Владимир Илич Лењин
Задаци пролетера у нашој револуцији

 

Крах Цимервалдске Интернационале. — Неопходно је основати трећу Интернационалу

17. Цимервалдска Интернационала од самог почетка стала је на колебљиву, „кауцкијанску“, „центровску“ позицију, што је и натерало цимервалдску левицу да се одмах огради, издвоји, иступи са својим манифестом (штампаним у Швајцарској на руском, немачком и француском језику).

Главни недостатак Цимервалдске Интернационале — узрок њена краха (јер она је већ претрпела идејно-политички крах) — јесу колебања, неодлучност у најважнијем питању, које практично све условљава, у питању потпуног раскида са социјал-шовинизмом и са социјал-шовинистичком старом Интернационалом с Вандервелдом, Хисмансом у Хагу (Холандија) и другима на челу.

Код нас се још не зна да су цимервалдска већина баш кауцкијанци. А међутим то је основна чињеница која се не сме сметати с ума и која је сад у Западној Европи опште позната. Чак и шовинист, крајњи немачки шовинист Хајлман, редактор архишовинистичких „Хемничких новина“ и сарадник архишовинистичког Парвусовог „Звона“ (дабогме, „социјал-демократ“ и ватрени присталица „јединства“ социјал-демократије) — морао је признати у штампи да су центар или „кауцкијанство“ и цимервалдска већина једно исто.

А крај 1916 и почетак 1917 године дефинитивно су потврдили ту чињеницу. И поред тога што је Кинталски манифест осудио социјал-пацифизам, сва цимервалдска десница, сва цимервалдска већина срозала се на социјал-пацифизам: Кауцки и К° у низу говора у јануару и фебруару 1917; Бурдерон и Мерем у Француској, гласајући једнодушно са социјал-шовинистима за пацифистичке резолуције социјалистичке партије (децембар 1916) и „генералне конфедерације рада“ (тј. општенационалне организације француских синдиката, такође у децембру 1916); Турати и К° у Италији, где је цела партија заузела социјал-пацифистички став, а Туратију су се лично „омакле“ (и не случајно, наравно) националистичке фразе, које улепшавају империјалистички рат, у говору од 17 децембра 1916.

Претседник Цимервалда и Кинтала Роберт Грим ступио је у јануару 1917 у савез са социјал-шовинистима своје партије (Гројлих, Пфлигер, Густав Милер и др.) против интернационалиста на делу.

На два саветовања цимервалдоваца разних земаља, у јануару и фебруару 1917, то двојако и дволично држање цимервалдске већине формално су жигосали леви интернационалисти неколиких земаља: Минценберг, секретар међународне омладинске организације и редактор одличног интернационалистичког листа „Омладинска Интернационала“; Зиновјев, претставник ЦК наше партије; К. Радек, претставник пољске с.-д. партије („земаљска управа“); Хартштајн, немачки социјал-демократ, члан „Групе Спартакус“.

Руском пролетаријату је много дато; радничкој класи још нигде на свету није пошло за руком да развије такву револуционарну енергију као у Русији. Али коме је много дато, од тога се много и тражи.

Не сме се више трпети цимервалдска мочвара. Не сме се због цимервалдских „кауцкијанаца“ остати и даље у полувези са шовинистичком Интернационалом Плеханова и Шајдемана. Треба раскинути с том Интернационалом одмах. Треба остати у Цимервалду само ради информације.

Треба да оснујемо баш ми, баш сад, без оклевања, нову револуционарну, пролетерску Интернационалу, или тачније да се не бојимо јавно признати да је она већ основана и да ради.

То је Интернационала оних „интернационалиста на делу“ које сам тачно побројио горе. Они и само они су претставници револуционарноинтернационалистичких маса, а не кваритељи маса.

Ако је мало таквих социјалиста, нека сваки руски радник запита себе: је ли било много свесних револуционара у Русији уочи фебруарске и мартовске револуције 1917 године?

Ствар није у броју, него у правилном изражавању идеја и политике стварно револуционарног пролетаријата. Суштина није у „прокламовању“ интернационализма, него у томе да човек уме бити, и у најтежим временима, интернационалист на делу.

Нећемо се заваравати надом у споразуме и међународне конгресе. Међународни односи, док траје империјалистички рат стегнути су гвозденим клештима империјалистичкобуржоаске војне диктатуре. Ако чак „републиканац“ Миљуков, који мора да трпи побочну владу Совјета радничких депутата, није пустио у Русију, у априлу 1917, швајцарског социјалиста, секретара партије, интернационалиста, учесника Цимервалда и Кинтала, Фрица Платена, иако је овај ожењен, Рускињом, иако је путовао рођацима своје жене, иако је учествовао у револуцији 1905 године у Риги, седео због тога у руском затвору, положио кауцију, да би се ослободио, царској влади, хтео да добије ту кауцију натраг — кад је „републиканац“ Миљуков могао учинити то у Русији у априлу 1917, онда можемо мислити колико вреде одрицања и обећања, фразе и декларације о миру без анексија итд. од стране буржоазије.

А хапшење Троцког од стране енглеске владе? А непуштање Мартова из Швајцарске, а наде да ће Мартов бити намамљен у Енглеску где га чека судбина Троцког?

Нећемо се подавати илузијама. Нису потребне самообмане.

„Чекати“ међународне конгресе или саветовања — значи бити издајник интернационализма, чим је доказано да чак ни из Штокхолма не пуштају к нама ни социјалисте који су верни интернационализму ни њихова писма, и поред потпуне могућности и поред потпуне свирепости војне цензуре.

Не „чекати“, него одмах основати трећу Интернационалу мора наша партија, — и стотине социјалиста у затворима Немачке и Енглеске дахнуће лакше душом, — хиљаде и хиљаде немачких радника који сад приређују штрајкове и демонстрације, којих се плаши хуља и разбојник Вилхелм, прочитаће у илегалним лецима о нашој одлуци, о нашем братском поверењу Карлу Липкнехту и само њему, о нашој одлуци да се боримо и сад против „револуционарног одбранаштва“, — прочитаће то и постаће чврсти у свом револуционарном интернационализму.

Коме је много дато, од тога се много и тражи. Нема у свету земље у којој би сад било толико слободе колико у Русији. Искористимо ту слободу не за пропаганду помагања буржоазије или буржоаског „револуционарног одбранаштва“, него за смело и поштено, пролетерско и липкнехтовско, — оснивање треће Интернационале, Интернационале која је заклети непријатељ и издајника — социјал-шовиниста и колебљивих људи „центра“.

18. О томе да о уједињењу социјалдемократа у Русији не може бити ни говора, не треба трошити много речи после оног што је речено.

Боље је остати још само с једним, као Липкнехт, — а то значи остати с револуционарним пролетаријатом, — него и за тренутак допустити помисао о уједињењу с партијом О. К., с Чхеидзеом и Церетелијем који трпе блок с Потресовом у „Радничким новинама“, који гласају за зајам у Извршном комитету Совјета радничких депутата, који су се срозали на „одбранаштво“.

Нека мртви сахрањују своје мртваце.

Ко хоће да помогне онима који се колебају, тај мора почети од тога што ће сам престати да се колеба.

Следеће поглавље