Георгиј Валентинович Плеханов
Прилог питању о развитку монистичког погледа на историју
„Један од најважнијих закључака који се могу извести на основу проучавања историје јесте тај да је влада најстварнији узрок народног карактера; да врлине и мане нација, њихова енергија или њихова слабост, њихови таленти, њихова просвећеност или њихова непросвећеност готово никад нису последица климе или својстава дате расе; да природа даје свима све, а владе одржавају или уништавају код својих поданика оне особине које су првобитно биле својствене читавом људском роду.“ У Италији није дошло до промене ни у клими ни у раси (прилив варвара био је сувише незнатан да би могао изменити њена својства); „природа је била иста за Италијане свих времена; мењале су се само владе, - и те промене су увек претходиле променама националног карактера или су их пратиле.“
Тако је Сисмонди иступао против учења које је стављало историску судбину народа у искључиву зависност од географске средине.[8] Његове речи нису лишене основа. Заиста, географија не објашњава ни издалека све у историји, и то баш зато што је то историја, тј. зато што се владе, по речима Сисмондија, мењају без обзира на то што географска средина остаје непромењена. Али ово узгред. Нас овде интересује сасвим друго питање.
Читалац је, вероватно, већ приметио да Сисмонди, поредећи непроменљивост географске средине с променљивошћу историске судбине народа, везује ту судбину за један основни фактор: “за владу“, тј. за политички поредак дате земље. Карактер народа потпуно је одређен карактером владе. Додуше, пошто је категорички изрекао ову тезу, Сисмонди је одмах, и веома битно, ублажава: политичке промене, ? каже он, ? претходиле су променама националног карактера или су их пратиле. Из овога већ излази да је карактер владе понекад одређен карактером народа. Али у том случају историска филозофија Сисмондијева сукобљава се са нама већ познатом противречношћу која је збуњивала француске просветитеље: обичаји датог народа зависе од његовог политичког уређења; политичко уређење зависи од обичаја. Сисмонди је исто тако мало био у стању да реши ту противречност као и просветитељи: он је био принуђен да за основу својих расуђивања узима час један, час други члан ове антиномије. У сваком случају, кад се једном зауставио на једном од тих чланова, наиме на оном који гласи да карактер народа зависи од његове владе, он је појму „влада“ давао одвећ широко значење: тај појам је код њега обухватао апсолутно сва својства дате социјалне средине, све особености датих друштвених односа. Тачније ће бити рећи да су код њега апсолутно сва својства дате социјалне средине ствар „владе“, резултат политичког уређења. То је гледиште XVIII века. Када су француски материјалисти хтели да кратко и снажно изразе своје убеђење о свемоћном утицају средине која човека окружује, они су говорили: c'est la legislation qui fait tout (све зависи од законодавства). А када су затим прелазили на законодавство, они су имали у виду готово искључиво политичко законодавство, државно уређење. Међу делима знаменитог Ж. Б. Викоа налази се један чланчић који носи наслов: „Оглед о систему јуриспруденције у коме се грађанско право Римљана објашњава њиховим политичким револуцијама“.[9] Иако је овај „оглед“ био написан на самом почетку XVIII столећа, ипак је поглед на однос грађанског права према државном уређењу, који је изложен у њему, владао све до француске рестаурације; просветитељи су све сводили на „политику“.
Али политичка делатност „законодавца“ је у сваком случају свесна делатност, премда, разуме се, није увек целисходна. Свесна делатност човекова зависи од његових “мишљења“. На тај начин, француски просветитељи су се, неприметно и за саме себе, враћали на мисао о свемоћи мишљења, чак и онда када су хтели да живо изразе мисао о свемоћи средине.
Сисмонди још стоји на гледишту XVIII века.[10] Млађи француски историчари држали су се већ других погледа.
Ток и исход Француске револуције, с њеним изненађењима која су фрапирала и „најпросвећеније“ мислиоце, оповргли су у највећој мери идеју о свемоћи мишљења. Тада су се многи потпуно разочарали у снагу „разума“, а други, који се нису подали разочарању, почели су све више нагињати прихватању мисли о свемоћи средине и изучавању њеног развитка. Али за време рестаурације и на средину се почело гледати са новог становишта. Велики историски догађаји толико су се нашалили и са “законодавцима“ и са политичким уређењима, да је сада већ изгледало чудновато приписивати овима, као основном фактору, сва својства дате друштвене средине; сада се на политичка уређења почело гледати као на нешто изведено, као на последицу, а не као на узрок.
„Већи део писаца, научника, историчара или публициста ? каже Гизо у својим “Essais sur l'histoire de France“ („Огледи о историји Француске“ ? Прев.)[11] ? настојали су да објасне дато стање друштва, степен или врсту његове цивилизације политичким установама тог друштва. Било би паметније почињати са проучавањем самог друштва да би се упознале и схватиле његове политичке установе. Пре него што постану узрок, установе су последица; друштво их ствара пре него што почне да се мења под њиховим утицајем; и уместо да се о стању народа суди на основу облика његове владе, треба најпре испитати стање народа, да би се могло судити каква би требало да буде, каква би могла да буде његова влада... Друштво, његов састав, начин живота појединаца у зависности од њиховог социјалног положаја, односи лица различитих класа, ? једном речју, грађанско стање људи (l'etat des personnes), ? то је, без сумње, прво питање које привлачи на себе пажњу историчара који жели да зна како су живели народи, и публициста који жели да зна како је њима управљано.“[12]
То је поглед који је директно супротан погледу Викоа. Вико историју грађанског права објашњава политичким револуцијама, док Гизо политичко уређење објашњава грађанским стањем, тј. грађанским правом. Али француски историчар иде још даље у анализи „друштвеног састава“. По његовим речима, код свих народа који су се појавили на историској позорници после пропасти Западног Римског Царства, “грађанско стање“ људи било је у тесној вези са земљишним односима (etat des terres), и зато проучавање њихових земљишних односа треба да претходи проучавању њиховог грађанског стања: ,, Да би се схватиле политичке установе, треба проучити различите слојеве који постоје у друштву и њихове узајамне односе. Да би се схватили ти различити друштвени слојеви, треба познавати природу земљишних односа.[13] Гизо са овог гледишта и проучава историју Француске у доба првих двеју династија. Она је, у његовим очима, историја борбе различитих слојева тадашњег друштва. У својој историји енглеске револуције он чини даљи корак напред, претстављајући тај догађај као борбу буржоазије против аристократије, и на тај начин прећутно признаје да за објашњење политичког живота једне земље треба проучити не само земљишне односе у њој него и све њене имовинске односе уопште.[14]
Такав поглед на политичку историју Европе није тада ни издалека био искључиво својствен Гизоу. Тај поглед, делили су и многи други историчари, од којих ћемо указати на Огистена Тјериа и Мињеа.
У својим “Vues des revolutions d'Angleterre“ („Прегледима енглеских револуција“. ? Прев.) Ог. Тјери приказује историју енглеских револуција као борбу буржоазије и аристократије. „Сваки онај чији су преци спадали у број освајача Енглеске, ? каже он о првој револуцији, ? остављао је свој замак и одлазио у краљевски табор, где је заузимао положај који је одговарао његовом звању. Градски становници одлазили су у масама у супротан табор. Тада се могло рећи да су се војске прикупљале: једна у име беспослености и власти, друга у име рада и слободе. Сви беспосличари, ма каквог порекла они били, сви они који су у животу тражили само уживања без рада ступали су под краљеве заставе, бранећи интересе сличне својим сопственим интересима, и обратно, они потомци некадашњих освајача који су се тада бавили индустријом придруживали су се партији општина.“[15]
Верски покрет тога времена био је, по мишљењу Тјериа, само одраз позитивних животних интереса. „С обе стране рат се водио за позитивне интересе. Све остало било је спољашност или изговор. Људи који су бранили ствар поданика били су већим делом презвитеријанци, тј. нису хтели никакво потчињавање, чак ни у религији. Они који су се придруживали противничкој партији припадали су англиканској или католичкој вероисповести; то је зато што су они чак и у религији тежили за влашћу и за наметањем пореза на људе.“ Тјери при томе цитира следеће речи Фокса из његове “History of the reign od James the Second“ („Историја владавине Џемса II“. ? Прев.): „Виговци су на сва верска мишљења гледали очима политичара. Чак и њихова мржња према папству није била изазвана толико празноверјем или такозваним идолопоклоништвом ове непопуларне секте колико њеним тежњама да уведе апсолутну власт у држави.“
По мишљењу Мињеа, „друштвени покрет одређен је владајућим интересима. Преко различитих препрека тај покрет тежи своме циљу, зауставља се када га једном достигне и уступа место другом покрету који је у почетку неприметан и који се испољава тек онда када постане преовлађујући. Такав је био ток развитка феудализма. Феудализам је постојао у потребама људи онда кад фактички још није постојао, ? то је прва епоха; у другој епоси он је постојао фактички, постепено престајући да одговара потребама, услед чега је, најзад, престало и његово фактичко постојање. Још ниједна револуција није извршена другим путем.“[16]
У свајој историји Француске револуције Миње гледа на догађаје управо с гледишта „потреба“ различитих друштвених класа. Борба тих класа чини код њега главну опругу политичких догађаја. Разуме се, такво схватање није се могло допасти еклектичарима чак ни у оно добро старо време када су њихове главе радиле много више него што раде данас. Еклектичари су присталицама нових историских теорија пребацивали фатализам, склоност ка систему (esprit de systeme). Као што увек бива у таквим случајевима, еклектичари уопште нису примећивали стварно слабе стране нових теорија, али су зато са утолико више енергије нападали на њихове неоспорно јаке стране. Уосталом, то је старо као свет, и зато је мало интересантно. Далеко је интересантнија та околност што је та нова схватања бранио сен-симонист Базар, један од најсјајнијих претставника тадашњег социјализма.
Базар није сматрао да је Мињеова књига о Француској револуцији беспрекорна. Она је у његовим очима, поред осталог, имала и тај недостатак што догађај који описује претставља као појединачну чињеницу која не стоји ни у каквој вези са „оним дугим ланцем напора који је, свргнувши стари друштвени поредак, имао да олакша завођење новог поретка“. Али у књизи има и несумњивих одлика. „Аутор је поставио себи за циљ да да карактеристику партија које једна за другом усмерују револуцију, да открије везу тих партија с различитим друштвеним класама, да покаже који их управо ланац догађаја ставља једну за другом на чело покрета и, најзад, како оне ишчезавају.“ Онај исти „дух система и фатализма“ који су еклектичари пребацивали историчарима новог правца претставља, по мишљењу Базара, одлику дела Гизоа и Мињеа у поређењу са делима „историчара-литерата (тј. историчара који се брину само за лепоту „стила“), који, и поред све своје многобројности, нису ни за корак унапредили историску науку још од XVIII века“.[17]
Када бисмо упитали Огистена Тјериа, Гизоа или Мињеа да ли обичаји неког народа стварају његово државно уређење или, обратно, његово државно уређење ствара његове обичаје, свако би од њих одговорио: ма како велико и ма како неоспорно било узајамно деловање између обичаја датог народа и његовог државног уређења, ипак, у крајњој линији, и једно и друго дугује за своје постојање трећем, дубљем фактору: “грађанском стању људи, њиховим имовинским односима“.
На тај начин, противречност у коју су се заплетали филозофи XVIII века била би решена, и сваки би непристрасан човек признао да је Базар у праву, да је наука, заступљена носиоцима нових историских погледа, учинила корак напред.
Али ми већ знамо да је поменута противречност само појединачан случај битне
противречности друштвених схватања XVIII века:
1) човек, са свим својим мислима и осећањима, јесте плод средине;
2) средина је творевина човека, плод његових „мишљења“.
Може ли се рећи да су нови „историски погледи„решили ову корениту противречност
француског материјализма? Да видимо како су француски историчари из доба
рестаурације објашњавали постанак онога грађанског стања, оних имовинских
односа чије је пажљиво проучавање, по њиховом мишљењу, једино могло да
да кључ за разумевање историских догађаја.
Имовински односи људи спадају у област њихових правних односа; својина је пре свега правна установа. Рећи да кључ за разумевање историских појава треба тражити у имовинским односима људи значи рећи да тај кључ лежи у правним установама. Али откуда долазе те установе? Гизо потпуно правилно каже да су политичка уређења, пре него што су постала узрок, била последица; да је друштво најпре створило та уређења, па тек онда почело да се мења под њиховим утицајем. Али зар се то исто не може рећи и о имовинским односима? Зар нису и они, са своје стране, били последица пре него што су постали узрок? Зар друштво није морало да их створи пре него што осети њихов одлучујући утицај?
Гизо на ова потпуно умесна питања одговара у највећој мери незадовољавајуће.
Код народа који су се на историској позорници појавили после пропасти Западног Римског Царства грађанско стање стоји у тесној узрочној вези са земљопоседом[18] : друштвени положај човека одређиван је његовим земљишним односима. У току читаве епохе феудализма све друштвене установе биле су, у крајњој линији, условљене земљишним односима. Што се тиче тих односа, они су, по речима истог Гизоа, „првобитно, у прво време после најезде варвара“, били одређени друштвеним положајем земљопоседника: „земља је добијала овај или онај карактер према томе колико је био јак земљопоседник“.[19]
Али чиме је у том случају био одређен друштвени положај земљопоседника?
Чиме је био одређен „првобитно, у прво време после најезде варвара“, већи или мањи степен слободе, већи или мањи степен моћи земљопоседника? Пређашњим политичким односима међу варварима-освајачима? Али Гизо нам је већ рекао да су политички односи последица, а не узрок. Да бисмо схватили политички живот варвара у доба које је претходило пропасти Римскрг Царства, ми бисмо, по савету нашег аутора, морали проучити њихово грађанско стање, њихов социјални поредак, односе различитих класа у њиховом друштву и др.; а то би нас проучавање опет довело до питања ? чиме су одређени имовински односи људи, шта ствара облике својине који постоје у датом друштву. И ми, разуме се, не бисмо ништа добили ако бисмо, ради објашњења положаја различитих друштвених класа, почели да се позивамо на релативне степене њихове слободе и моћи. То не би био одгсвор, то би било понављање питања у новом облику, са неким појединостима.
Питање о постанку имовинских односа тешко да се чак и појављивало у глави Гизоа у облику строго и прецизно постављеног научног питања. Ми смо видели да је њему било потпуно немогуће да га не узме у обзир, али већ замршеност одговора које је он давао на то питање сведочи о нејасности његове формулације. У последњој анализи Гизо је облике својине објашњавао до крајности магловитим позивањем на људску природу. Није чудо што се овај историчар, коме су еклектичари пребацивали претерану систематичност назора, сам показао као приличан еклектичар, на пример, у својим радовима из историје цивилизације.
Ог. Тјери, који је на борбу верских секта и политичких партија гледао са становишта “позитивних интереса“ различитих друштвених класа и који је ватрено симпатисао борби трећег сталежа против аристократије, објашњавао је порекло тих класа и сталежа освајањем. “Tout cea date d'une conquete, il y a une conquete la dessous“ (све то датира од времена освајања; иза свега тога лежи освајање), ? каже он о класним и сталешким односима код новијих народа, о којима он једино и говори. Ту мисао он развија неуморно и на разне начине, како у својим публицистичким чланцима, тако и у каснијим научним делима. Али и не говорећи о томе да је „освајање“ ? политички међународни чин ? враћало Тјерија на гледиште XVIII века, који је читав друштвени живот објашњавао делатношћу законодавца, тј. политичке власти, ? свака чињеница освајања неизбежно изазива питање: а зашто су социјалне последице освајања биле управо те, а не неке друге? Пре најезде германских варвара Галија је доживела римско освајање. Социјалне последице тог освајања биле су врло различите од оних које је изазвало германско освајање. Социјалне последице освајања Кине од стране Монгола мало су личиле на социјалне последице освајања Енглеске од стране Нормана. Откуда долазе те разлике. Рећи да њих одређују разлике у социјалном поретку различитих народа који се сукобљавају међу собом у разна времена, значи не рећи ништа, јер остаје непознато чиме је одређен тај социјални поредак. Позивати се поводом тог питања на нека ранија освајања ? значи кретати се у зачараном кругу. Ма колико освајања набројали, ви ћете ипак, на крају крајева, доћи до тога неизбежног закључка да у друштвеном животу народа постоји неко х, неки непознати фактор који не само што није условљен освајањем него који, напротив, са своје стране условљава последице освајања и чак често, а можда и увек и сама осва.јања, будући коренити узрок међународних сукоба. Тјери у својој „Историји освајања Енглеске од стране Нормана“ сам указује, на основу старих споменика, на побуде које су руководиле Англо-Саксе да се очајнички боре за своју независност. „Ми се морамо борити, ? каже један од војвода, ? ма каква била опасност, јер се ту не ради о признању новог господара... него о нечем сасвим другом. Вођа Нормана већ је раздао наше земље својим ритерима и свим људима који су већим делом зато и пристали да буду његови вазали. Они ће тражити да се користе тим наградама ако нормански војвода постане наш краљ, и он ће бити принуђен да преда у њихову власт наше земље, наше жене, наше кћери: све им је то још унапред обећано. Они хоће да упропасте не само нас него и наше потомке, они хоће да отму од нас земљу наших предака“ итд. Са своје стране Виљем Освајач говори својим сапутницима: „Борите се храбро, убијајте све; ако победимо, обогатићемо се. Оно што стекнем ја, стећи ћете ви сви, што освојим ја, освојићете ви; ако ја будем имао земље, имаћете земље и ви.“[20] Овде се види, не може јасније бити, да освајање није било само себи циљ, да су „иза њега“ лежали извесни „позитивни“, тј. економски интереси. Поставља се питање, шта је тим интересима дало онај облик који су они тада имали? Зашто су и староседеоци и освајачи били управо за феудални, а не за неки други земљопосед? „Освајање“ у овом случају не објашњава ништа.
У “Histoire du tiers etat“ („Историја трећег сталежа“. ? Прев.) од истог Тјерија, и у свим његовим огледима из историје унутрашњих односа Француске и Енглеске, ми имамо већ прилично потпуну слику историског кретања буржоазије. Довољно је да се упознамо само са том сликом, па да видимо у коликој је мери незадовољавајуће схватање које постанак и развитак датог социјалног поретка приписује освајању: тај развитак кретао се потпуно у раскорак са интересима и жељама феудалне аристократије, тј. освајача и њихових потомака.
Може се без икаквог претеривања рећи да се сам Ог. Тјери побринуо за то да својим историским истраживањима оповргне свој властити поглед на историску улогу освајања.[21]
Код Мињеа видимо исту збрку. Он говори о утицају земљопоседа на политичке облике. Али од чега зависе и због чега се развијају облици земљопоседа у овом или оном правцу, то Миње не зна. На крају крајева, и он облике земљопоседа изводи из освајања.[22]
Он осећа да ми ни у историји међународних сукоба немамо посла с апстрактним појмовима: ? „освајачи“, „освојени“, ? него са људима од крви и меса, који имају одређена права и друштвене односе; али ни ту његова анализа не иде далеко. „Када се два народа, живећи на истој територији, мешају један са другим, ? каже он, ? они губе своје слабе стране и предају један другом своје јаке стране.“[23]
То није дубоко, чак није ни сасвим јасно.
Сваки од поменутих француских историчара из доба рестаурације, сукобивши се с питањем о пореклу имовинских односа, сигурно би покушао, као и Гизо, да се из тешкоће извуче помоћу више мање духовитог позивања на “људску природу“.
Писци XIX века наследили су од просветитеља претходног столећа у целини поглед на „људску природу“ као на највишу инстанцу у којој се решавају сви „случајеви“ из области права, политике, морала и економије.
Ако човек, долазећи на свет, не доноси собом готову залиху урођених „практичних идеја“; ако се врлина поштује не зато што је урођена људима, него зато што је корисна, као што је то тврдио Лок; ако је принцип друштвене користи највиши закон, као што каже Хелвеције; ако је човек мерило ствари свуда где се ради о узајамним људским односима, ? онда је сасвим природно закључити да људска природа и јесте оно становиште са којег морамо судити о користи или штети, о разумности или бесмислености датих односа. Са тог становишта су просветитељи XVIII века и расуђивали како о друштвеном поретку који је тада постојао, тако и о оним реформама које су за њих биле пожељне. Људска природа је код њих главни аргуменат у дискусији с противницима. Колико је велики био у њиховим очима значај тог аргумента, лепо показује, на пример, следеће резоновање Кондорсеа: „Идеје праведности и права формирају се неизоставно на једнак начин код свих бића која имају способност да осећају и стичу идеје. Зато ће оне бити једнаке.“ Истина, дешава се да их људи изопачују (les alterend). „Али сваки човек који правилно суди исто ће тако неизбежно доћи до извесних идеја у моралу као и у математици. Те идеје претстављају нужан закључак из оне неоспорне истине да су људи бића која осећају и мисле.“ У ствари, друштвени погледи француских просветитеља нису проистицали из ове више него мршаве истине, већ им је те погледе сугерирала средина која их је окружавала: „Човек“ кога су они имали у виду није се одликовао само способношћу за осећање и мишљење: његова „природа“ захтевала је одређени буржоаски поредак (Холбахова дела садрже управо оне захтеве које је касније остварила уставотворна скупштина); она је прописивала слободу трговине, немешање државе у имовинске односе грађана (laissez faire, laissez passer)[24] итд. итд. Просветитељи су на људску природу гледали кроз призму датих друштвених потреба и односа. Али они нису ни слутили да је историја поставила пред њихове очи неку призму; они су уображавали да кроз њихова уста говори сама „људска природа“, коју су просвећени претставници човечанства најзад разумели и оценили.
Нису сви писци XVIII века једнако разумевали људску природу. Понекад су се они у том погледу јако разилазили између себе. Али су сви они били подједнако убеђени да само правилан поглед на ту природу може дати кључ за објашњење друштвених појава.
Ми смо већ напред рекли да су многи француски просветитељи примећивали извесну законитост у развитку људског разума. На мисао о тој законитости наводила их је пре свега историја литературе: „који народ, ? питали су они, ? није био најпре песник, па тек онда мислилац?“[25] Чиме се објашњава таква поступност? Друштвеним потребама, које одређују чак и развитак језика, ? одговарали су просветитељи: „Вештина говорења, као и све вештине, плод је друштвених потреба и интереса“, ? доказивао је опат Арно у говору који смо малочас поменули у примедби. Друштвене потребе се мењају, зато се мења и ток развитка „вештина“. Али чиме су условљене друштвене потребе? Друштвене потребе, потребе људи који сачињавају друштво, условљене су људском природом. Дакле, у тој природи треба тражити и објашњење оваквог, а не онаквог тока интелектуалног развитка.
Да би могла играти улогу врховног мерила, људска се природа, наравно, морала сматрати једном заувек датом, непроменљивом. Просветитељи су је заиста таквом и сматрали, као што је то читалац могао видети из напред наведених речи Кондорсеа. Али, ако је људска природа непроменљива, како се њоме може објаснити ток интелектуалног или друштвеног развитка човечанства? Шта је процес сваког развитка? Низ промена. Могу ли се те промене објашњавати помоћу нечег непроменљивог, једном заувек датог? Да ли се променљива величина мења услед тога што константа остаје непроменљива? Просветитељи су били свесни тога да није тако, и да би изишли из тешкоће, они су говорили да је сама константа у извесним границама променљива. Човек пролази кроз разна доба живота: детињство, младост, зрело доба и др. Његове потребе у та различита доба нису једнаке: „У детињству човек живи кроз осећања, машту и памћење: он тражи само забаву, осећа потребу само за песмом и причом. Затим наступа доба страсти; душа тражи потреса и узбуђења. Затим се развија мисаона способност, развија се разум, који, са своје стране, захтева вежбање, чија се делатност распростире на све што може да побуди интересовање.“
Тако се развија појединац: ови прелази условљени су његовом природом; и баш зато што су они у његовој природи, они се запажају и у духовном развитку читавог човечанства; ти нам прелази и објашњавају зашто народи почињу са епом, а свршавају са филозофијом[26]
Лако је видети да су таква „објашњења“, која баш ништа не објашњавају, само давала извесну сликовитост описивању тока интелектуалног развитка човечанства (упоређивање увек живље истиче својства предмета који се описује). Лако је видети такође и то да су се мислиоци XVIII века, дајући таква објашњења, кретали у нама већ познатом зачараном кругу: средина ствара човека; човек ствара средину. У ствари, с једне стране излази да се интелектуални развитак човечанства, тј., другим речима, развитак људске природе, објашњава друштвеним потребама, а с друге ? да се развитак друштвешх потреба објашњава развитком људске природе.
Ову противречност нису, као што видимо, отстранили ни француски историчари из доба рестаурације; она је код њих само добила нов облик.