegove tuge i njegovih ideala.
Slaveći Marksa povodom stogodišnjice njegovog rodjenja, medjunarodni proletarijat slavi sebe, svoju svest i snagu, dinamičnost svoje osvajačke agresivnosti kojom će podriti carstvo preimućstva i pripremiti se za konačnu borbu koja će krunisati sve njegove napore i sve njegove žrtve.
[A] Stogodišnjica Marksovog rodjenja (5. maj 1918.)