Извор: Говор на партијском конгресу Социјалдемократске партије Њемачке, Гота, 16. октобар, 1896, Берлин
Издање: Клара Цеткин: Изабрани списи, ед. Филип Фонер, прев. Кај Шоенхалс, International Publishers, 1984.
Транскрипција / HTML: Марксистичка организација Црвени 2017. / Mарксистичка интернет архива (marxists.org) 2017.
Copyleft: Маркистичка интернет архива (marxists.org) 2017. Копирање и/или дистрибуирање овог документа је дозвољено под условима наведеним у GNU Free documetation License
Истраживања Бахофена, Моргана и других доказују да се социјална потлаченост жена поклапа са појавом приватне својине. Супротност унутар породице између мужа као власника и жене као не-власника представља основу економске зависности и социјалне неједнакости женског пола. Према Енгелсу, ова социјална неједнакост представља један од првих и најстаријих облика класне владавине. Он каже: „У породици, муж представља буржоазију, а жена пролетаријат.“ Ипак, женско питање у модерном смислу ријечи није постојало. Само је капиталистички начин производње створио социјалну трансформацију која је изродила модерно женско питање, уништавајући стари породични економски систем који је омогућавао издржавање и смисао живота за велики број жена током преткапиталистичког периода. Међутим, ми не смијемо пренијети те древне економске концепте (концепте узалудности и ситничарства) и повезати их са животом жена нашег времена. Докле год је постојао стари тип породице, производна активност је жени пружала смислен живот. Она стога није била свјесна своје социјалне неједнакости, упркос строгој ограничености за развој њеног потенцијала као појединца.
Период Ренесансе је буран и стресан период буђења модерне индивидуалности која је могла цјеловито да се развије у најразличитијим смјеровима. Сусрећемо појединце који су дивови и у добру и у злу, који одбацују заповједи религије и морала, једнако презирући рај и пакао. Откривамо жене у средишту друштвеног, умјетничког и политичког живота. Ипак, нема ни трага о женском покрету. Ово је карактеристично с обзиром да се у том периоду стари породични економски систем, под притиском подјеле рада, почео распадати. Хиљаде и хиљаде жена више нису проналазиле средства за живот и смисао живота у породици. Ово женско питање пак, ако се о њему може тако говорити, је у то вријеме било ријешавано самостанима, добротворним институцијама и религијским наредбама.
Машине, модерни начин производње, полако су поткопавали производњу у домаћинствима, те су не само хиљаде, већ и милиони жена поставили питање: Гдје сад да пронађемо средства за живот? Гдје да нађемо смислени живот, као и посао који нам даје духовну сатисфакцију? Милиони су сада присиљени да пронађу средства за живот изван породице, у ширем друштву. У том тренутку постале су свјесне да њихова социјална неједнакост стоји у супротности са њиховим основним интересима. Тог тренутка је настало модерно женско питање. Ево неколико статистичких података који показују како модерни начин производње чини женско питање још битнијим. Током 1882. пет и по милиона од укупно 23 милиона жена и дјевојака у Њемачкој су биле запослене; четвртина женске популације више није могла пронаћи средства за живот у оквиру породице. Према попису из 1895., број запослених жена у пољопривреди, у најширем смислу тог термина, од 1882. се повећао за више од 8%, у ужем смислу за 6%, док се у исто вријеме број мушкараца запослених у пољопривреди смањио за 3%. У подручју индустрије и рударства, број запослених жена повећао се за 5%, а мушкараца тек за 28%. У трговини на мало, број запослених жена се повећао за више од 94%, а мушкараца за само 38%. Ови бројеви указују на хитност рјешавања женског питања много боље него свечани говори.
Међутим, женско питање је присутно само у оним класама које су и саме производ капиталистичког начина производње. Према томе, женско питање не налазимо у сељачким круговима који поседују природну (иако озбиљно ограничену и нарушену) економију. Зато пак сигурно налазимо женско питање у оним класама које су дјеца модерног начина производње. Постоји женско питање за жене пролетаријата, буржоазије, интелигенције и „горњих десет хиљада“. Она поприма другачији облик у складу са класном ситуацијом у сваком од ових слојева.
Како се поставља женско питање од стране „горњих десет хиљада“? Жена „горњих десет хиљада“, захваљујући својој имовини, може слободно развијати своју индивидуалност и живјети како жели. Међутим, у својој улози као жена она је још увијек зависна од мужа. Старатељство над слабијим полом је преживјело у породичном закону који каже: „И он ће бити твој господар“. И како је породица „горњих десет хиљада“ конституисана тако да жена буде легално потчињена мужу? Таквој породици суштински недостају морални предуслови. Брак није одређен од стране индивидуалности, већ од новца. Мото гласи: „Шта капитал споји, сентиментални морал не смије раздвојити.“ (Браво!) У овоме браку, блудничење је узето за врлину. Евентуални породични живот развија се посљедично. Гдје год жена више није приморана да испуњава своје дужности, она преноси своје дужности као супруга, мајка и домаћица на плаћене служавке. Ако жене из ових кругова пожеле да свом животу дају неку озбиљну сврху, оне прије свега морају захтевати да својом имовином слободно и независно располажу. Зато овај захтјев представља саму срж захтјева женског покрета „горњих десет хиљада“. Ове жене у својој борби за остварење својих захтјева сударају се са мушким свијетом своје класе, водећи сасвим исту борбу коју је буржоазија водила против свих привилегованих класа, битку да уклони све социјалне разлике на основу посједовања својине. Чињеница да се овај захтјев не бави правима појединца је доказано фон Штумовим залагањем у Рајхстагу. Када би господин фон Штум бранио и заговарао права особе? У Њемачкој, овај човјек представља више од личности, он је капитал који је претворен у крв и месо (Баш прецизно!) и ако се овај човјек појави у јефтиној маскеради за женска права, то се догодило само зато што је приморан да плеше пред капиталистичким „завјетним ковчегом“. То је исти господин фон Штум који је увијек спреман да казни раднике ако не раде како он жели и он би сигурно поздравио са задовољним осмјехом ако би држава као послодавац чинила исто према професорима и учењацима који се мјешају у социјалну политику. Господин фон Штум тражи увођење и институлизацију покретне женске имовине у случају женског насљеђивања јер постоје очеви који су стекли имовину али нису били пажљиви у избору своје дјеце, остављајући само ћерке као насљеднике. Капитализам слави чак и малу женственост и допушта јој да троши своје богатство. То је посљедња фаза еманципације приватне својине.
Како се јавља женско питање у круговима ситне буржоазије, средње класе и буржоаске интелигенције? Овдје није својина која разара породицу, већ пратећи симптоми капиталистичке производње. Док ова производња напредује у свом тријумфалном маршу, средња класа и ситна буржоазија иду све даље према свом уништењу. Међу буржоаском интелигенцијом друге околности воде до погоршања животних услова: Капитализму треба интелигентна и научно образована радна снага. Зато му погодује хиперпродукција умног рада пролетаријата која доприноси феномену да некада поштованим и профитабилним друштвеним позицијама чланова професионалне класе положај све више погоршава. И број бракова се на истом ступњу убрзано смањује, иако се на једној страни материјална основа погоршава, на другој страни се животна очекивања појединца повећавају, тако да ће припадник ове класе два пута промислити прије него што уђе у брак. Године уласка у брак се све више повећавају, јер мушкарци нису под притиском да се жене будући да у наше вријеме постоји довољан број друштвених институција које старом нежењи омогућавају угодан живот без легитимне жене. Капиталистичка експлоатација пролетаријата кроз мале плате ствара довољан број проститутки у складу са потражњом међу мушкарцима. Тако се у буржоаским круговима број неудатих жена све време повећава. Жене и кћери ових кругова су гурнуте у друштво тако да саме себи могу обезбједити средства за живот која се не односе само на задовољење потребе за хљебом, већ и духовним задовољством. У овим круговима жене нису једнаке са мушкарцима по посједовању приватне својине као жене горњих слојева. Жене ових слојева тек морају да достигну економску једнакост са мушкарцима, а то могу само са два захтјева: захтјевом за истим професионалним образовањем и захтјевом за једнаким приликама за посао оба пола. У економском смислу ово значи слободан приступ свим пословима и неспутано такмичење између жена и мушкараца. Остварење ових захтјева ствара сукоб интереса између мушкараца и жена буржоазије и интелигенције. Конкуренција између жена у професионалном свијету је покретачка снага отпора мушкараца према буржоаским адвокатима за права жена. То је, чисто и једноставно, страх од конкуренције. Сви остали наводни разлози против умног рада жена, као онај о мањем женском мозгу или њиховој наводној природној склоности према томе да буду мајке, су само изговори. Ова борба конкуренције гура жене из ових друштвених слојева према захтјевима за политичким правима да и оне могу, борећи се политички, срушити све баријере које су створене против њихове економске активности.
До сада сам се бавила само економским садржајем. Наравно, учинили би неправду када бисмо буржоаски покрет за права жена показали као искључиво мотивисан економијом. Не, овај покрет такође садржи дубљи духовни и морални аспект. Буржоаска жена не захтјева само хљеб, већ духовно испуњење, и жели да развије своју индивидуалност. Баш у овим слојевима налазимо ове трагичне, али психолошки занимљиве „Нора“ ликове, жене које су уморне живота лутке у кућици и које желе да учествују у развоју модерне културе. Економски, као и интелектуални и морални подухвати адвоката буржоаског женског покрета су сасвим оправдани.
Што се тиче пролетерки, капиталистичка потреба за експлоатацијом и сталном потрагом за јефтинијом радном снагом је створила женско питање. Баш због овог разлога су пролетерке ухваћене у механизму економског живота нашег периода и увучене у радионице и машине. Она је ушла у економски живот да би помогла мужу да заради за живот, али капиталистички начин производње ју је претворио у нелојалну конкуренцију. Она је жељела да донесе просперитет породици, доневши јој пак само очај. Пролетерка је задржавала своје запослење се запослила да би донијела срећнији и пријатнији живот својој дјеци, али је умјесто тога постала потпуно одвојена од њих. Постала је једнака мушкарцу као раднику; машине су мишићни рад учиниле излишним и женски рад је свугдје дао исте резултате у производњи као и мушки. С обзиром да жене представљају јефтину и пре свега покорну радну снагу, која у само ријетким случајевима узвраћа ударац капиталистичкој експлоатацији, капиталисти повећавају удео женског рада у индустрији. Пролетерке су стога стекле независност. Ипак, цијена је несумњиво била врло висока и за сада су стекле врло мало. Ако је у Добу породице мушкарац имао право да жену повремено припитоми бичем, капитализам их сада припитомљава шкорпионима.
Некада је владавина мушкарца над женом била подупирана њиховим личним односом. Међутим, између послодавца и његовог радника, постоји само једна спона, а то је новац. Пролетерка је добила економску независност, али она ни као људско биће, ни као жена или супруга, није добила могућност за развој своје индивидуалности. За испуњење њеног задатка као супруге и мајке остају само мрвице са стола капиталистичке производње.
Борба пролетерке за ослобођење стога не може бити слична борби коју буржоаска жена води са мушкарцима своје класе. Напротив, то мора бити заједничка борба са мушкарцима своје класе против читаве класе капиталиста. Она нема потребу да се бори против мушкараца из своје класе како би срушила баријере које су подигнуте против њеног учествовања у слободној конкуренцији на тржишту. Капиталистичка потреба да експлоатише и развој модерног начина производње жену потпуно ослобађа такве борбе. Напротив, треба подигнути нове баријере против експлоатације пролетерке. Њена права као супруге и мајке треба да буду враћена и трајно осигурана. Њен коначни циљ није слободна конкуренција са мушкарцем, него остварење политичке владавине пролетаријата. Пролетерка се бори руку под руку са мушкарцима своје класе против капиталистичког друштва. Она се такође слаже са захтјевима буржоаског женског покрета, али се она према испуњењу ових захтјева односи само као средствима која омогућавају улазак тог покрета у битку, опремљеног истим оружјем као и пролетаријат.
Буржоаско друштво у основи није супротстављено буржоаском женском покрету, што се доказује чињеницом да су реформе приватног и јавног закона које се односе на жене већ започеле. Постоје два разлога зашто је за остварење ових реформа потребно пуно времена у Њемачкој. Први је тај да се мушкарци боје конкуренције у либералним професијама, а други је врло спор и слаб развитак буржоаске демократије у Њемачкој, која не достиже свој историјски задатак, јер се владајућа класа плаши пролетаријата. Плаши се да ће остварење ових реформи донијети предност социјалдемократији. Што мање буржоазија допушта себи да буде хипнотисана овим страхом, више је спремна да проведе ове реформе. Енглеска је добар примјер. Енглеска је једина држава која још има снажну буржоазију, док њемачка буржоазија, плашећи се пролетаријата, избјегава да проведе ове политичке и друштвене реформе. Када говоримо о Њемачкој, присутан је и додатни фактор раширених филистарских ставова. Филистарски плашт предрасуда се спушта низ читава леђа њемачке буржоазије. Овај страх од буржоаске демократије је свакако кратковид. Захтјевање политичке једнакости жене не мјења актуелни однос моћи. Пролетерка завршава у пролетерском, а буржујка у буржоаском кампу. Не смијемо бити заварани социјалистичким трендовима у буржоаском женском покрету који траје само онолико колико се буржоаске жене осјећају потчињене.
Што мање буржоаска демократија увиђа свој задатак, утолико је важније да социјалдемократија подржава политичку једнакост жена. Ми не желимо да се представимо бољи него што јесмо. Ми не захтјевамо то само из принципа, већ у интересу пролетерске класе. Што више женски рад штетно утиче на стандард живота мушкараца, потребно је их је што прије укључити у економску борбу. Што више политичка борба утиче на сваког појединца, утолико расте потреба за учешћем жена у овој политичкој борби. Анти-социјалистички закон је по први пут женама јасно показао значење термина класна правда, класна држава и класна владавина. Овај закон је женама указао на потребу учења о сили која тако брутално интервенише у њиховом породичном животу. Анти-социјалистчки закон је одрадио сјајан посао који стотине жена-агитатора не би могле постићи, и заиста смо дубоко захвалне оцу анти-социјалистичког закона као и свим органима државе (од министра до локалног полицајца) који су учествовали у спровођењу те дивне несвесне пропаганде. Како онда може неко нас социјалдемократе оптужити за незахвалност? (Одушевљење)
Ипак, још један догађај се мора узети у разматрање. Мислим на публикацију Аугуста Бебела, „Жена и Социјализам“. О овој књизи се не треба судити по постигнутим позитивним аспектима или недостацима. Мора јој се судити у контексту времена у којем је написана. Била је више од књиге, била је догађај – велико дјело. (Веома прецизно!) Књига је по први пут истакла везу између женског питања и историјског развитка. По први пут ова књига је упутила апел: Освојићемо будућност када увјеримо жене да постану наши саборци. Препознавајући ово, ја не говорим као жена, већ као партијска другарица.
Какве практичне закључке можемо извући из нашег пропагандног рада међу женама? Задатак овог партијског конгреса није детаљно разматрање практичних сугестија већ давање генералних смјерница за покрет пролетерки.
Наша водећа мисао мора бити: Не смијемо водити посебну женску пропаганду, већ социјалистичку агитацију међу женама. Ситни, тренутни интереси женског свијета не смију заузети позорницу. Наш задатак мора бити укључивање савремене пролетерке у нашу класну битку! (Веома истинито!) Ми немамо посебне задатке у вези агитације међу женама. Оне реформе за жене које морају бити остварене у оквиру садашњег друштва су већ истакнуте у минималном програму наше партије.
Женска пропаганда мора дотакнути сва она питања која су од великог значаја за раднички покрет. Истина, главни задатак је буђење женске класне свијести и укључивање жена у класну борбу. Организовање жена у синдикате је екстремно тешко. Од 1892. до 1895., број радница организованих у главне синдикате је порастао за 7 хиљада. Ако овоме броју додамо број радница организованих у локалне синдикате, схватамо да је барем 700 хиљада радница активно укључено у велика индустријска предузећа, одакле почињемо да увиђамо размеру организујућег рада који лежи пред нама. Наш посао је више отежан чињеницом да велики број жена активан у кућној радиности, па их је због тога јако тешко оранизовати. Такође се морамо носити са широко раширеним мишљењем међу младим дјевојкама да је њихов индустријски рад само привремен, те ће се окончати када се удају. За многе жене постоји двострука обавеза да раде у фабрици и код куће. Зато је још више важно да раднице имају законски фиксиран радни дан. У Енглеској се сви слажу да су елиминација кућне радиности, успостављање легалног радног дана, као и повећање плата важни предуслови за организовање радница у синдикате – у Њемачкој, уз ове препреке морамо додати примјењивање Закона о синдикалном организовању. Потпуна слобода удруживања, која је царском легислативом легално загарантована радницама, остаје мртво слово на папиру због локалних закона сваке федералне државе. Уопште не желим да говорим о начину на који се права на удруживање проводе у Саксонији (ако се уопште може ту говорити о праву). У двије највеће државе, Баварској и Пруској, синдикални закони се проводе тако да учествовање жена у синдикатима све више постаје немогуће. Скоро је у Прусији, „либералном“ дистрикту, вјечног кандидата за министра, господина фон Бенингсена, учино све људски могуће и провођењу Закона о синдикалном организовању. У Баварској су све жене искључене из могућности јавног окупљања. У скупштини, господин фон Фрајлич је врло отворено изјавио да у Закону о синдикалном образовању не само текст већ и намјера доносиоца закона мора бити узета у обзир. Господин фон Фрајлич је у врло срећној позицији јер добро зна које су биле намјере доносиоца закона, од којих су сви већ мртви, прије него што је Баварска постала срећна више него што је и замишљала постављајући господина фон Фрајлича министром полиције. То ме уопште не изненађује, јер ко год прими канцеларију од Бога добија у исто вријеме и божје знање, и у нашем Добу спиритуализма, господин фон Фрајлич је задржао службено знање да из четврте димензије открије намјере давно преминулих доносиоца закона. (Одушевљење)
Међутим, ситуација не дозвољава пролетеркама да се организују заједно са мушкарцима. Све до сада, оне су водиле борбу са полицијом и правним подвалама и чинило се да су поражене, али оне су заправо побиједиле, јер све ове мјере за спријечавање организовања пролетерки су послужиле само да подигну њихову класну свијест. Ако желимо да створимо снажну женску организацију у економском и политичком смислу, онда се прије свега морамо борити против кућне радиности, за краће радне сате и против онога што владајућа класа заговара под правом на организовање.
На овоме партијском конгресу не можемо одредити како треба изгледати наша пропаганда међу женама. Прије свега морамо научити како ваља радити међу женама. У резолуцији која вам је поднијета, предложено је да изаберемо синдикалне поверенике међу женама чији ће задатак бити да стимулишу синдикалну и економску организацију жена и да је учврсте на плански начин. Овај приједлог није нов; прихваћен је на партијском конгресу у Франкфурту и у неколико региона је проведен врло успјешно. Вријеме ће показати да ли ће овај приједлог привући већи број пролетерки радничком покрету када се примјени на већој разини.
Наша пропаганда се не смије проводити само усмено. Велики број пасивних људи не долази на наше састанке и безброј супруга и мајки не може доћи на наше састанке. Задатак социјалистичке пропаганде не смије бити да отуђи пролетерку од њених дужности као супруге и мајке. Напротив, она мора бити охрабрена да испуњава те задатке боље него икад у интересу ослобађања пролетаријата. Што су бољи услови у породици и боља ефикасност код куће, жена ће бити способнија за борбу. Што више може васпитавати своју дјецу, лакше ће јој бити да их просвијетли да се наставе борити као ми, са истим ентузијазмом и вољом за жртвовање за ослобођење пролетаријата. Када пролетер узвикује: „Жено моја!“, он ће додати у себи: „Другарице мојих идеала, сараднице у мојој борби, мајко моје дјеце за будуће борбе.“ Многе мајке и супруге које испуњавају своје мужеве и дјецу класном свијешћу постижу исто онолико колико и наше другарице на састанцима. (Живописна сагласност)
Стога, ако планина неће Мухамеду, Мухамед ће планини: Женама морамо пропагирати социјализам плански писаним кампањама. За такву кампању предлажем дистрибуцију памфлета и тиме не мислим на традиционалне памфлете на којима је заснован читав социјалистички програм и цијело научно знање нашег вијека збијено на четвртину странице. Не, морамо користити мање памфлете који се баве појединачним практичним питањима из једног угла, посебно из угла класне борбе, који је главни задатак. И не смијемо се ноншалантно односити према техничкој изради памфлета. Не смијемо користити најгори папир и најгору врсту штампања. Тако биједан памфлет ће бит згажен и бачен од стране пролетерки које немају исто поштовање према писаној ријечи као пролетери. Морамо имитирати америчке и енглеске борце против конзумирања алкохола који праве мале буклете од четири до шест страница. Пролетерка је ипак довољно жена да себи каже: „Мале ствари су шармантне. Узећу је и задржати!“. (Много дивљења и услика) Реченице које су битне морају бити писане великим словима. Онда се пролетерке неће уплашити читањем и њена пажња ће бити стимулисана.
Из мог личног искуства, не могу заговарати план стварања посебних новина за жене. Моја лична искуства нису базирана на мојој позицији уреднице Глајхајта (који није намјењен маси жена, већ њеној прогресивној авангарди), већ као дистрибутору литературе међу женским радницима. Потакнута акцијама Госпође Гнаук-Кине, дистрибуирала сам новине у одређене фабрике. Постала сам увјерена да жене у тим новинама нису тражиле просветљење већ само забаву. Зато, велике жртве које су потребне за штампање јефтиних новина не би биле вриједне тога.
Такође, морамо направити низ брошура који ће социјализам приближити женама као пролетеркама, женама и мајкама. Осим снажне брошуре госпође Поп, немамо ниједну која одговара тим потребама. Наш дневни лист мора урадити више него раније. Неке дневне новине морају радити више на покушају просвјећивања жена посебним додацима за жене. Магдебуршки Фолкштим је поставио примјер и друг Голдштајн из Цвиакау је вјешто и успјешно то искористио. До сада, дневна штампа се односила према пролетеркама само као претплатницима, ласкајућим у незнању, њеном лошем и неформираном укусу, умјесто да их просвјетли.
Подсјећам да дајем само приједлог који треба узети у разматрање. Пропаганда међу женама је тешка и захтјева велику преданост и жртву, али ова жртва ће бити награђена и морамо је поднијети. Пролетаријат ће моћи да избори ослобођење само ако се уједињен бори, без обзира на националност и професију. На исти начин ће доћи до ослобођења само ако се бори уједињен без обзира на разлику међу половима. Укључивање велике масе пролетерки у ослободилачку борбу пролетаријата је један од предуслова побједе социјалистичке идеје и изградње социјалистичког друштва.
Само социјалистичко друштво може ријешити сукоб створен професионалном активношћу жена. Када нестане породица као економска јединица и њено мјесто заузме породица као морална јединица, жене ће имати једнака права, биће једнако креативне, имаће једнак циљ, ићи ће заједно са мужем напред; њена индивидуалност ће у исто вријеме цвјетати, док ће она потпуно испунити свој задатак као жена и мајка.